Knjige ne smeju biti “beg od sadašnjosti”: one su samo jedna druga stvarnost, legitimna i ravnopravna sa svim drugim. U njoj žive pisci koji su se, doduše, negde izgubili i treba ih pod hitno vratiti u Halu 1, kao i na druga mesta.
Svi sajmovi knjiga u svetu, pa time i oni najvažniji i najmanji, i dalje opstaju na mapi svetskog izdavaštva, sa pravom, i iz više razloga.
Bez obzira na sve tehnološke promene poslednjih decenija i u ovoj oblasti, izdavaštvo je zadržalo ravnotežu između štampanih (papirnih) i elektronskih knjiga. Naime, posle naglog i pomalo precenjenog buma elektronske knjige na Zapadnoj hemisferi zemaljske kugle, njeno tržište se stabilizovalo na okvirno 30% ukupno objavljenih elektronskih knjiga. Srbija je prilično sporo prihvatila ovaj trend tih godina, ali ga je ubrzala sa pojavom kovida 19, iz razumljivih razloga, a najpre iz prisile. Tako se i kod nas povećalo učešče e-knjige u ukupnoj produkciji.
Ovaj primer je važan i simptomatičan iz širih razloga; naime, i na njemu se pokazalo da je strah od nestanka tradicionalne, štampane knjige – neopravdan. Ona je ostala dominantan oblik komunikacije sa čitaocima. To, naravno, ne znači da se klasični sajmovi knjiga ne treba da prilagođavaju novim tehnologijama na ovaj ili neke druge načine. To znači da treba publici na vidljiviji način ponuditi digitalizovane sadržaje, ali paralelno sa štampanim. Naime, to bi bilo ispunjavanje osnovnog načela struke i svakog društva: ponuditi čitalačkoj publici izbor, po principu demokratske ponude, čime svaki čitalac odlučuje o svom načinu čitanja.
Opstojanje sajmova knjiga ne treba dovoditi u pitanje. Valja razmišljati o njihovim izmenama: oblika, mesta održavanja, sadržaja i dubine poruka
Beogradski sajam knjiga treba da zadrži neke od tradicionalnih oblika komunikacije sa publikom, ali i da promeni neke instrumente te komunikacije. Takođe treba da smanji količinu programa (naročitu onih koje prijavljuju sami izdavači) kako bi se se kvalitet poboljšao njihovim manjim brojem. Takođe bi se morao jasnije razdeliti pravi, profesionalni deo izdavaštva od svih drugih kolektiva kojima je ovo sporedna delatnost, a pogotovo od onih koje su isuviše vezane za profesiju i institucije politike, religije. Takođe se sajam mora osloboditi balasta svega što ga je u priličnoj meri učinilo vašarom: sponzora sa proizvodima kojima na takvim mestima nije mesto, svih estradnih elemenata, vizuelnog neukusa i kakofonije onih zvukova koji ne pripadaju tom svetu.
Knjige ne smeju biti “beg od sadašnjosti”: one su samo jedna druga stvarnost, legitimna i ravnopravna sa svim drugim. U njoj žive pisci koji su se, doduše, negde izgubili i treba ih pod hitno vratiti u Halu 1, kao i na druga mesta. Treba otvoriti raspravu o stanju izdavaštva u Srbiji, promeniti poneki zakon, vratiti u centar kvalitetnu književnost svih žanrova i time slaviti obrazovanje. Treba mladima vratiti mogućnost čitanja i iskoristiti njihovu, sada zloupotebljavanu, povodljivost ka drugim izvorima informacija (koje, nisu obrazovanje), vratiti kulturne rubrike u medije i novinarima pomoći da se podsete na nekada postojeće vrednosti iz kulture.
Dakle, opstojanje sajmova knjiga ne treba dovoditi u pitanje. Valja razmišljati o njihovim izmenama: oblika, mesta održavanja, sadržaja, dubine poruka i sl. Ali, ostaviti im njihovu osnovnu funkciju, jednaku svuda, od Pariza i Londona do Kaira, Pekinga i Frankfurta: susret uživo čitalaca i knjiga. Tako se održava idealna temperatura i tela i duha – i čoveka i knjige.
