Paralelno sa svim profesijama koje sam menjao, u sebi sam sve vreme nosio onu osnovnu: pisac, književnik. I u tom divnom poslu vodila me je ista kosmopolitska znatiželja da upoznam svet i za sebe i za druge
Izdavačku kuću Geopoetika osnovao sam pre trideset godina, 1992. Bilo je to vreme početaka razjedinjenja Jugoslavije i doba Srbije pod ekonomskim i političkim sankcijama, sa ratom koji je usledio na tlu dotadašnje domovine. Reklo bi se: najgore vreme za romantične ideje vezane za knjige. I da i ne. Ja sam i dotadašnji život proveo u svetu književnosti kao pisac i prevodilac, kao i u svetu medija kao urednik i učitelj generacijama novinara. Imao sam i prethodno lično iskustvo u izdavaštvu, kao i moj otac mnogo ranije kao jedan od prvih privatnih izdavača u socijalističkoj državi. Pomoglo mi je i turbulentno diplomatsko iskustvo moje porodice. U zbiru svega ovoga, zajedno sa uverenjem da pomoću knjiga i u vreme izolovanosti moramo ostati u vezi sa svetom, uz hiperinflaciju rekordnih razmera, sa nekoliko prijatelja koji su i dan danas sa mnom, krenuo sam u osvajanje utopističkog cilja.
Od tog prvog dana imao sam želju da smanjim dijametralno suprotne krajnosti između elitne i popularne književnosti. Misija je izgledala nemoguće, ali ja sam bio uveren da se tzv. visoka i kvalitetna književnost može proširiti i među publikom skromnijih prohteva. Uprkos svemu, uspeli smo: izmirili ambis tako što su “ozbiljne” knjige dosegle veće tiraže no što je to do tada bio slučaj, a i srušili predrasude na svim stranama. Izmirili smo antagonizme dubine i širine.
Paralelno sa svim profesijama koje sam menjao, u sebi sam sve vreme nosio onu osnovnu: pisac, književnik. I u tom divnom poslu vodila me je ista kosmopolitska znatiželja da upoznam svet i za sebe i za druge. Otud su moje knjige sadržavale iskustva drevne i moderne Kine, Japana, Indije jednako kao i Severne Amerike, Velike Britanije, Turske i Skandinavije. Ta ista vrsta znatiželje i širine bila je osnova i u kući Geopoetika. Ona je postala znana upravo po pokrivanju celoga sveta i njegovih raznovrsnih jezika i kultura. Tek u poslednjih 10-ak godina počeli smo objavljivati i knjige domaćih autora. Doduše, i za ediciju srpskih autora na engleskom jeziku (Serbian Prose inTranslation) dobili smo svetsku nagradu Udruženja izdavača Ujedinjenog kraljevstva za inicijativu u prevođenju na Londonskom sajmu knjiga. Tu istu ediciju srpskih savremenih pisaca zajedno sa nama potom su pokrenuli i izdavači u SAD, Egiptu, Kini… i objavili pojedine srpske autore na engleskom, arapskom, kineskom jeziku.
Ta vrsta doslednosti verovatno je glavni stub razlike Geopoetike u odnosu na druge izdavače u Srbiji. Želja za otkrivanjem novog vukla me je stalno napred; tako se u obe profesije uspevalo u pionirskim idejama i originalnim projektima. Otud i mnogo domaćih i nekoliko međunarodnih nagrada i ordenja i za Geopoetiku i mene kao pisca (od Japana, Kine, V. Britanije do Norveške).
Dakle, meni je bilo vrlo važno da svojim ličnim i kolektivnim radom doprinesem svojoj kulturi, da se o njoj više zna i pozitivnije misli u svetu, da afirmišemo bogatstvo duha i umetničke talente srpskih autora. Kulturna diplomatija mi je zapravo bila ideja vodilja.
Geopoetika je uspela još u nečemu: da pokaže kako su i danas čuvena svetska imena literature koja objavljujemo – nekada, kada smo ih uvodili u srpski jezik, bila nepoznata. To isto je bio model i nepoznatim srpskim autorima, da veruju u moć književnosti i svoja umetnička uverenja.
Kao pisac, preko svojih knjiga, unosio sam u srpski jezik važna znanja o svetu, ali i tom istom svetu preko prevoda mojih knjiga na mnoge druge jezike, prenosio specifičnosti duha i prostora srpske kulture.
Lepota literature i njena snaga, ponekad veća i jača od politike, i dalje me vode u nova osvajanja slobode. Važno je da sam uspeo, i kao autor i kao izdavač, da ta svoja uverenja prenesem na hiljade čitalaca. Jer bez čitalaca knjige ne postoje: ako nisu pročitane, one nisu ni napisane.