Sitemap

Irina Subotić, art historian

Kultura pala na ispitu

Bila je kustos u dva najveća muzeja u Srbiji, ima zvanje profesora emeritusa, i autor je stotine značajnih studija, desetak knjiga i monografija. Zahvaljujući njenom upornom i istrajnom radu koji je rezultirao obiljem dragocenih istraživanja, u istoriju savremene umetnosti smestio se jedan važan avangardni pravac s početka dvadesetog veka – zenitizam.

Predstavljanje istoričarke umetnosti, dr Irine Subotić (1941) neminovno počinje sagom o njenoj porodici, jer su poreklo i vaspitanje dobrim delom odredili njen životni izbor. Rođena je na samom početku rata u centru Beograda, krštena je u Sabornoj crkvi, učila školu ’Kralj Petar’, jedno vreme živela na Vračaru, potom na Banovom Brdu, a onda  je sa suprugom dr Gojkom Subotićem, s kojim se venčala na opštini Stari grad, sredila podkrovlje u kojem i sada žive. Tako je njen životni put omeđen starim Beogradom.

Njena mama, Tatjana Lukaševič, polu-Poljakinja i polu-Ruskinja, došla  je 1939. godine u Beograd, a 1940. se udala za Irininog oca Milivoja Jovanovića:

„Mama nije znala srpski pa se sa tatom sporazumevala na francuskom.  Kad sam bila mala, mama je samnom govorila ruski, ali je 1948. godine, zbog poznatih događaja, prestala. Ona je sa sobom nosila multikulturalnost koju mi je usadila na različite načine. Njena majka i tetka su kao mlade činile jedan muzički duo koji je tih godina bio poznat u Petrogradu, a govorilo se da je i Majakovski dolazio kod njih kući kada su imale svoje umetničke večeri.“

Sa mužem Gojkom, planina Rtanj, 1969

Sestra Irinine majke bila je balerina i glumica, i Irina je po njoj dobila ime.  U italijanskom filmu iz 1933. godine, Un Cattivo Soggetto, imala je glavnu žensku ulogu pored Vitorija de Sike:

„Moja mama je studirala opersko pevanje, ali je prekinula kada je došla u Beograd da obiđe svoje roditelje koji su ovde pobegli jer je tu bila velika kolonija  Rusa. Upoznala je mog tatu, venčali su se, ja sam se rodila sledeće godine, a posle tri i po godine rodila se i moja sestra Jelena. Mama je ostala večiti apatrid. Izgubila je svoju nacionalnost, pored mog tate zavolela je Srbiju i svu njenu tradiciju. Tako  smo živeli sa svim srpskim i ruskim običajima.“

U jednoj generaciji može se menjati samo 30 posto bivšega, da bi se tako sačuvao duh grada i da bi imao slojeve koji ga čine vrednim

Milivoje Jovanović je bio poreklom iz Krupnja u Rađevini; završio je prava i radio u Upravi Grada. Napredovao je i pred sam Drugi svetski rat bio je zadužen za civilnu pratnju i obezbeđenje princa Pavla. Sa tog mesta postao je šef policije za grad Beograd:

„Video je šta se sprema, a imao je veliki broj prijatelja među Jevrejima i levičarima. Ostao je u Upravi Grada, ali ne na rukovodećem položaju i sve do 1943. činio mnoga dobra dela za koja sam saznala tek sredinom prošle decenije. Nikada nije  o tome govorio, međutim zahvaljujući dokumentaciji njegovog dobrog prijatelja Miodraga Popovića, oca advokata Srđe Popovića, saznala sam   da je pravio spiskove ljudi koji su pod režimom bili optuženi, kojima je pretilo hapšenje, pa čak i smrt. Ti spiskovi su dolazili do skojevaca koji su spasavali osumnjičene. U nekom trenutku su Nemci posumnjali u tatui Gestapo ga je uhapsio; bio je mučen na električnoj stolici, a zatim prebačen u Banjički logor koji je formiran dok je on bio šef policije! Posle rata je bio nekoliko puta hapšen  –   poslednji put 1948.godine. Mislili smo da je to bilo u vezi sa Infombiroom, ali nikada nismo saznali istinu. Umeo je da ćuti. Kada sam ga pitala kako je preživeo Gastapo, Banjicu i kasnije zatvore, uporno je ponavljao da je najvažnije ništa ne govoriti: tako je spasao stotine tuđih života, ali i svoj.“

