Ivan Rašković, profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, predsednik Društva arhitekata Beograda

Razvoj Beograda svedoči, o njegovoj ekonomskoj snazi i tržišnoj privlačnosti, o pozitivnim i negativnim vrednostima koje, srazmerno, deli sa ostalim metropolama na planeti. Iako se u našoj javnosti dosta debatuje o aktuelnim arhitektonskim rešenjima, često i laički, rekao bih da je uticaj arhitektonske struke u našoj sredini optimalan. O tome svedoči i broj konkursa koji se kod nas organizuju.

Među mnogobrojnim temama koje se živo debatuju u Srbiji jesu i novija urbanistička i arhitektonska rešenja u našim gradovima, ne samo u kontekstu  samih rešenja, već pre svega kao ogledalo širih društvenih vrednosti i njihovog negiranja, stremljenja i zastranjivanja. U poslednje vreme, ove debate izvode građane na ulice, neke arhitekte i urbaniste navode da se neposredno angažuju u političkom životu ili kolektivno reaguju kao predstavnici struke komentarišući brojne simbole promena širom Srbije od Beograda na vodi, trasa metroa, do potecijalnog uništenja eko oaza poput Šodroža ili bare Reva, seče drvoreda u centrima većih gradova u Srbiji i sveprisutne nevidljive ruke investitorskog urbanizma. O tome da li su dileme koje nas opsedaju samo naše ili globalne, o traženju prave mere između privatnog i javnog interesa, količini novca u opticaju u građevinskom sektoru i svakovrsnim boljim i gorim arhitektonskim rešenjima u ruralnom prostoru Srbije, razgovarali smo sa  Ivanom Raškovićem, profesorom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i predsednikom Društva arhitekata Beograda.

Za jednog stranca ili za čoveka koji dolazi iz unutrašnjosti, arhitektonska rešenja glavnog grada šalju poruku o razvijenosti jedne zemlje, o njenim odnosu prema istoriji i budućnosti i svakako samim građanima. Šta gledano iz te vizure građevinski zamah u glavnom gradu Vama govori o vrednostima  koje gajimo?

Zamah koji pominjete govori prvenstveno  da je Beograd – metropola, jer se u njemu razvijaju mnogi brendovi koji prevazilaze njegove okvire. Legendarni splavovi na Savi i Dunavu, odavno čuveni u Evropi i šire predstavljaju metaforu metropole, spajajući u sebi ‚‚crno i belo‚‚ dno i vrh urbanog života. Pored toga, beogradski muzeji su takođe postali brend grada; posebno je istaknut muzej Nikole Tesle i to sa razlogom jer se radi o prikazanoj ostavštini jednog od najvećih pronalazača u ljudskoj istoriji. Raznolikost beogradske urbane matrice, prisustvo arhitekture vrhunskih vrednosti, bogata ponuda gradskih sadržaja, nasleđe i dramatična multikulturalnost, donela mu je, svojevremeno i laskavo poređenje sa Berlinom. Građevinski zamah o kojem je reč je, na neki način i uzrok i posledica beogradskog statusa metropole. Obim investicija svih vrsta govori da se radi o značajnom prostoru velikih mogućnosti pa rast grada predstavlja izraz težnje da se te mogućnosti i iskoriste. Jedan ekspert za finansije mi je pre nekoliko godina kazao da je u Beogradu u tom trenutku cirkulisalo više novca nego u celoj SFR Jugoslaviji pred njen raspad.

U Srbiji već godinama niče veliki broj različitih etno-kompleksa koji često predstavljaju nevešte i čak neukusne interpretacije ruralne arhitekture našeg podneblja

Njegov položaj na ušću dvaju plovnih reka, Save i Dunava, na granici Panonije koja vodi direktno u ‚‚srce‚‚ evropskog kontinenta predstavlja veliku prednost. Naravno, arhitektura i graditeljstvo koje ističete u vašem pitanju su važni elementi metropole i oni, svakako izražavaju sistem vrednosti i ekonomsku moć. Beograd dinamično raste i nove građevine i kompleksi govore da je on i mesto za ostvarivanje profita u čemu se ne razlikuje od ostalih svetskih metropola. Novi kvadrati se prodaju i rentiraju jer postoji velika potražnja za tom vrstom ‚‚robe‚‚. Odnos prema nasleđu je nešto na šta je javnost osetljiva, no, mora se imati u vidu činjenica da je svaki grad i ‚‚upotrebni predmet‚‚ i da građevine imaju svoj vek trajanja pa on, zasigurno, ne može živeti svoj život kao što ga je živeo, recimo, pre sto godina. Razvoj Beograda svedoči, dakle, o njegovoj ekonomskoj snazi i tržišnoj privlačnosti o pozitivnim i negativnim vrednostima koje, srazmerno, deli sa ostalim metropolama na planeti.

