Oduvek sam voleo knjige, ali sam relativno kasno shvatio da ću se ozbiljno baviti književnošću
Otac mi je bio profesor književnosti, tako da je u našem domu centralno mesto zauzimala biblioteka, ali majka je bila ta koja me je upoznala sa žanrom naučne fantastike. Rastao sam čitajući dela Žila Verna i H. Dž. Velsa, stripove koji su osvajali duše i srca klinaca iz tadašnje Jugoslavije, pustolovne romane Karla Maja, kratku fantastičnu prozu koja se pojavljivala u zagrebačkom časopisu „Sirius“, najbolja dela fantastike u almanasima „Andromeda“ i biblioteci „Kentaur“. Ipak, čini se da je najveća prekretnica za mene bio trenutak kada sam shvatio da mogu da čitam knjige na engleskom, bez prevoda.
Bilo mi je tada nekih 14 godina, i čitav novi univerzum otvorio se za mene. Najednom više nisam morao da čekam domaće izdavače da objave prevode knjiga koje su me interesovale – u Beogradu su tada, u drugoj polovini sedamdesetih godina dvadesetog veka, u nekoliko knjižara mogle da se kupe (veoma povoljno) džepne knjige na engleskom i drugim jezicima, i naravno da je gotovo sav moj džeparac odlazio na knjige o Konanu Roberta E. Hauarda ili romane Ijana Fleminga o Džejmsu Bondu (tačnije, ono što bi preostalo od kupovine najnovijih longplej gramofonskih ploča odn. kako se to danas kaže – vinila).
U vreme kada sam studirao prava, upoznao sam se sa uzbudljivim svetom savremene horor književnosti, najpre preko knjiga Stivena Kinga kao što su Noćna smena ili Kristina, potom i drugih pisaca horor bestselera, poput Džejmsa Herberta ili Dena Simonsa. Tada sam već pokušavao da i sam pišem kratku prozu, iako sam bio ubeđen da ću po završetku studija početi da radim u nekoj advokatskoj kancelariji i baviti se do kraja radnog veka krivičnim pravom. Onda, negde 1987. godine, časopis Sirijus koji je za moju generaciju bio neizostavan koliko i strip Alan Ford, ili čuvena Stripoteka, prihvatio je da objavi moju priču „Poklon s neba“. Bila je to izuzetna čast za jednog dvadesetpetogodišnjaka: najveći autoriteti na polju SF izdavaštva u zemlji smatrali su nešto što sam napisao vrednim objavljivanja! Bila je to fantastična motivacija, podstrek da nastavim sa pisanjem.
Knjigama koje sada pišem obraćam se uglavnom svojoj generaciji, koja prepoznaje uticaj omladinske i pustolovne literature uz koju smo svi odrastalu, ali isto tako i mlađima za koje je u tom periodu odrastanja i formiranja školske i dečje biblioteke zamenio internet. Najnoviji roman u dva toma koji sam napisao sa Ivanom Nešićem, Firentinski dublet, napisan je upravo sa tim ciljem – da čitaocima vrati tu zavodljivu i neodoljivu radost čitanja
Uporedo sa smišljanjem priča koje bi mogle biti zanimljive i uzbudljive za ljubitelje žanra, počeo sam i da – prevodim. Za to sam glavnu motivaciju našao u želji da književna ostvarenja koja me oduševljavaju podelim sa meni bliskim osobama koje nedovoljno dobro poznaju engleski da bi ih čitale u originalu. Tokom osamdesetih i početkom devedesetih bio sam veoma aktivan u beogradskom Društvu ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ i za njegovo glasilo, fanzin Emitor, prevodio mnogo tekstova, ne samo fikcije već i članke i publicističke priloge iz stranih žanrovskih časopisa. Krajem 1987, pročitao sam tada aktuelni magnum opus Stivena Kinga To, i poželeo da taj veličanstveni roman prevedem za nekog domaćeg izdavača. Predložio sam Bobanu Kneževiću da to objavi, ali on nije bio zainteresovan za tako obimno delo, pa mi je lakonski predložio nešto što meni samom nikada ne bi palo na pamet – da tu knjigu objavim sam! Rečeno-učinjeno: pribavio sam autorska prava (i dalje čuvam taj ugovor na čijoj su poslednjoj stranici Kingov i moj potpis jedan kraj drugog!), i posle prevođenja koje je trajalo bezmalo godinu dana (tekst je obima gotovo 1.500 autorskih kartica), To se pojavilo u prodaji, u dva toma. I taj prevod najednom me je, što se kaže, „stavio na mapu“.
Knjigama koje sada pišem obraćam se uglavnom svojoj generaciji, koja prepoznaje uticaj omladinske i pustolovne literature uz koju smo svi odrastalu, ali isto tako i mlađima za koje je u tom periodu odrastanja i formiranja školske i dečje biblioteke zamenio internet. Najnoviji roman u dva toma koji sam napisao sa Ivanom Nešićem, Firentinski dublet, napisan je upravo sa tim ciljem – da čitaocima vrati tu zavodljivu i neodoljivu radost čitanja. Sudeći po njihovim reakcijama, uspeli smo u tome. Na neki način, zatvorili smo krug, ili što bi današnji klinci rekli – „obrnuli smo igricu“. Pomisao na to mi uvek vraća osmeh na lice.