Sa sestrom Jelenom 1946. god

Irinin otac se družio sa znamenitim slikarima toga vremena: Lubardom, Gvozdenovićem, Šerbanom, Peđom, Milunovićem…Imao je lepu kolekciju slika koja je podeljena između Irine i Jelene kada su njihovi roditelji preminuli:

„A dok je tada bio u zatvoru, prodavalo se iz kuće sve što se moglo. Tepisi, srebro, čak i knjige; slike su bile poslednje jer je to bila tatina najveća ljubav. Oboje su otišli na simboličan način: mama na Veliki petak, 6. maja 1983. Tata to nije mogao da preživi: otišao je godinu dana kasnije, u petak, 18.maja, na Svetu Irinu. Bio je to imendan njhove unuke Irine Ljubić, Jelenine ćerke, i moj. Mama nije imala ni sedamdeset godina, a tata je prešao sedamdesetu. Ona je poslednjih godina bila vrlo urušenog zdravlja i od jedne doktorke smo čuli dijagnozu: Vaša majka je istrošila život!“

Mlađa Irinina sestra bila je poznata balerina Jelena Šantić (1944-2000). Profesionalno uspešna, poslednjih deset godina svog života posvetila je neprekinutoj borbi za mir na prostoru zaraćene zemlje koja se još uvek zvala Jugoslavija, ali je rat uveliko odnosio žrtve i menjao lica dojučerašnjh republika. Govorila je: “Ja sam svoje očajanje i užas pretočila u konkretan rad protiv mržnje, nacionalizma, šovinizma, parafašizma i nasilja… Početak rata sam doživela kao kolaps kulture i naše civilizacije.“

Ne možemo da imamo velike izložbe u Narodnom muzeju, kao što smo ih nekada imali, promenili su se uslovi u svetu, a mi se nismo prilagodili tim promenama

Irina za svoju sestru kaže da je od osnovne škole znala da će biti balerina:

„Imala je ogromnu energiju dok je igrala, ali i ogromnu životnu energiju kojom se borila i koju je, nažalost, takođe istrošila bolešću koja ju je odnela u pedesetpetoj godini života. Iza nje je ostala ćerka Irina, istoričarka umetnosti, koja je pokušala da radi u državnoj ustanovi, ali to nije bilo u skladu sa njenim slobodarskim duhom koji joj je majka usadila. I onda je uradila nešto veliko i važno. Izdvojila je fond koji je formirao profesor Vojin Dimitrijevcić  pri Grupi 484, koju je osnovala moja sestra, i tako je nastala Fondacija ’Jelena Šantić’. Fondacija uspešno radi, a Irinu drži ideja da rad Fondacije pomogne da se zaista nešto pomeri na bolje kad je reč o mladima, o ženama, da kultura šire uđe u male zajednice… Irina ima dve divne ćerke, naše unuke od 18 i 11 godina.“

Suprug dr Irine Subotić je dr Gojko Subotić, istoričar srednjovekovne umetnosti, redovni član SANU, jedan od najznačajnijih i najcenjenijih stručnjaka u oblasti  zaštite spomenika kulture. Kaže da ga je upoznala ’na prevaru’. U trećem razredu  gimnazije je za završni ispit Škole za turističke vodiče  trebalo da, šetnjom kroz Beograd do Avale, pokaže sve spomenike Ivana Meštrovića.  Meštrović je pre toga objavio memoare u kojima je loše govorio o Titu i zato su sve knjige o njemu bile povučene, sklonjene od očiju javnosti. Bez uspeha je na raznim mestima tražila  bilo šta o Meštroviću. Na kraju je završila u SANU gde joj je ponuđena jedna doktorska disertacija koja joj je jedva koristila. Kada je vraćala, nije znala ko joj je pozajmio, pa je stavila u knjigu svoju vizitkartu koju joj je tata napravio. Mladić  kome je vratila knjigu sa vizitkartom bio je Gojko Subotić,  i kroz godinu i po dana njih dvoje su se venčali. Živeli su najlepših godinu i po dana u Grčkoj kada je Gojko učio grčki jezik, da bi se vratili u Beograd u zajednički stan sa roditeljima.

