Posebno će biti zanimljiva opoziciona igra „crvene marame“, ispred razjarenog vladajućeg bloka, uveliko nenaviknutog na tonove drugačije diskusije, posebno ne one sa argumentima. Ali, više od toga, sa mnoštvom bezobraznih ispada, ružnog ponašanja, horskog i papagajskog vređanja, i inih marifetluka, ne treba očekivati.
Ulazak opozicije, bez obzira kakvog je ona kvaliteta, brojnosti i programskih usmerenja, dobra je stvar, kako za parlamentarni život, tako i za jačanje demokratskih procesa u Srbiji. To znači da će doći do pomaka u javnom mnjenju i izvesnih promena na političkoj pozornici, iako ne treba očekivati previše dobre rezultate, imajući u vidu karakter režima, vladajuće partije i njenih političkih satelita. Čuće se i neki drugi i drugačiji glasovi, pojavile su se i neke nove ličnosti, mali, ali ipak pomak.
Skupštinski prenosi odavno su izgubili svoju svrhu – informisanje javnosti, kao i svojevrsnu edukaciju građana za saznanje prirode političkih procesa, posebno za mogući građanski angažman. Odavno oni unose ozbiljnu zbrku u glave i najdobronamernijih, kao i najdokonijih gledalaca koji ih prate. Više rade na ogađivanju demokratije prosečnim biračima, nego na učvršćivanju demokratskih standarda. Međutim, iako malobrojna, opozicija će koristiti ovu minimalnu šansu da se nametne sa određenim predlozima, određenim pitanjima, posebno će biti zanimljiva opoziciona igra „crvene marame“, ispred razjarenog vladajućeg bloka, uveliko nenaviknutog na tonove drugačije diskusije, posebno ne one sa argumentima. Ali, više od toga, sa mnoštvom bezobraznih ispada, ružnog ponašanja, horskog i papagajskog vređanja, i inih marifetluka, ne treba očekivati. Režim nije šampion demokratije, nije tako ni uspostavljen, tako da ne treba očekivati razum, oratorske visine u nastupima, argumentovano polemisanje, kosntruktivan divan, uvažavanje kontra stava, toga ćemo se u Srbiji jošte načekati.
Opozicija nije jednoznačna kategorija u Srbiji. Zato će svaka od ovih, nazovimo ih neidentifikovanih političkih pojava, sama za sebe krčiti politički javni nastup, pa tako biti lakši plen za režimsku većinu
Personalna rešenja u srpskoj politici malo znače, odnosno, odluke se u Srbiji, bez izuzetka, od uvođenja višepartizma, ne donose u Skupštini! Prema tome, Skupština je samo igračka, doduše primereno skupa, kojom se igraju razni voždovi i voždići, koja je nemoćna da preuzme ulogu suverene vlasti, zbiljskog najvišeg predstavničkog i zakonodavnog tela.
Opozicija nije jednoznačna kategorija u Srbiji. Morali bi govoriti o opozicijama, jer su neke grupacije mnogo bliže vlasti, nego drugim opozicionim opcijama, druge su protiv vlasti samo na personalnom nivou, treće ni same ne znaju šta žele, itd… To svedoči i jagma za potpredsedničkim i drugim mestima u organima Skupštine. Zato će svaka od ovih, nazovimo ih neidentifikovanih političkih pojava, sama za sebe krčiti politički javni nastup, pa tako biti lakši plen za režimsku većinu, koja će ih tako razdrobljene lakše eliminisati iz političkog i javnog života. Ništa naše partije nisu naučile za preko trideset godina višepartizma – ista ponašanja, iste greške, isto verovanje da će NEKO drugi odraditi posao umesto njih. Naivno? Možda… Slučajno? Nikako!
