Srbija postaje svojevrsna socijalna deponija u kojoj žive stari i bolesni i u kojoj se upravlja strahom i korupciju uz pomoć sistema lične vlasti koji garantuje mir u Srbiji, BiH i Crnoj Gori uz nevezivanje Srbije sa Rusiju i Kinu. Rok Vučića sa te strane nije istekao, a potreba za takvim sistem vlasti će postati večna ako se Srbija ne dozove pameti.
Bilo koja statistika je samo broj, koji je podložan manipulaciji ako ga ne stavite u kontekst. To što Srbija ima više kineskih vakcina (i sam sam je kao dijabetičar pohitao da primim, jer druge nije bilo tamo gde sam je primio) može da da mnogo međusobno isključivih značenja.
To može da znači da je Srbije bila organizovanija, spretnija i da ima više para od najrazvijenih država da u vreme pandemije kupi vakcine. Doduše, Srbije je kupila kineske vakcine za kojima ne postoji potražnja na tržištu od tih najrazvijenijih. Ta vakcina još nije oobrena za kupovinu od strane Svetske zdravstvene organizacije. Ovdašnje Agencije za lekove i medicinska pomagala je zaprimila uz dozvolu za uvoz za razliku do Fajzera, koji je bio na stepenici više dobivši privremenu dozvolu.
Istovremeno, ovaj slučaj otvara pitanje prednosti političkih sistema u čijoj je osnovi lična vlast i u kojoj je meri ona delotvornija u vreme krize od država vladavine prava i procedure.
Ovu dilemu nije imao Vladimir Bilčik, a ni poslanici Evropskog parlamenta koji su njegov izveštaj zasipali amandmanima kao nikada do sada iako je i pre bilo prilika da se konstatuje da u Srbiji postoji lična vlast, tip vlasti koji poništava vladavinu prava, integritet institucija i slobodu medija i govora. Jednom rečju poništava državu, a u EU mogu ući samo države, ali kao teritorije, već entiteti sa napred naznačanom vladavinom prava i kako reče Jurgen Habermas sa razvijenom javnošću, bez koje, prema ovom najvećem živom filozofu, nema države.
U suštini Bilčkov izveštaj je svojevršni pečat na sve izveštaje i analize koje su proizvodile domaće organizacije o stanje, a čiju su potvrdu prvo počele da daju međunarodne nevladine organizacije, zatim ODIHR u svojom izveštaj o izborima od prošle godine, koji je prepisala Evropska komisija u svom Izveštaju o napretku. I na kraju na sve je pečat stavile SAD.
Jovanjica, Krišik, Telekom i Savamala kao konkretizacija izostanka promena u državnotovernim poglavljima 23 i 24 za ovu vlast mogu da budu ono što su za bivšu vlast bile 24 slučaja/privatizacije.
Rezultat ovoga je odlazak onih koji mogu i hoće u Evropsku uniju od koje Srbija kao da beži ili u najmanju ruku se dvoumi postajući svojevrsna socijalna deponija u kojoj žive stari i bolesni i u kojoj se upravlja strahom i korupciju uz pomoć sistema lične vlasti koji garantuje mir u Srbiji, BiH i Crnoj Gori uz nevezivanje Srbije sa Rusiju i Kinu. Rok Vučića sa te strane nije istekao, a potreba za takvim sistem vlasti će postati večna ako se Srbija ne dozove pameti, vladavini prava, integritetu institucija i slobodnim medijma. Ime upravnika će postati nebitno.
Šta se u međuvremeno promenilo, ako išta, u američkom stavu prema Srbiji i da li se jedne poruke šalju u političkoj konverzaciji a druge kroz kreditiranje investicija gde evropski, kineski i (nagovešteno) američki državni novac vode ka infrastrukturnom povezivanju sa Evropom?
Mediji pod kontrolom vlasti su pokušali da stvore sliku o naklonosti Trampove administracije prema Srbiji. Međutim, vrhunac te „promene“, Vašingtionski sporazum je doprineo da jedna država koja nije priznala Kosovo pre tog „viđenja“, prizna Kosovo. Kako nas uči Emanuel Volerstajn, metropola nikada ne menja svoje strukturalne interese na periferiji, kojoj pripada ovovremena Srbija.
