Ovaj svetski priznati istraživač tvrdi da je prostor između Alpa i Karpata jedan je od najkreativnijih na Planeti. Proveo je više od 40 godina na nalazištu Viminacijum u Srbiji, i smestio ga na arheološku mapu sveta. Kaže da se od neolitske revolucije, 4-5 hiljada godina pre nove ere, do danas, ništa se nije promenilo. Tada je porodica postala osnovni nukleus i oko nje se sve bazira. Sada počinje period u kome će kloniranje doneti novo doba civilizacije
Nalažište Viminacijum se nalazi nedaleko od Požarevca. Grad tog imena nastao je u prvom veku u doba vladavine cara Hadrijana, i trajao do početka sedmog veka. Tokom poslednjih decenija, na tom lokalitetu je iskopano više od 14.000 rimskih grobnica u kojima je pronađeno više od 200.000 predmeta, od kojih blizu 2000 zlatnih i srebrnih. Više desetina njih ima unikatnu vrednost i pripadaju svetskoj kulturnoj baštini. Najveću zaslugu za ovo ima dr Miomir Korać (1952) sa timom saradnika.
Ovaj zanimljiv naučnik je davno stekao nadimak Indijana Džons, na šta odgovara:
„Ja volim Indijanu Džons, ali on je samo jedna lepa fikcija. Arheologija je nauka koja ide nekim drugim pravcem. Ona je skupa nauka, dugotrajna, i jako je bitno gde postavljaš takozvane sonde kako bi bile što približnije objektu koji se traži.“
Ko je jednom obišao Viminacijum a da mu je Miško, kako ga svi zovu, bio domaćin i vodič, taj je zaista imao sreće. Potpisnica ovih redova je od tih. U želji da ga što tačnije predstavim čitaocima CORD-a, vraćam ga u prva sećanja na detinjstvo:
„Moje detinjstvo bi svako poželeo. U crnogorskoj porodici, posle tri devojčice, bio sam četvrto dete i to muško. Pored tri sestre, ja nisam zemlju nogom dodirivao. Roditelji su od mene tražili samo jedno – da učim!“
Viminacijumaje bio za jednu trećinu veći od Pompeje. Ali, za razliku od nas, Italijani iza sebe imaju 300 godina iskopavanja Pompeje
A roditelji su Crnogorci – otac iz okoline Berana, iz brđanskog dela, ali netipičan jer nije negovao kult muškog naslednika, već je svima poklanjao jednaku pažnju. Kao ekonomista vojno lice, promenio je 39 garnizona, pa je sin Miomir rođen u Gnjilanu, na Kosovu. Nije imao ni šest meseci kada su se preselili u Kragujevac, a odatle u Beograd. Nikada više nije bio u Gnjilanu, pamti ga samo po pričama i veruje da će ga jednom posetiti. Majka je poreklom iz mirne doline Zete, pa Miško misli da je pomirio u sebi ono plahovito i ono mirno u svojim roditeljima:
„Bio sam dobar đak, vredno sam učio tokom celog školovanja. Posle završetka Druge beogradske gimnazije, trebalo je da ispunim njihova očekivanja. A oni su, kao većina roditelja, želeli da im sin bude lekar, da ih leči kad ostare. Međutim, oni su mi usadili ljubav prema umetosti, prema arhitekturi, prema starinama, jer su nas kao decu vodili da obilazimo spomenike kulture, oni su u kući imali sva izdanja Srpske književne zadruge i na neki način su me uputili u na drugu stranu. Ostao sam im dužan jer nisam ispunio njihove želje, ali je dug vratila moja ćerka Nina koja je lekar, završila je medicinu. Ona i sin Vanja podarili su mi po jedno unuče, Pavla i Saru. Ja sam zaista srećan čovek što imam sve njih.“
Više od četrdeset godina je u braku sa Anom, bibliotekarkom koja se iz Profesorske kolonije preselila u Novi Beograd:
„Bili smo studenti kada smo se upoznali, venčali i dobili sina Vanju koji je doktorirao i radi u Matematičkom institutu. Ti studentski dani su bili i prve godine našeg bračnog života, godine našeg najvećeg odricanja. Uveče, kad dete stavite u krevet, i kad vam srce spava, vi morate da učite. Tek danas imam vremena da sa Anom svako jutro siđem u kafić u komšiluku i dan nam počne u najlepšem uživanju u kapućinu.“
Bio je dobar student, imao je prosek 9.10. Mogao je biti i veći da mu ga nije pokvarila sedmica iz marksizma, ili nekog sličnog, danas nepostojećeg predmeta. Posle se rodila Nina, danas doktorka koja radi u Institutu za transfuziologiju. Deci su namerno dali kratka imena da se ne bi skraćivala kako kome padne na pamet, i da im se ne bi tepalo.
