U vremenu u kojem opstaje relativno visoka inflacija, kamatne stope rastu a privredna aktivnost ponovo posustaje, Evropa je možda najranjivija, a samim tim i privrede u regionu koje su sa njom tesno povezane. Neodgovorno ponašanje Vlade Srbije doprinosi da moguće posledice budu i teže od očekivanih.
Vreme u kojem danas živimo je svakako najopasnije u odnosu na prethodnih nekoliko decenija iz nas, smatra Dejan Šoškić profesor Ekonomskog fakulteta sa kojim smo razgovarali o novim ekonomskim i političkim realnostima, i mogućnostima da eskalacija postojećih problema 2024. učini godinom koja neće voditi kao oporavku, već ka mogućem zaoštravanju ekonomske situacije, posebno u EU koja je veoma ranjiva na rat i ekonomske potrese. To istovremeno znači i loše vesti za region koji je izrazito vezan za evropske privrede.
Deo problema leži u činjenici da su stvorene nove ekonomske sile, ali one nisu još dobile svoje odgovarajuće mesto na političkoj sceni. Istovremeno, oni koji polaze od ranijih pozicija moći, pokušavaju da rešavaju otvorena pitanja u svetu treće decenije 21. veka ne razumevajući tu promenu. Ovakav scenario, i mogućnost daljeg zaoštravanja političke krize mogli bi učiniti 2024. godinu mnogo rizičnijom nego što to danas mislimo, smatra naš sagovornik.
Koliko u ovom trenutku sukob u Gazi i mogućnost njegovog širenja na region ima uticaja na objavljene prognoze o privrednom rastu na globalnom nivou i u Evropi?
Sukob u Gazi je izuzetno rizičan konflikt koji se odvija u bitno izmenjenim međunarodnim okolnostima u odnosu na ranije sukobe na Bliskom istoku. Danas je prisutan vidljivo manji stepen saglasnosti nekih važnih zemalja u regionu (Saudijska Arabija, Turska, Jordan…) sa politikom koju sprovode SAD i Izrael u tom delu sveta. Istovremeno, uz posredovanje Kine, došlo je do uspostavljanja znatno boljih odnosa između Irana i Saudijske Arabije. Velike vojne sile su pokazale određeni stepen spremnosti davanja finansijske i vojne podrške sukobljenim stranama, posebno u slučaju širenja ovog konflikta.
Politika koju vodi srpska vlada kada su u pitanju ogromna kapitalna davanja čini mi se nedopustivim i potpuno pogrešnom
Ovo su potencijalno tektonske promene u regionu koje čine da eventualno širenje sukoba u Gazi na okolne zemlje može izazvati znatno veće i opasnije sukobe sa teško sagledivim posledicama. Ono što je već prisutno je da raste neizvesnost energetskog snabdevanja u narednom periodu, ali do izrazitijeg skoka cena energenata još nije došlo. Ako se sukob iz Gaze ne proširi na region, većih ekonomskih posledica, po pravilu, neće biti jer sama ekonomija Izraela relativno nevažna za ekonomske tokove u Evropi i svetu.
Aludirajući na uticaj ratova u Ukrajini i na Bliskom istoku, Indermit Gill, glavni ekonomista Svetske banke nedavno je rekao da smo se po prvi put suočili sa dva energetska šoka. Do koje mere se između dva šoka mogu povući sličnosti i gde leže najveće razlike kada posmatramo njihov uticaj na Evropu i naše podneblje?
Za sada su efekti „dva energetska šoka“, kako ih opisuje gospodin Gill, relativno ograničenog dejstva i svetske cene nafte još uvek nisu na nivoima na kojima su bile na početku sukoba u Ukrajini ili sredinom 2008. kada su bile daleko iznad $100 po barelu. Istovremeno, eventualno širenje ovih sukoba može imati vrlo ozbiljne negativne posledice na rast cene nafte, inflaciju i privredni rast u svetu.
