Profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, književnik i proučavalac srpske književnosti prof dr Dragan Stanić jedan je od retkih Matičinih predsednika koji najstariji hram književnosti, kulture i nauke srpskog naroda vodi u trećem mandatu u nizu. Za 196. godina trajanja ove ustanove, dr Dragan Stanić je 27 po redu predsednik. Njegov izbor za prvog čoveka ove institucije bio je očekivan i pozdravljen od svih kulturnih poslenika Srbije, jedino je on sam smatrao da možda ima dostojnijih.To je odlika njegove skromnosti, odlika koja krasi Maticu srpsku koju su imali i njegovi prethodnici, poput Boška Petrovića , Živana Milisavca,Čedomira Popova, Božidara Kovačeka…Poznavaoci prilika su dobro izvagali – u vreme izbora za tako važnu funkciju- nije bilo čoveka koji bi joj više odgovarao od dr Stanića.
Dr Stanić kao da se nehotice, ne znajući ni sam, godinama spremao za dužnost najznačajnije ustanove u srpskom narodu.Matica srpska je njegova druga kuća – bio je najpre njen sekretar, pa urednik Letopisa, našeg najstarijeg časopisa koji u kontinuitetu izlazi gotovo dva veka, potom predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije, dok konačno 2012. godine nije izabran za predsednika Matice srpske.
Dr Stanić je i pesnik, u književnom svetu poznat pod pseudonimom Ivan Negrišorac.Obaveze koje ima, pre svega kao predsednik Matice, ne sprečavaju gad a bude i proučavalac književnosti , ali ga onemogućuju da se više posveti drugim književnim žanrovima – romanu, drami, eseju. Ako ga zdravlje posluži i ako bude imao dovoljno kreativne snage, to će nadoknaditi u budućnosti.Istovremeno je i redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde predaje Teoriju književnosti.
“Detinjstvo pamtim kao bezbrižno doba, u kojem se stiču ona prva iskustva, koja su u znaku dečje nevinosti i čistote.Odrastao sam u Sirigu, selu nadomak Novog Sada i to seosko detinjstvo je nešto što danas vrednujem kao najlepši period života. U toj pitomoj sredini, ali I kod baka i deka kod kojih sam provodio leta, sprijateljio sam se sa životinjama i biljkama, sa prirodom, što osećam kao lepu, gotovo pesničku blagodet.Ni grad mi nije bio stran, naprotiv, često sam sa majkom Stamenom i ocem Miletom dolazio u Novi Sad, kod strica Ivana.Kada je moj otac, koji je radio u Novom Sadu dobio stan, živeli smo između sela i grada, da bi se ubrzo potpuno preselili u grad.”
Potpuni prelom mi se dogodio kada sam shvatio da ono čemu sam učen, a to je jedna ateistička slika sveta, nema realnu osnovu, odnosno da je mnogo svestranija jedna druga slika sveta koja nudi mnogo bogatiji pogled na sve ono što dolazi posle čovekove smrti.A to je slika sveta koja uz nauku ostavlja daleko širi prostor koji sagledavaju poezija, religija, filozofija
To se ni danas nije mnogo promenilo.Živi u gradu, a čezne da bude na selu. Najsrećniji je kad je u vikendici u Čortanovcima, na Fruškoj Gori, gde , kao u detinjstvu, druguje s prirodom.Doduše, nema više onih životinja koje je imao kod svojih rođaka na selu, sa mačkama, kravama, ovcama…
“Voleo sam životinje i brinuo o njima. Ljubav je bila uzajamna.Kad za vreme letnjih raspusta dođem kod svojih baka i deka, preuzimao sam i odredjene obaveze oko njih. Poveravali su mi da čuvam ovce, goveda, da napasam i pojim konje…Sa desetak godina sam jahao jednog, a za povodac vodio drugog konja na bunar da se napoje.Danas kad se osvrnem iza sebe, znam da sam imao prelepo detinjstvo.”