Utvrdili smo da ispod zemlje ima 21 objekat. To je fantastičan osećaj kada vidite objekte u zemlji i onda kopate tačno gde treba
Od trenutka kada je upisao arehologiju, znao je šta hoće:
„Želeo sam da se bavim istraživanjem, ako mogu da idem u Arheološki institut, a nisam hteo da ostanem na fakultetu. Moji tadašnji profesori mi to nisu oprostili, ali ja sam njih po dobru upamtio. Imao sam sreću da su moji profesori bili jedan Milutin Garašanin i Dragoslav Srejović, dve profesionalne i intelektualne gromade. Sa profesorom Srejovićem nisam bio ni na iskopavanju, ali on je neizmerno mnogo učinio za našu arheologiju. Umem da kažem: profesor Dragoslav Srejović, pa tri koplja i onda svi mi ostali.Ti profesori su me naučili da arheologija nije nauka senzacije. Možda je ona senzacija samo u finalu, a do tog finala moraju se proći godine rada na fragmentima – bukvalno na fragmentima od posuda do fragmenata u znanju. Možda je to na kraju senzacija za druge, ali za mene je to samo jedan put koji sam prošao.“
Iako će ga Viminacijum proslaviti, njegov prvi susret sa ovim arheološkim ciljem nije bio za pamćenje:
„Kao student sam bio u grupi koja je išla na Đerdap, a druga grupa je išla na Viminacijum i njoj su svi zavideli, što je nagoveštavalo budući značaj ovog lokaliteta. A za mene je Đerdap kao lokalitet bio čista magija.Posle nekoliko godina provedenih na Đerdapu, u trenutku kada sam se zaposlio u Arheološkom institutu, pozvala me je koleginica dr Ljubica Zotović da se pridružim arheološkoj ekipi na Viminacijumu. Bila je to čast i brzo sam se prilagodo prostoru koji nije tako magičan kao Đerdap. On je pre svega jedan ogroman terenski posao.“
Od tada, 1981. godine, do danas. Miomir Korać je ostao na Viminacijumu, i predanim, kontinuiranim radom proslavio ga u zemlji i svetu. Ne postoji podatak da je ijedan veliki arheolog u Srbiji ostao na jednom lokalitetu više od 40 godina kao što je on. Ne zaboravlja da pomene one koji su tu bili pre njega – profesora Mihajla Valtrovića, utemeljivača beogradske arheološke škole koji je prva istraživanja na Viminacijumu obavio 1882. godine. Dve decenije posle Valtrovića, profesor Miloje Vasić je nastavio istraživanja na ovom lokalitetu.
