Ono što kod opozicije ne vidimo to su promišljene strategije. Partije danas nisu sposobne da učine takav dugoročan, veliki i značajan misaoni poduhvat. Njihov misaoni potencijal se ne kreće izvan međa banalizovane masovne, pučke, kulture.
Važno je to što je opozicija ušla u parlament. Bolje ikakva nego nikakva. Nisam siguran da će se uvek čuti baš suprotno mišljenje u odnosu prema stavovima vladajućih partija. Već više decenija u Srbiji postoji partijski pluralitet, ali ideološkog pluralizma skoro da i nema. Na delu je hegemoni monoideološki poredak. Čak, u vreme socijalističke Jugoslavije je, u okviru partijskog monizma, bilo više političkog pluralizma no danas.
Ne znam, u iole preciznom pogledu, ko gleda skupštinske TV prenose, ali iskustvo pokazuje da skupštinski govor nema odlučujući značaj za kreiranje političkog stava birača. Tako je, bar dosada, bilo. Da li će opozicija u nastupu (malo verovatne) političke kreativnosti i originalnosti uspeti da skrene pažnju ka najvažnijim, a neetabliranim temama? Još uvek su dominatne teme „državotvornosti“, „nacionalnog interesa“…, bez ozbiljno racionalnog objašnjenja o tome šta je sadržaj tih pojmova. Druga, temeljnija društvena pitanja nisu na dnevnom redu rasprave, koja bi vrhunila konkretnom političkom realizacijom. Skupština je, naročito kada su uključene kamere, prevashodno, manje-više, diletantsko vežbalište za treniranje retorskih, vrlo često banalnih, vratolomija, bez ikakvog društvenog značaja.
Izbor šefova poslaničkih grupa ne znači ništa drugo do mogućnosti za agitaciju spram partijskih interesa. Da li će se neki deputat, beskompromisno, odvažno, bez straha, od partijskog ostrakizma, okrenuv leđa monoideološkom govoru, okrenuti ka racionalnom objašnjenju nekog društvenog pitanja? Čekamo taj istorijski damar.
Da li će se neki deputat, beskompromisno, odvažno, bez straha, od partijskog ostrakizma, okrenuv leđa monoideološkom govoru, okrenuti ka racionalnom objašnjenju nekog društvenog pitanja? Čekamo taj istorijski damar.
Mene ne interesuju taktike kojima bi se koristila opozicija da izađe iz parlamentarne bezličnosti, ukoliko taktika nije ono što mora da bude – praktična politika zasnovana na otvorenoj uozbiljenoj koncepciji, pa, iz nje proizašle, strategije. To ne vidimo. Izgradnja koncepcije je mukotrpan i trajan posao zasnovan na idejama i pomnom proučavanju društvene stvarnosti. Partije danas nisu sposobne da učine takav dugoročan, veliki i značajan misaoni poduhvat. Njihov misaoni potencijal se ne kreće izvan međa banalizovane masovne, pučke, kulture.
Potrpedsednička skupštinska mesta vidim prevashodno kao činovničko-birokratska postavljenja.
Kao običan građanin sa dna društvene lestvice očekujem da racionalni (vrlo mali) deo opozicije krene ka ozbiljnoj artikulaciji stvarnih, egzistencijalnih društvenih i grupnih interesa. Očekujem da organizuje serije otvorenih građanskih i stručnih debatâ. Da prilježno beleži izrečene stavove, a naročito pitanja. Da sve to sistematizuje i da, opet u otvorenoj atmosferi, predstavi građanima šta su to (na tome insistiram) racionalna pitanja i htenja.
Od vladajućeg partijskog konglomerata ništa valjano ne očekujem, niti sam razočaran njihobom politikom. Jer, nisam prethodno bio očaran. A opozicija i tzv. opozicija su do sada mnogo puta izneverila ono što je obećavala. Utoliko opoziciju teži posao. Da li će opozicija to tako shvatiti? Ima pravo na demokratski izbor. Ma kakav da je.