Stanićevi roditelji, visoko obrazovani ljudi ( majka je profesor geografije a otac professor filozofije) imali su veliku porodičnu biblioteku.Naročito je njegov otac strastveno kupovao i čitao knjige, a ta ljubav nije mimoišla ni sina.Njegova majka u 90 oj godini svakodnevno čita romane.Uz svoje roditelje je intelektualno rastao i razvijao se, a s druge strane uživao je u prirodi, u običnom životu koji mu je pokazao sve vrednosti srpskog naroda i kulture. Očev kraj – Dragačevo, i majčin- Šumadija i Bačka u kojoj je odrastao, pomogli su mu da shvati mnoge različitosti srpske kulture, mada te razlike sadrže mnoštvo temeljenih sličnosti. Otkrio je da život na selu omogućava ljudima da žive od onog što sami proizvode, što ga je oduševljavalo.Početkom šezdesetih godina u porodici Stanićevih, u Dragačevskom selu Negrišori, kupovao se samo gas za osvetljenje, so i šećer. Čak se ni za šećer nije mnogo trošilo, jer su imali svoje pčelinjake i med.Sve ostalo su sami proizvodili.
U gimnazijskom periodu uživao je u lepoti mladosti i školskim danima provedenim u Gimnaziji “Svetozar Marković” koju je završio.Okružen sjajnim profesorima, druženjima, šetnjama po čuvenoj “novosadskoj štrafti” gde su , kao po pravilu, posle časova, odlazili svi đaci i ostajali do 21,30 h i tek tada se vraćali kućama, živeo je poput svojih vršnjaka.
“Tada se moj život počeo komplikovati.Odjednom se u njemu pojavio rascep u doživljaju slike sveta koju sam imao.Zapravo to mi se javilo još u osnovnoj školi, negde od četvrtog razreda ali su te pojave bile ređe tada i sa manjim intenzitetom.Doživljavao sam ozbiljne egzistencijalne krize koje su, pre svega, posledica mog suočavanja sa fenomenom smrti.Bio je to za mene veliki metafizički problem koji sam počeo sa velikom mukom da rešavam.Taj period je trajao negde do kraja mojih dvadesetih, tačnije do 28. godine.Potpuni prelom mi se dogodio kada sam shvatio da ono čemu sam učen, a to je jedna ateistička slika sveta, nema realnu osnovu, odnosno da je mnogo svestranija jedna druga slika sveta koja nudi mnogo bogatiji pogled na sve ono što dolazi posle čovekove smrti.A to je slika sveta koja uz nauku ostavlja daleko širi prostor koji sagledavaju poezija, religija, filozofija.”
Vidim neku sudbinsku vezanost sa Maticom što u meni budi posebnu vrstu metafizičke mističke odgovornosti pred svim ovim ljudima čije portrete svakodnevno gledam i kao da ja odgovaram svim tim velikanima za svoja činjenja
Tada je ovaj mladi čovek usvojio neka druga shvatanja o životu, svetu, ljudima…Opredelio se da nastavi u tom pravcu i to je bio njegov individualni put.Morao je sam sa tim da se izbori jer ga u obrazovnom sistemu na to ništa nije podsticalo.Sa posebnim sentimentom pominje intelektualce koji su imali sluha za takve teme, poput Nikole Miloševića, Vladete Jerotića i čitavog niza ljudi koji su takva pitanja otvarali u vreme nametnog nam marskizma.Uočio je sva ograničenja marksističkog pogleda na svet, dok su mu saznanja druge vrste, recimo indijska, ne samo kroz čitanje već i kroz duhovnu praksu, otvorili nove vidike.Otkrićem pravoslavlja u njegov život se od sredine osamdesetih godina vratio mir i spokoj. Tome su doprinela naša najduhovnija lica koja su obeležila čitav naš intelektualni život, pre svega naši veliki jeromonasi, kasnije vladike i mitropoliti – vladika Irinej, počivši mitropolit Amfilohije Radović,vladika Atanasije i niz drugih duhovnika od kojih je za njega najznačajniji – otac Tadej Vitovnički.
“Imao sam sreću da oca Tadeja u jednom trenutku mojih duševnih prelamanja upoznam i tako se desilo da sam se vratio na put svojih predaka, mada sa velikim zakašnjenjem. Moj otac je bio deklarisani ateista, komunista, tvrd i dosledan u svojim gledištima.Nije imao razumevanja ni odgovore na pitanja koja su me mučila.Te odgovore sam našao u knjigama koje sam čitao i u razgovorima sa duhovnim ljudima.Nadam se da ću jednog dana , od ove drame kroz koje sam u mladosti prošao, napraviti književno svedočanstvo koje će pokazati ozbiljnost svih problema koja su mi se događala.”