Punih 15 godina je Viminacijum prisvajao Miška, da bi 1997. godine on preuzeo da rukovodi Viminacijumom. Do tada se najveći deo posla odnosio na istraživanje nekropola. Iskopali su 14.000 grobova, što je najveći broj grobova ikada iskopan u rimskoj imperiji. To je donelo dragocene podatke i važne rezultate:
„Objasniću vam to na primerima. Recimo, nađemo grobnicu lekara u kojoj su dve kutije. U jednoj su medikamenti a u drugoj instrumenti kojima je obavljao intervencije – skalpeli, kuke, igle i razne druge stvari koje ukazuju da je on bio vojni lekar, oftalmolog. Krenete dalje da proučavate i dobijete podatak koliko je u to vreme bila razvijena zdravstvena služba. Kasnije saznajemo da je Viminacijum bio podeljen na kvartove i svaki kvart je imao lekara. Ne zaboravimo da je Viminacijum bio glavni grad Gornje Mezije, urbana sredina u kojoj je živelo tridesetak hiljada ljudi što je ekvivalent današnjem Beogradu. On je imao vodovod, kanalizaciju, tekuću vodu koja je dolazila, terme…sve što oslikava gradski život. Svaka promena u načinu sahranjivanja govori o promeni u načinu života živih.“
Pod zemljom su trgovi, hramovi, amfiteatri, pozorišta, terme, hipodrom, carska palata, kovnica novca…ceo grad
U grobu se uvek nalazi rimski novčić da se plati lađaru Haronu odlazak na onaj svet; lampa od keranmike ili metala da se osvetli put; tri krčaga u kojima su voda, vino i ulje da imate dok putujete na drugu stranu reke Aheron. Posle svega što se odnosilo na svet mrtvih, arheolog Korać je poželeo da istražuje grad, grad u kome se živelo:
„Posle 2000. godine oformio sam jedan multidisciplinarni tim u kojem su bili matematičari, geofizičari, elektroinženjeri…Kupili smo određene uređaje kao što su georadar, magnetometar, dži-pi-esovi subsantimetarske tačnosti… Imali smo cilj da sa tim instrumentima što pre detektujemo antičke objekte u zemlji. Učinili smo to pomoću satelitskih, aero i geografskih snimaka i počeli smo da istražujemo. Utvrdili smo da ispod zemlje ima 21 objekat. To je fantastičan osećaj kada vidite objekte u zemlji i ne kopate ni levo ni desno, već štedite novac i vreme i kopate tačno gde treba. Kada smo otkrili te spomenike, mi smo ih odmah i pokrili i prezentirali, i tako je 2006. otvoren prvi Arheološki park u jugoistočnoj Evropi. Godine 2011. smo izgradili DOMUS – naučno istraživački centar na preko 5000 m2. Godine 2018. smo izgradili i LIMES park – dečiji edukatini i sportski kamp.”
Samo dvadesetak santimetara ispod oranica sve vri. Tu su trgovi, hramovi, amfiteatri, pozorišta, terme, hipodrom, carska palata, kovnica novca…ceo grad. Ukupno, 450 hektara šire gradske teritorije, a 220 hektara užeg gradskog prostora.Da bi se stekla precizniju sliku o veličini Viminacijuma, dovoljno je reći da je bio za jednu trećinu veći od Pompeje. Ali, za razliku od nas, Italijani iza sebe imaju 300 godina iskopavanja ovog grada.
Otkriveno i pokriveno, dostupno posetiocima, u ovom trenutku je nekoliko objekata. Jedan od njih je mauzolej dimenzija 20 sa 20 metara najverovatnije imperatora Hostilijana iz sredine trećeg veka. Posebno uzbuđenje osetite kada uđete u oslikane grobnice na dubini od pet metara, o čijem pronalasku svedoči sagovornik CORD-a:
„Jednog sparnog popodneva 1983. godine započeli smo istraživanje trećeg nivoa lokaliteta u Viminacijumu. Pred nama je počela da se ukazuje slika mlade žene koja je predstavljala freskama oslikanu grobnicu. Bilo je to remek delo kasnoantičke umetnosti koje smo otkrili posle 1.700 godina. Freska predstavlja mladu ženu iz viših društvenih slojeva (zlatnom bojom joj je obrubljena haljina od brokata) i po umetničkoj vrednosti je vrhunski domet kasnoantičkog slikarstva.“
Pored svoje dece, Miško ne propušta da kaže kako ima i tridesetak adoptirane dece. Njih 17 su doktori nauka, 12 su doktoranti i on je u njih, u profesionalnom smislu mnogo uložio sa željom da budu nastavljači zajedničkog posla i bolji od njega. Neki od njih su prošlog leta bili deo tima koji je radio na pronalaženju trijumfalne kapije, kao poslednjeg, velikog otkrića u Viminacijumu:
„Od početka avgusta su trajala istraživanja urbanog gradskog jezgra. Iza kapije na kojoj se ulazilo u grad, otkrili smo ulicu koja je bila široka desetak metara, i u njoj se vide tragovi kolskih točkova kojima se odlazilo u grad. Ta ulica je imala čak i ivičnjake, a posebno smo se iznenadili kada smo otkrili četiri stope građene od masivnih komada krečnjaka. Bilo je jasno da je reč o građevini slavoluku, čije dimenzije odgovaraju trijumfalnim kapijama nađenim u Alžiru i Veroni. A onda je stigla potvrda kada smo videli očuvana uklesana slova sa tekstom CAES/ANTO . To je značilo da je kapija izgrađena u čast rimskog imperatora Karakale. Naravno, pronašli smo stubove, postamente, sve što će se ugraditi i rekonstruisati. I iduće godine biti otvoreno, dostupno javnosti. Treba znati da od 2006. godine imamo Arheološki park koji je otvoren cele godine, osim Prvog januara. Pet-šest vodiča na nekoliko jezika vodi grupe i daju iscrpna obaveštenja.“
Arheologija kao nauka svedoči da uopšte nije važno zadržati neke teritorije, važno je da sačuvate materijalne i ljudske resurse
Za dr Koraća mnogi kažu da pored ogromne ljubavi prema arheologiji, ima i sreće. Kada arheolozi u karijeri iskopaju pedeset grobova smatraju se uspešnim, a on je imao pedeset grobova dnevno. Sa svojim saradnicima je pronašao više zlata nego što je Ali Baba sa 40 razbojnika mogao i da zamisli. A onda mu se 2009. godine dogodio i mamut. Na površinskom ugljenokopu Drmno, 27 metara ispod zemlje, nađen je fantastično očuvan skelet mamuta koji je kasnije nazvan Viki, jer se predpostavilo da je u pitanju ženka. Do danas nema pouzdanih dokaza da je to bila ona, ali naučnici su utvrdili da je imala više od 60 godina kada je uginula i da je bila na polovini svog životnog veka. Angažovani su velika ekipa stručnjaka najrazličitijeg profila i ogromna mašinerija da se skelet premesti na lokalitet Viminacijuma u pećinu koja se nalazi 30 metara ispod zemlje. Tu pećinu u koju je smeštena Vika podupire devet drvenih lukova, a osvetljava sunčeva svetlost, preko specijalnog solarnog sistema. Treba reći da je ovaj mamut star milion godina, a da su u 20. veku u svetu pronađena samo tri mamuta čiji su skeleti očuvani u celini:
„Tolike godine sam proveo u Viminacijumu i toliko toga smo uradili, ali kada je nađen skelet mamuta, ceo svet je pohrlio ovde. Kad je već tako, potrudili smo se da od toga napravimo dobru turističku atrakciju, napravili smo i park za decu, jer se taj iznenadni gost takođe uklapa u naš pogled na turizam kome stremimo. Od 2011. u saradnji sa Ministarstvom inostranih poslova Srbije, nalazi sa Viminacijuma su na svetskoj turneji Jorney to the Past.“
Sagovornik CORD-a je vlasnik velikog broja najuglednijih domaćih i inostranih nagrada i priznanja, Član je najstarije i najznačajnije arheološke institucije u svetu, Nemačkog arheološkog instituta DAI. Njegovo znanje i bogato iskustvo daju mu mogućnost da na kraju ovog razgovora kaže:
„Prostor između Alpa i Karpata jedan je od najkreatinijih prostora na Planeti. Postoji mnogo dokaza za to – prva evropska monumentalna skulptura u Lepenskom viru, prvi metalurzi od pre sedam hiljada godina, 18 rimskih imperatora rođenih na teritoriji Srbije… Zato treba biti vrlo pažljiv sa tim prostorom. Arheologija kao nauka svedoči da uopšte nije važno zadržati neke teritorije, važno je da sačuvate materijalne i ljudske resusre.
Ono što mene lično, kao arheologa najviše fascinira je sledeće: od neolitske revolucije, 4-5 hiljada godina pre nove ere, do danas, ništa se nije promenilo. U neolitu porodica postaje osnovni nukleus i oko nje se sve bazira. Sada počinje period koji će trajati više stotina, ili hiljadu godina, u kome će možda kloniranje. doneti novo doba civilizacije. Kada bude čovek bez roditelja, bez porodice, on će u načnu mišljenja početi bitno da se menja. I to će biti novi čovek na Planeti.“