Bijenale u Veneciji sa Rihterom Otaševićem i Veličkovićem, 1972

Imaju dve ćerke koje su za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine napustile Beograd:

„Nismo bili svesni da će to biti trajno, a one su se brzo snašle i osnovale svoje porodice. Starija Jelena je dobila stipendiju za postdiplomske studije u Americi, doktorirala je i sada je profesor političkih nauka na Državnom Džordžija univerzitetu u Atlanti. Udata je i ima divnog sina od sedamnaest godina. Mlađa ćerka Ivana je završila italijanistiku, sa mužem živi u Rimu. Posle niza raznih poslova, poslednjih godina radi kao menadžerka stanova i veoma je zadovoljna svojim angažmanom. Njihov sin je student moderne gastronomije i hotelijerstva.“

Nema sumnje da je Irinino vaspitanje koje je dobila u kući, odredilo i njeno zanimanje. Rasla je okružena slikama, ozbiljnom muzikom, knjigama…Čitala je mnogo, išla na izložbe i koncerte. Bila je veoma vezana za tatu:

„Bio je nežan, divan otac. Od njega sam dobijala saznanja i radost života, ali sećam se i tuge koju je nosio. Stanovali smo u ulici Braće Jugovića 2, preko puta Glavnjače. Dok je 1948. bio u zatvoru i petkom izlazio sa svim zatvorenicima u šetnju, gledala sam ga sa krova naše zgrade zajedno sa mamom i sestrom. Imala sam sedam godina. Kada su nas kasnije preselili u Beogradsku ulicu, noću bi me probudila buka tramvaja, a ja sam strahovala da se nešto nije tati desilo… Taj njegov zatvor je bio za mene užasna trauma. Srećom, roditelji nisu ni sestru ni mene ’trovali’ onim što je tata preživeo.“

Pitala sam oca kako je preživeo Gastapo, Banjicu i kasnije zatvore; rekao mi je da je bilo najvažnije reći da ništa ne znaš

Otac Milivoje se trudio da sve što je znao prenese Irini. Šetali su po starom Beogradu da bi joj pričao kako je grad izgledao pre bombardovanja 1941. i 1944. godine:

„Mama mi je ulivala drugu vrstu ljubavi prema umetnosti, a ja sam kao učenica trećeg razreda gimnazije, sa znanjem jezika, zarađivala kao prevodilac i turistički vodič. Od prvih para koje sam zaradila kupila sam knjigu ’Slika i misao’ Herberta Rida. Čitala sam je cele noći i shvatila da hoću da studiram modernu umetnost, jer iza privida lepih boja postoji mnogo više značenja koja sam želela da otkrivam.“

Titov vodič na Sajmu turizma, Kranj, 1959

Poslednjih 25 godina, tačnije posle smrti sestre Jelene, Irina je počela da piše rodoslov porodica Lukaševič i Jovanović, ali i Subotić. Danas je to ogromna knjiga od blizu 800 stranica za decu koja nisu u Beogradu, kao sećanje koje one nemaju.