Sukob u Ukrajini je izazvao narušavanje redovnog snabdevanja energijom pre svega zbog sankcija uvedenih Rusiji kao značajnom svetskom snabdevaču energentima. U slučaju eventualnog širenja sukoba na Bliskom istoku, pojedine zemlje u mogućem sukobu istovremeno su, po pravilu, i značajni proizvođači nafte i gasa i moglo bi da dođe do bitnog i relativno dugoročnog smanjivanja proizvodnih i/ili transportnih kapaciteta u snabdevanju svetskog tržišta energijom, a to onda može imati vrlo ozbiljne posledice na inflaciju i privredi rast u svetu.
Istovremeno, Džejmi Dimon, izvršni direktor JPMorgan Chase-a, rekao je prošlog meseca da “ovo može biti najopasnije vreme koje je svet video decenijama unazad”. Gde biste vi ovde povukli liniju između političkih narativa i bazičnih ekonomskih pokazatelja?
Ovo je nesporno najopasnije vreme poslednjih decenija. Sukob u Ukrajini je sukob koji se vodi između Ukrajine koju podržava čitav Zapadni svet i Rusije koja je najveća nuklearna sila na svetu. Sukob na Bliskom istoku je sukob Izraela za koga se veruje da poseduje nuklearnu bombu i ne samo Hamasa već potencijalno i arapskog i islamskog sveta u regionu koji je, po pitanju ovog sukoba, sada više ujedinjen i složan nego ikada decenijama unazad. Istovremeno tri svetske supersile daju relativno jasne naznake da bi u slučaju širenja sukoba podržavale suprotstavljene strane u sukobu. Svet je danas bitno drugačiji u odnosu na vreme pre nekoliko decenija. Došlo je do bitne promene ekonomske snage u svetu koje kao da još uvek nisu svesni mnogi analitičari u svojim analizama. Ako pogledamo nivoe BDPa (korigovanog za paritet kupovne snage) iz baze podataka Svetske banke iz Vašingtona[1], koji relevantno mogu da se koriste za međunarodna ekonomska poređenja, za neke neočekivano, vidimo da je još od 2017. Kina najveća ekonomija sveta, danas već za oko 20% veća od SAD. Dalje, opet za mnoge verovatno neočekivano, vidimo da je Rusija veća ekonomija od Nemačke i da je najveća evropska ekonomija, da je Iran tri puta veća privreda od Izraela, i da je Turska veća privreda od Italijanske. U istoj bazi podataka Svetske banke, možemo da vidimo i da je pet zemalja BRICS, ekonomski snažnije od zemalja G7. Te nove ekonomske realnosti u svetu očigledno još nisu jasne mnogima, i dovode do rizika da neko možda uporno pokušava da rešava otvorena pitanja u svetu treće decenije 21. veka sa percepcijom relativnog odnosa ekonomske snage iz poslednje decenije 20. Veka.
Uvaženi ekonomista Olivier Blanchard je još početkom 2023. godine ocenio da sekularna stagnacija nije iza nas. Nekada su agresivna fiskalna politika i rastući javni dug bila dva široko prihvaćena rešenja za prevazilaženje ekonomske stagnacije. Šta je danas drugačije, i kakve bi usporavanje rasta privrede u svetu i posebno u Evropi moglo imati u Srbiji?
Sekularnu stagnaciju, kao teorijski model koji podrazumeva da niska privatna tražnja predstavlja ključni faktor ograničavanja privrednog rasta, mnogi su smatrali da predstavlja adekvatan model za opis privedne situacije nakon Svetske ekonomske krize iz 2008 godine. Time se objašnjavala potreba za drastičnim smanjivanjem kamatnih stopa i ogromna monetarna ekspanzija, tj. kvantitativne olakšice, prvo u SAD, a kasnije i u EU, kao način da se snižavanjem kamatnih stopa i podignutom likvidnošću bankarskog sektora, podstakne privredni rast. Videli smo, međutim, da je značajan deo te dodatne likvidnosti odlazio na tržište hartija od vrednosti i tržište nekretnina, delimično i na tržište roba (posebno nakon početka rata u Ukrajini i uvođenja sankcija Rusiji), što je podstaklo inflaciju u svetu u 2022. godini.