Duboko veruje da su ključne stvari, kao što su ljubav i traženje životnog smisla sopstvene egzistencije, večne preokupacije čoveka.Materijalne stvari su nesumnjivo neophodan uslov za život, ali onaj viši smisao života se ispoljava na nekom drugom planu. U vremenu u kome živimo, u kome nam se stalno nameće priča o materijalnom, uvek će biti onih koji će težiti životu na tom višem nivou.Mišljenja je da svi u nekom periodu života doba prolaze kroz slična iskušenja, ali se nada da će današnja i neka buduća omladina umeti da se sa tim izbori.
Danas je dr Stanić samosvestan čovek, veliki posvećenik Matice srpske i svega što ona radi i za šta se bori.U njemu je oduvek bio razvijen osećaj odgovornosti i pravde za sve što čini.
Pored mnogih projekata na kojima Matica radi za dr Stanića je od izuzetnog značaja sve što je u vezi sa srpskim jezikom – pravopis, normativna gramatika, Jednotomni Rečnik. Sve ove knjige su dobile i svoje ijekavske verzije
“Dužnost predsednika MS osećam kao veliku čast, iako sam uvek bio ubeđen da toga nisam dostojan.Da ima starijih, zaslužnijih…Imam poseban odnos odgovornosti prema ovoj instituciji, duboko svestan za koje plemenite funkcije je ona zadužena.Između mene i Matice postoji i neka magijska veza. Kad sam vraćao pogled unazad, u mojoj pesničkoj imaginaciji, ona se javljala na svoj način. Moj stric je živeo preko puta Matice, a mene su tu doneli kao bebu i prvo što sam video u Novom Sadu je impozantno Matičino zdanje.Kad sam kasnije dolazio kod strica, za mene je ta zgrada bila pojam gde se okupljaju pametni ljudi,gde postoji ogromna biblioteka… Kao dečaku sve te činjenice nisam mogao da doživim na konkretan i sadržajan način način, ali znam samo da sam u sebi uvek osećao veliko poštovanje.”
Ko bi rekao da je današnji predsednik tih ranih šezdesetih godina sa braćom od strica, Mićom i Vojkanom igrao fudbal ispred Matice kojom će jednoga dana predsedavati. U to vreme , automobili su retko saobraćali i deca su u toj istoimenoj ulici Matice srpske bezbrižno šutala loptu.Kasnije,1995. godine kada je postavljen na dužnost sekretara Matice, proganjala ga je slika o tim prošlim danima.Kada je u obilasku ustanove, sišao u podrumske prostorije zgrade, pogled na prozore, levo i desno od centralnog ulaza, vratilo mu je sliku bezbrižne dečje igre… Kao u magnovenju ponovo je video sebe, dečaka, koji tu , ispred, igra fudbal, dok su im zastakljeni podrumski prozori, zaštićeni žičanom mrežom, bili golovi.O tom sekretaru koji silazi u podrum i gleda svoje detinjstvo iz neke daleke, ali poznate perspektive, pesnik Ivan Negrišorac napisao je pesmu.
“Vidim neku sudbinsku vezanost sa Maticom što u meni budi posebnu vrstu metafizičke mističke odgovornosti pred svim ovim ljudima čije portrete svakodnevno gledam i kao da ja odgovaram svim tim velikanima za svoja činjenja. Povodom obeležavanja 196. godišnjice Matice,njegova svetost patrijarh Porfirije istakao je “da je život i rad Matice isprepleten sa životom i radom naše crkve.”Dokaz tome je, da je u 19. veku, vladika Platon Atanacković, budimski i bački, bio u dva mandata predsednik Matice srpske, ali da su i drugih jerarsi i arhijereji naše crkve bili aktivni u Matici.
Matica je od samog početka negovala duh našeg pravoslavlja, hrišćanskih vrednosti, načina života koji je potpuno proizilazio iz svega toga, do posle Drugog svetskog rata kada se više pridavao značaj nekim drugim vrednostima.Moji prethodnici su radili na tome da se takva situacija promeni. Još kad je Boško Petrović bio predsednik Matice, a vladika Irinej postao vladika bački, ponovo se stvorila jedna simbioza između Matice i crkve. To nas duhovno obogaćuje i učvršćuje, tako da ne bih mogao da zamislim Maticu drugačije, osim da nastavimo put u kojem više od tri decenije živimo u punoj hrišćanskoj sabornosti i delamo u punoj prisnosti sa našom crkvom”.