Čija je misao utkana u takva rešenja? Koliko njih su proizvod relevantnih međunarodnih konkursa, stranih i domaćih arhitekata – takmičenja, ideja-  i šta nam to govori o uticaju Vaše struke na oblikovanje budućnosti ne samo glavnog grada nego i urbanih sredina širom Srbije?  

Misao o gradu je uvek rezultanta usklađivanja javnog interesa i privatnih investicija koje ‚‚pune ‚‚ budžet a gradska uprava ih dalje usmerava u razvoj na korist svih građana. Naša sredina je, inače, poznata po dugoj, razvijenoj tradiciji javnih arhitektonskih konkursa pa su: palata ‚‚Albanija‚‚ Hram Svetog Save (u dva navrata), crkva Svetog Marka na Tašmajdanu, hotel Jugoslavija u Novom Beogradu, Zgrada Generalštaba u ulici Miloša velikog, palata ‚‚Beograd‚‚ i Narodna biblioteka dobijene konkursom. Ta tradicija ne jenjava pa smo pre neku godinu imali čak pet konkursa i to: za Fakultete primenjene i muzičke umetnosti, hab na mestu ‚‚Stare ložionice‚‚ pored mosta ‚‚Gazela‚‚ proširenje ‚‚Studentskog grada‚‚ u Novom Beogradu … sve kapitalne investicije! Konkurs, kao takmičenje ideja, svakako je najbolji način za dobijanje pravog rešenja za bilo koju arhitektonsku temu.

Jedan ekspert za finansije mi je pre nekoliko godina kazao da je u Beogradu u tom trenutku u građevinskom sektoru cirkulisalo više novca nego u celoj SFR Jugoslaviji pred njen raspad

Događaji u prostoru utiču na sve članove zajednice bez obzira na vlasnički status nekog objekta ili parcele; na njihovo kretanje, pogled, osećaj prijatnosti, njihove živote. Javni i privatni interes moraju biti u skladu, kompromisu i sadejstvu bez radikalne suprotstavljenosti. Pravo rešenje je proceniti koje lokacije u gradu imaju takav prostorni značaj da se za njih u plansku dokumentaciju uvodi obaveza sprovođenja javnog konkursa bez obzira da li je ona u državnom ili privatnom vlasništvu. I to se u našoj sredini sprovodi, no, rekao bih, ne u dovoljnoj meri.

Uticaj arhitektonske profesije u našoj sredini se različito ocenjuje u javnosti pri čemu moramo imati u vidu da je ta, najšira javnost svuda u svetu pa i kod nas laička za pitanja arhitekture i urbanizma. Ona funkcioniše po liniji ličnog ukusa što je subjektivna kategorija; to što se nekome ne sviđa neka fasada u gradu ili uređenje nekog skvera, ne znači da ta rešenja nisu dobra. Uticaj arhitektonske struke u našoj sredini ipak bih ocenio optimalnim; arhitektonski konkursi se kod nas organizuju, srazmerno, mnogo češće nego u većini zemalja Evropske unije i SAD. No, uvek može bolje.

Kod nas se vrlo često govori o investitorskom urbanizmu kao o jednom preovlađujućem privatnom interesu na štetu javnog interesa i stvarnih potreba građana. Da li je to usud vremena u kojem globalno živimo, ili postoje načini da se javni interes odslika u i u našim gradovima. Gde leži moć arhitekata i urbanista, a gde građana?

Svaki ‚‚urbanizam‚‚ je po svojoj prirodi investitorski, bez obzira ko novac ulaže. Sa druge strane, jasno je da svaka privatna investicija ne ugrožava javni interes. No, u užem smislu se ovaj pojam odnosi na privatne investitore, pojedince ili kompanije koji koruptivnim radnjama uspevaju da izmene plansku dokumentaciju u svoju korist. Dakle, to nije usud vremena i prostora u kome živimo već globalni fenomen koji ima vekovnu tradiciju kojoj se parira zakonskim sprečavanjem korupcije i trgovine uticajem od strane pojedinih državnih službenika – donosilaca odluka. Građanske akcije su, takođe, jedan od legitimnih instrumenata za suzbijanje negativnih procesa u razvoju grada.