Niske stope rasta u EU ne daju previše razloga za optimizam ni kada je u pitanju privredni rast u Srbiji. Istovremeno privredni rast u svetu nije ugrožen jer se za Kinu očekuje rast od 5%, za Indiju 6,3% i za Rusiju 2,2%, a to su tri od pet najvećih ekonomija sveta danas
Danas se okolnosti menjaju. Inflacija je viša, kamatne stope rastu i privredna aktivnost ponovo posustaje. Evropa je u tom domenu možda najranjivija jer nema dovoljno svoje energije i drugih repromaterijala i polufabrikata potrebnih za njenu ekonomsku aktivnost, posebno industrijsku proizvodnju, pa i poljoprivredu. Privredne perspektive EU nisu ohrabrujuće. Za 2023. očekivana stopa rasta u EU od 0,7% i Nemačkoj – 0,5%[2] ne daju previše razloga za optimizam ni za privredni rast u Srbiji. Istovremeno privredni rast u svetu nije ugrožen jer se za Kinu očekuje rast od 5%, za Indiju 6,3% i za Rusiju 2,2%, a to su tri od pet najvećih ekonomija sveta danas.
Ipak, ako Evropa dugoročno bude uskraćena za relativno jeftine izvore energije, to će se neminovno odraziti na njenu konkurentnost, posebno industrijske proizvodnje u EU. U takvim okolnostima će proisticati i relativno opadajući trend značaja privrede EU u svetu u narednom periodu. To onda ne daje previše razloga za optimizam po pitanju ubrzavanja privrednog rasta u Srbiji i regionu koji dominantno zavise od EU po pitanju trgovine i investicija.
Kod nas su u žiži interesovanja izbori, a tokom izbornih kampanja uvek se povećava trošenje iz budžeta. S obzirom na dosadašnje najave izdataka, možemo li reći da je ova kampanja manje ili više izdašna u odnosno na prethodne?
Mislim da se troši previše. Najavljuju se isplate dohodaka koje su sa višim stopama rasta od tekuće inflacije, iako se zna da rast potrošnje u budžetskim izdacima gotovo bez izuzetka podgreva inflaciju. Ovo je posebno problematično kada se istovremeno sa ekspanzivnom fiskalnom politikom vodi restriktivna monetarna politika. To će otežati i produžiti proces smanjivanje inflacije i učiniti da veća potrebna restriktivnost monetarne politike smanji potencijalni rast privrede. Ovde, međutim, nažalost nije kraj neprimerenim davanjima iz budžeta. Ogromna kapitalna davanja predviđena za izgradnju stadiona i nekih drugih objekata i infrastrukture u uslovima rastućih kamatnih stopa i bez ozbiljne javne rasprave i predinvesticionih studija stavljenih na uvid javnosti, čine mi se nedopustivim i potpuno pogrešnim.
Iako je inflacija relativno visoka, a i Fiskalni savet i dosta veliki broj ekonomista upozorava da se ne odnosimo dovoljno ozbiljno prema održanju makroekonomske i fiskalne ravnoteže, svedoci smo da u suštini Srbija kontinuirano dobija relativno vrlo dobre ocene MMF i rejting agencija. Ko je u pravu i odakle proističu razlike u gledištima?
DŠ: Srbija je jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope. Prosečna godišnja stopa privrednog rasta u Srbiji od 2001. do 2011. je bila 4,44% godišnje i bila je iznad stope rasta u Svetu i iznad stope rasta BDPa u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Prosečna godišnja stopa privrednog rasta u Srbiji od 2012. do 2023. je 2,27% i niža je od stope rasta u svetu i stope rasta BDPa u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Dakle, u poslednjih deset godina Srbija dodatno zaostaje u odnosu na CIE i svet. Ilustracije radi, prošle godine smo u Srbiji imali stopu rasta od 2,3%[3], a prosečna stopa rasta u svetu je bila 3,5%. Izražavanje BDPa Srbije u evrima, što se u našoj javnosti često čini, u uslovima fiksnog kursa i prisutne inflacije, ima za posledicu da nominalni BDP u evrima može da pokazuje nerealan rast.