Bilo je predodređeno da Stanić bude pisac i pesnik.Osam godina je uređivao Letopis Matice srpske, ključnu tekovinu Matičinog postojanja, časopis koji je i do danas osnova za razvoj našeg književnog života i drugih disciplina.Sačuvati Letopis sada i u budućnosti jedan je od najvažnijih zadataka sa kojima se Matica i dalje suočava.Bilo je perioda kada je opstanak Letopisa bio ugrožen, takva opasnost je prebrođena i Matica se sa radošću priprema za veliki jubilej – obeležavanje dva veka postojanja glasila koji jedini u svetu od književnih časopisa izlazi u kontinuitetu u tako dugom periodu.
Dr Stanić je čovek koji voli svoje, a poštuje tudje.Ne može da zamisli srpsku istoriju bez Kosova i Metohije. Jasno mu je da KiM mogu u političkom smislu da budu izmešteni iz državnog političkog okvira koji srpski narod kontroliše, i da to jedino nasilno može da se uradi.U duhovnom smislu, tradicija KiM je za njega potpuno deo temelja samog našeg bića
Pored mnogih projekata na kojima Matica radi za dr Stanića je od izuzetnog značaja sve što je u vezi sa srpskim jezikom – pravopis, normativna gramatika, Jednotomni Rečnik. Sve ove knjige su dobile i svoje ijekavske verzije.Time se jasno deklariše da je prostor srpskog jezika, kako onaj koji pokriva ekavicu, tako i onaj koji pokriva ijekavicu.Ima nerazumnih ljudi koji misle da ijekavicu treba prepustiti nekim drugim novoformiranim narodima, ili starim koji pretenduju da preuzmu i ono što je proizvod srpskih narodnih govora.U tom smislu negovanja celine srpske culture deluju i Odbori poput Temišvarskog i Njegoševog, uz novoosnovane – Krajiškog, Kosovsko-metohijskog i Omladinskog.
Ne posustaje ni sa radom na izradi kapitalnih projekata za naš narod, pre svega Srpske enciklopedije koja će na kraju sadržati oko 18.000 stranica, zatim na Srpskom biografskom rečniku , kao i na leksikografskim projektima – Višetomnom rečniku srpskog jezika, Rečniku slavenosrpskog jezika i Rečniku srpskog narodnog jezika od 12. do 18. veka.
Tvrdi da nedovoljno brinemo o našem jeziku i pismu, kao ćirilici, kao našem identitetskom pismu.Podseća da je ćirilica proganjana u svim situacijama kada je proganjan i srpski narod i da bi to trebala da bude jasna indikacija kako bismo izbegli nove probleme.Zabrinjavajuće je to što mnogi ljudi ne sagledavaju važnost ovih činjenica, a evidentno je da se u školskom , obrazovnom sistemu vrlo malo pažnje posvećuje jeziku i izučavanju jezika i književnosti. Rezultat toga je veliki broj onih koji ne vole sopstveni jezik, neguju čak otvorenu mržnju prema njemu i svojoj kulturi.
Dr Stanić je čovek koji voli svoje, a poštuje tudje.Ne može da zamisli srpsku istoriju bez Kosova i Metohije. Jasno mu je da KiM mogu u političkom smislu da budu izmešteni iz državnog političkog okvira koji srpski narod kontroliše, i da to jedino nasilno može da se uradi.U duhovnom smislu, tradicija KiM je za njega potpuno deo temelja samog našeg bića.
Nije ravnodušan ni za situaciju u Rusiji i Ukrajini.Pravdoljubiv, jer je tako vaspitavan, tvrdi da do tog sukoba ne bi došlo da nisu ceo taj proces zakuvali centri moći koji smatraju da poseduju monopol za proizvodnju kriznih žarišta širom sveta.