Profesionalni život dr Irine Subotić je podrazumevao neprestani rad i učenje, izabrana je za profesora emeritusa, život je naučio da bude stroga:

„Tek u kasnijim godinama naučila sam da malo razvejem tu ozbiljnost, da budem malo slobodnija prema sebi i prema drugima. U umetnosti sam učila od velikih istoričara umetnosti i od dobrih umetnika kojima sam bila okružena, da je u našoj branši veoma važno svedočenje autentičnog stvaraoca. Ostavila sam puno tragova njihovih reči, nisam bila tzv. ’kritičar u prvom licu’. Počela sam rano da pišem, zahvaljujući Stojanu Ćeliću koji je sa grupom pametnih ljudi osnovao časopis Umetnost i koji me jepozvao na saradnju. Nisam u tekstove unosila svoju teoriju, niti sam se oslanjala na estetiku i citiranje velikana. Učila sam od onoga što sam  saznavala u druženjima sa ljudima iz sveta umetnosti, želela da spoznam koliko su oni autentični i različiti u svojim poetikama; želela sam da se približim njihovom  delu a onda da ga približim drugima. Tako sam napisala brojne tekstove o velikim umetnicima koji su ostali veliki, nezamenjivi do danas, kao što su Leonid Šejka, Cuca Sokić, Vladimir Veličković, Milenko Šerban, Stojan Ćelić i drugi. Naravno, pisala sam i o mnogim umetnicima i umetnicama koji su se tek pojavili na sceni i koji su me pozivali da pišem o njima. Nisam se libila da za umetnike koji nemaju veliku biografiju niti imaju istaknuto mesto u svetu umetnosti, dam svoju reč. To nisu bile pohvale, nisam govorila u epitetima, već o smislu njihovog rada, ako bih ga našla. A mnoge tekstove nisam želela da napišem…“

2008 Nagrada za izdavački poduhvat godine, ZENIT 1921-1926

Kada je 1965. godine otvoren Muzej savremene umetnosti na Ušću, predstavljao je svetsko čudo po arhitekturi i po muzeološkoj koncepciji koju mu je dao osnivač i prvi upravnik Miodrag B. Protić. Sagovornica CORD-a objašnjava da to nije bilo slučajno: to je bila posledica državne kulturne politike. S druge strane, danas, nažalost, ni posle obnove Narodnog muzeja pre nekoliko godina, ova nacionalna institucija nije u stanju da primi ni jednu svetski relevantnu izložbu jer nema potrebne tehničke uslove koje podrazumevaju veliki muzeji. Irina Subotić je najbolji svedok o dobrim i lošim vremenima, jer je kao kustos radila u oba muzeja:

„Najpre, Jugoslavija je želela da bude relevantna i na kulturnom planu u međunarodnim okvirima, a ne samo u politici nesvrstanih. Htela je da dobije i stabilnije mesto među zemljama razvijenog sveta, kojem je želela da pripada. Tu je bio i Miodrag B. Protić  – vrlo uticajan sa svojom vizijom, iako nije bio član Partije. Bile su to godine kada je kultura bila važna i potrebna. Tako je Narodni muzej čak i tokom osamdesetih godina baštinio ono što je Lazar Trifunović uspostavio još šezdesetih kao viziju velikog Muzeja. Bio je prvi koji nam je doneo dela Van Goga, ugovarao sa najznamenitijim holandskim i nemačkim institucijama… Njegovom osmišljenom politikom Narodni muzej je stimulisao visoku stručnost i dovodio osvedočene vrednosti. A onda su došle devedesete – katastrofa u svakom pogledu: ne samo zbog nebrojeno mrtvih i raseljenih lica, uništene Jugoslavije, već i zbog toga što su pale sve vrednosti, pa je jedan minorni slikar mogao da bude celu deceniju direktor Muzeja savremene umetnosti i razveje gotovo sve što je Protić uradio. Kada se početkom dvehiljaditih osetila potreba da se od Narodnog muzeja napravi svetski relevantan muzej, što on zaslužuju po bogatstvu svojih kolekcija a što je podrazumevalo veliku rekonstrukciju, kopanje podzemnih prostora i dogradnju, zla volja i naš mentalitet učinili da se od toga odustane, pa smo dobili samo okrečene prostorije. Tako danas ne možemo da imamo velike izložbe kao što smo ih nekada dobijali. Istina, promenili su se uslovi i u svetu, a mi smo ostali na repu, neprilagođeni tim promenama. Pitanje kulture je kod nas palo na ispitu na svim poljima, možda najviše na muzeološkim, jer ne pratimo ono što radi civilizovani svet.“