U uslovima inflacije i fiksnog kursa može kreirati sasvim iskrivljena slika, tj. iluzija, o kretanju srpskog BDPa, pa i o realnom odnosu duga u odnosu na BDP
Ilustracije radi, u godini korone 2020., imali smo realni pad BDPa od 0,9% ali je BDP izražen u evrima, zbog prisutne inflacije i fiksnog kursa, bio veći od BDPa 2019. tj. BDP nominalno u evrima je pokazao rast iako je realno došlo do pada BDPa od 0,9%. Slično se dešava i sa pokazateljem duga u odnosu na BDP. Dug u stranoj valuti u uslovima inflacije i fiksnog kursa opada u odnosu na BDP čak i kad nema realnog rasta BDPa. Ovo zato što zbog inflacije raste nominalni BDP koji pomnožen sa fiksnim kursom daje rast BDPa u evrima i bez realnog rasta BDPa. Tako se u uslovima inflacije i fiksnog kursa može kreirati sasvim iskrivljena slika, tj. iluzija, o kretanju BDPa, pa i o realnom odnosu duga u odnosu na BDP.
Isto tako, iako smo videli da se izvozna aktivnost u Evropi smanjuje, svedoci smo da su u Srbiji strana ulaganja konstantno rastu, uprkos činjenici da su teme o korupciji, birokratiji i lošoj administraciji aktuelne. Šta Srbiju danas, kada više nema jeftinu radnu snagu, čini atraktivnom za priliv SDI?
Nisu sve strane direktne investicije (SDI) podjednako korisne za nacionalnu ekonomiju. Samo SDI koje dolaze i pokreću novu privrednu aktivnost u tzv. razmenjivom delu BDPa (nove izvozno orijentisane aktivnosti) i koje otvaraju nova dobro plaćena radna mesta predstavljaju stvarni boljitak za nacionalnu ekonomiju i prave i poželjne SDI. Puno toga, međutim, ulazi u SDI a da predstavlja nešto drugo u odnosu na ono što od njih očekujemo. Svaka zadržana (reinvestirana) dobit kompanija sa inostranim osnivačima je, takođe, SDI. To nekada mogu da budu investicije od vrlo upitne koristi za društvo (kladionice) ili u oblastima gde istiskuju domaće kompanije i preduzetnike pa i državni sektor (izgradnja nekretnina, ugostiteljski objekti, zdravstvene klinike, izdavanje udžbenika, privatne škole, zastupanje inostranih firmi i sl.). Ne treba izgubiti iz vida da u zemljama sa slabim institucijama i naglašenom korupcijom i novac iz nelegalnih aktivnosti povučen u inostranstvo, može da se vrati, radi sopstvene legalizacije, u nekoj formi koja se kategoriše kao SDI. Srbija jeste relativno najveća ekonomija u regionu Zapadnog Balkana i kao takva bi trebalo i da je nešto atraktivnija za strana ulaganja. Ono što je potrebno je da se na našoj strani razvije svest da nisu sve SDI iste, niti podjednako korisne za razvoj privreda i društva, i ovo je posebno važno ako se sprovodi njihovo podsticanje subvencijama iz budžeta.
| DILEME Nisu sve strane direktne investicije iste, niti podjednako korisne za razvoj privrede i društva, a ovo je posebno važno ako se sprovodi njihovo podsticanje subvencijama iz budžeta. | ZABRINUTOST Eventualno širenje sukoba u Gazi na okolne zemlje može izazvati znatno veće i opasnije sukobe sa teško sagledivim posledicama. | TROŠENJE Trošimo previše, a kada se istovremeno sa ekspanzivnom fiskalnom politikom vodi restriktivna monetarna politika to otežava obuzdavanje inflacije i negativno utiče na rast. |
|---|
[1] https://data.worldbank.org/indicator/NY.GDP.MKTP.PP.CD?locations=TR-IL-IR-RU-JP-DE-IT-GB-UA-CN-US
[2] IMF World Economic Outlook, October 2023.
[3] Svi podaci su iz IMF World Economic Outlook, October 2023. Republički Zavod za statistiku navodi stopu rasta od 2,5% za Srbiju u 2022.