“Upravo su zapadne političke elite i odgovarajuće službe, uz korumpiranu vlast, počeli da oblikuju Ukrajinu kao antirusku državu sa jasnim oblicima neprijateljskog delovanja, a jedna takva sila kao što je Rusija, to nije mogla više da podnosi.Ne pravdam time samu vojnu intervenciju. Zapad koji je proizvodio krizu je upravo na to računao. Njima je i bio cilj da padne krv, da dva bratska naroda postanu krvni neprijatelji.Iskreno se nadam se da će se izgladiti odnosi između Rusije i Ukrajine iako sam svestan da se to neće dogoditi ni lako ni brzo.”
Poezija mu je još od detinjstva bila veoma važna, pa je uvek, kada je počeo da piše nešto bitno, značajno. Možda je to paradoksalno ali uvek kada bi počeo da piše neku pesmu , osećao je da se tu dešava nešto bitno, značajno.Kako je sazrevao i dolazio do nekog praga ljudske zrelosti, do punoletstva, sve više je shvatao da poeziji vredi posvetiti ceo život.
Na Filozofskom fakultetu, već dve decenije drži kurs kreativnog pisanja:profesor dr Sava Damjanov za prozu a dr Stanić za poeziju.Mnogi studenti su prošli tu “školu” gde se mladi ljudi izgrađuju, postaju ličnosti spremne da posvećeno neguju pesnički duh u sebi.
Poezija mu je još od detinjstva bila veoma važna, pa je uvek, kada je počeo da piše nešto bitno, značajno. Možda je to paradoksalno ali uvek kada bi počeo da piše neku pesmu , osećao je da se tu dešava nešto bitno, značajno.Kako je sazrevao i dolazio do nekog praga ljudske zrelosti, do punoletstva, sve više je shvatao da poeziji vredi posvetiti ceo život
Ispunjava ga rad sa studentima, ali bez dileme kaže da je nezadovoljan sa onim studentima koji pristupaju studentskim obavezama i samom pozivu za koji su se opredelili bezvoljno, bez istinske strasti i želje za saznanjem.Ima studenata koji nedovoljno pokazuju želju da podignu svoja znanja na viši nivo i da ozbiljno promisle sopstvenu životnu sudbinu: da saznaju zašto su tu, šta rade, kuda treba da idu…Zato se maksimalno posvećuje studentima koji “grizu”, a koji željni saznanja neprestano čitaju i uče , šire sopstvene vidike.Ti mladi ljudi mu pričinjavaju radost dok ih gleda kako rastu, stasavaju…Raduje ga njihov uspeh. Sada, na zalasku svoje univerzutetske karijere ipak je zadovoljan jer njegovi najbolji student dokazuju da je sve to imalo smisla.
“Što se tiče mog književnog stvaralaštva, dosta toga sam uradio, priznanja nisu izostala, ali u odnosu na mnoštvo stvaralačkih zamisli, mogao bih s Brankom Radičevićem da kažem : “ u traljama otac vas ostavlja”. Vreme sa kojim danas raspolažem u najvećoj meri pripada Matici, pripada mojoj kćeri Isidori i njenoj porodici, i sve to ima svoju cenu. Ali, nekako još uvek verujem u vreme koje je preda mnom. Još nije trenutak za svođenje računa, biće novih tekstova i novih knjiga, svega onoga što je sačinjavalo moj književni svet.Uvek sam pisao svim srcem.Svi periodi pisanja su mi dragi, iskren sam sa perom. Stizale su me nagrade i priznanja, ali sam po dobijanju neke nagrade uvek pokušavao da sebi, a i drugima položim račune – zašto to priznanje, jesam li ga zaslužio? Važno mi je ko je u žiriju, jesu li to ljudi koji čestito i pošteno rasuđuju.Podjednako mi je važno da znam i čije ime nosi ta nagrada.”
Prezauzet, predan, gotovo da se odrekao i onih običnih životnih radosti, pre svega druženja sa porodicom, unucima…Uprkos obavezama i interesovanjima, trudi se da im posveti svaki slobodan trenutak. Nažalost supruga Mirjana mu je preminula, pa vreme koje je provodio sa njom, upotpunjuje na neki drugi način: radom ili druženjem sa potomcima ili sa prijateljima.
“Vremena nikada nema dovoljno, a sećanja na gubitak su sve intenzivnija i bolnija. Supruga mi veoma nedostaje, ali na moju radost ima i srećnih trenutaka kad mi se ukaže da je ona tu negde oko nas. Sve te doživljaje, jedino poezija može da očuva i objedini.”