Pitanje kulture je kod nas palo na ispitu na svim poljima, a možda najviše na muzeološkim, jer ne pratimo ono što se radi u svetu

Kada je kao istoričarku umetnosti pitam da li je normalno da se toliko ruši grad kao što je to slučaj s centrom Beograda, da bi nicali veliki stambeni blokovi, Irina Subotić objašnjava:

„U jednoj generaciji može se menjati samo 30 posto bivšega, da bi se sačuvao duh grada i da bi imao slojeve koji ga čine vrednim. Tako je rađeno u Lisabonu i Buenos Airesu, i to se zovu sačuvani gradovi. Kod nas ima udžerica koje treba  rušiti, ali problem je što investitori, bogati ljudi, zidaju neviđenom brzinom kao da peru novac, ne obraćajući pažnju na celinu, na žitelje, na istoriju, tradiciju, na sve što čini duh jednog grada. Njima je samo važno da na lokacijama gde su najskuplje stanarine zidaju po svojoj volji. Ne funkcionišu institucije koje bi o tome trebalo da vode računa i stanu na put uništavanju: od Skupštine do Zavoda za zaštitu spomenika.“

Izložba Zenit i avangarda 20-ih, Narodni muzej, 1983.

Zahvaljujući Irini Subotić, spašena je vredna umetnička kolekcija zenitiste Ljubomira Micića. Bio je to početak puta šireg priznavanja zenitizma kao autentičnog avangardnog  pravca. Opet, zaslugom ove izuzetno sposobne i šarmantne žene.

CorD Recommends

Više...

Izložba fotografija dela poznatog slovenačkog arhitekte Jožefa Plečnika

Izložba fotografija dela poznatog slovenačkog arhitekte Jožefa Plečnika na beogradskom živopisnom i istorijskom Kalemegdanu na Savskom šetalištu pod nazivom „Gradimo mostove kroz kulturu“ otvara...

Dr Nele Karajlić, muzičar i pisac

Bosna sa dva paralelna sveta

U ranoj mladosti je muzika bila njegovo privremeno utočište, dok ne završi fakultet. Tek kada je uoči rata u Bosni sa četkicom za zube...

Ambasada Francuske i Francuski institut u Srbiji organizuju manifestaciju Ritam francuske kulture

Tokom ove godine, u kojoj je Pariz domaćin Olimpijskih igara, Francuski institut u Srbiji i ambasada te zemlje će predstaviti, zajedno sa svojim dugogodišnjim...

Strip iz 1938. u kome se prvi put pojavljuje Supermen prodat za rekordnih šest miliona dolara

Primerak stripa iz 1938. godine u kojem se prvi put pojavljuje Supermen prodat je za rekordnih šest miliona dolara anonimnom kolekcionaru, objavila je aukcijska...

Radni doručak sa Nacionalnom službom za zapošljavanje

Slovenački poslovni klub je u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje organizovao uspešan radni doručak na temu Prezentacija javnih...

U Golupcu pušten u rad prvi vetropark u istočnoj Srbiji

"Krivača", prvi vetropark u istočnoj Srbiji, svečano je otvoren u Golupcu u prisustvu predsednika Vlade Miloša Vučevića, ministarke rudarstva...

Održana konferencija „Thinking Green & Living Clean“

Povodom izlaska desetog broja specijalnog izdanja CorD Magazina „Thinking Green & Living Clean“ u sredu 15. maja u „Sava...

Osnivanje Saveta evropskih poslovnih udruženja i komora u Srbiji

Evropska poslovna udruženja i bilateralne komore koje zastupaju interese kompanija sa evropskim kapitalom u Srbiji udružile su u cilju...

CorD Magazin medijski partner 3. Finticipate – SEE Fintech Foruma

Sa velikim zadovoljstvom vas obaveštavamo da smo ove godine medijski partner Trećeg Finticipate – SEE Fintech Foruma, vodećeg regionalnog...