Ako pod „investitorskim urbanizmom“ podrazumevamo privatne investitore koji koruptivnim radnjama uspevaju da izmene plansku dokumentaciju u svoju korist onda se tome može parirati zakonskim sprečavanjem korupcije i trgovine uticajem od strane pojedinih državnih službenika – donosilaca odluka

No, tu, kao što sam pomenuo, treba imati u vidu da su građani, u većini, laici za pitanja razvoja grada pa im u svakom slučaju treba stručna pomoć u prepoznavanju stvarne suštine problema i pravca njegovog rešavanja. Najzad, ‚‚moć‚‚ arhitekata je u ovim pitanjima posredna i neposredna; posredna preko kvalitetno urađene planske dokumentacije i dobro organizovanih i žiriranih konkursa a ona neposredna se ostvaruje u slučajevima kada oni zauzimaju pozicije donosilaca odluka, kada su, na primer na mestu gradskog arhitekte ili urbaniste, člana planske komisije, državnog sekretara u ministarstvu, zvaničnika u organima lokalne samouprave.

U ovom trenutku mnogo se govori o pametnim gradovima kao urbanim sredinama koje apsorbuju najnovija tehnološka rešenja,   daju važne odgovore na pitanje rešavanja izazova klimatskih promena i boljeg kvaliteta građana. Koliko u urbanističkim rešenjima i planovima u Srbiji i okruženju opažate ove trendove?

 Nisam ekspert za tu tematiku, no, mislim da se naša sredina optimalno uključuje u te trendove. Planska dokumentacija većine naših gradova obuhvata pitanja reciklaže otpada, smanjenja emisije štetnih gasova i razvoja koncepta ‚‚zelene energije‚‚ kao i očuvanja životne sredine. Zagađenje ‚‚beogradskog‚‚ vazduha rezultat je, na primer, sagorevanja raznih industrijskih otpadaka u privatnim ložištima. Potreban je veliki, dugoročan i finansijski podržan napor da se ta ložišta učine ekološki prihvatljivim.

Jedna od vesti koje smo nedavno mogli da pročitamo jeste da je u Srbiji u odnosu na popis stanovništva iz 2011. godine, broj napuštenih stanova povećan za oko 10.000, na 123.000. Kako vi tumačite ovu informaciju? Šta nam ona kaže o našoj politici stanovanja?

Morali bismo tačno odrediti šta podrazumevamo pod pojmom ‚‚napušten stan‚‚. Ukoliko to obuhvata stanove u kojima trenutno niko ne živi, razlozi mogu biti razni, kao na primer – boravak njihovih vlasnika na radu u inostranstvu. Znatan broj stanova se u poslednjoj deceniji kupuje kao investicija koja čeka porast cene što nema veze sa politikom stanovanja a koja nalazi svoje mesto u važnom dokumentu u višegodišnjoj pripremi od strane naše države pod nazivom Nacionalna arhitektonska strategija.

U jednom intervjuu govorili ste i o tome što se kod nas samo sporadično pojavljuje u medijima a to su arhitektonska rešenja u ruralnom prostoru odnosno postojanje javnih mesta u tom prostoru? Da li je njihov izostanak ili zapuštanje jedan od odgovora za napuštanje i moguće ponovno otkrivanje ovih sredina?

Ruralna sredina je još uvek van fokusa arhitektonske profesije u našoj zemlji. Ključni razlog je imperativ ideologije modernizma za raskidom sa prošlošću. Taj raskid se očitovao pokušajima iznalaženja novih, samoutemeljenih oblikovnih i prostornih koncepata. Arhitektura ruralne sredine simbolisala je nazadno i nepoželjno. Nadolazeći postmodernizam u poslednjoj trećini dvadesetog veka otvorio je prostor za konkretnu upotrebu principa tradicionalne arhitekture ruralne sredine i rezultati nisu izostali. Inspiracija folklornom arhitekturom je neiscrpna i predstavlja mogućnost za kulturnu, turističku i privrednu afirmaciju naše zemlje. Veliki broj raznih etno-kompleksa, prvenstveno ugostiteljske namene već decenijama niču po celoj Srbiji. Nažalost, većina tih tvorevina nisu arhitektonski ‚‚pismene‚‚ niti imaju istinsku vezu sa tradicijom već predstavljaju nevešte, čak neukusne interpretacije ruralne arhitekture našeg podneblja. U mnogo manjoj meri su, nažalost, za sada, zastupljena rešenja koja su na pravi način inspirisana ruralnom graditeljskom tradicijom i predstavljaju primere za ugled kao što su ostvarenja Božidara Petrovića i Blagote Pešića.