U Srbiji, ali i globalno, svedoci smo dubokih, nejasnih – velikim privrednim sistemima čak i nevidljivih – promena, koje se ogledaju u globalnim migracijama na tržištu rada, posebno kada su u pitanju generacije Milenijalaca, Z generacija, ali i starijih od njih.
O čemu je reč: Trend da ljudi žele humanije uslove rada i života uopšte, ubrzan je pandemijskom krizom 2020. godine i nastavlja se nesmanjenim tempom. Karijerni razvoj i novčana primanja nisu više osnovni parametar za zapošljavanje – u fokusu je kvalitet života, tako da ljudi koji mogu da rade na daljinu biraju okruženje/države u kojima kvalitetnije žive.
Zaposleni više ne žele da budu “radna snaga” već insistiraju na personalizovanom, humanom pristupu radnom mestu i svom mestu u timu.
Granice blede – međudržavne pogotovo. Pod uticajem interneta, sve nam je dostupno i globalno pa i tržište rada. Srbija sada izvozi, u ogromnoj meri, kadrove svake vrste, tako da je privreda u problemu bez obzira da li ljudi fizički odlaze iz zemlje ili ostaju ovde, a rade na daljinu za stranog poslodavca, jer nedostatak potrebnog i kvalifikovanog kadra svakako će usporiti rast domaće privrede, čemu već svedočimo. “Brzi uvoz” nije lako ostvariv, jer domaći poslodavci teško mogu da ponude konkurentne uslove rada.
Srbija nije i neće biti izuzetak ni kod uvoza ni kod izvoza kadrova. Ako se transformišemo u društvo koje nudi visok kvalitet života, imamo šanse da opstanemo i napredujemo. To podrazumeva unapređenje svih životnih parametara, infrastrukture – pogotovo interneta, hibridni rad i/ili isključivo online model rada kao prihvatljiv i poželjan oblik radnog angažovanja i ubrzano usklađivanje zakonske regulative i poreske prakse, kako za državljane Srbije i rezidente tako i za privremeno angažovani kadar iz drugih zemalja.
Zakonska regulativa kaska za praksom, iako ovo nije samo trend – već nepovratan globalni pomak u odnosu kompanija – zaposleni- država.
Integracija Srbije u EU i globalno tržište rada može biti veliki problem, ukoliko se na vreme ne prilagodimo i pripremimo za intenzivnu migracionu dinamiku.
Državama neće biti lako, pa ni našoj, da istovremeno i liberalizuje tržište rada i zaštiti svoje građane u ovoj tržišnoj utakmici. Da otvori vrata izvozu ljudskog kapitala, a da prihodi ostanu u Srbiji. Da otvori vrata uvozu ljudskih resursa, a da očuva standarde u obrazovanju, efektivnosti, formalnom priznavanju diploma, stručne spreme, znanja i zvanja. Za sada – tržište ljudskih resursa ide ispred države, propisi kasne i nedovoljno su stimulativni kako za preduzeća, tako i za pojedince.
Integracija Srbije u EU i globalno tržište rada može biti veliki problem, ukoliko se na vreme ne prilagodimo i pripremimo za intenzivnu migracionu dinamiku. Jer će domaća privreda stagnirati u nedostatku ljudskih resursa. A opet – ovo može biti i ogromna prilika za ubrzani privredni i društveni rast, ako ubrzano prihvatimo migracione trendove, prilagodimo zakonodavnu i poresku politiku, definišemo industrije koje su za nas strateške i stimulišemo i domaće kompanije/poslodavce, a ne samo strane investitore.
Liberalizacija tržišta rada je retka oblast u kojoj naš napredak zavisi od nas samih i u kojoj ne zaostajemo mnogo za svetom. Stoga je globalizacija tržišta rada šansa za naš ubrzani razvoj koju ne bi trebalo propustiti – ukoliko budemo spremni da strateški opredelimo ključne privredne grane (IT industrija, kreativne industrije npr.) i podržimo njihov razvoj sistemskim rešenjima, posebno u poreskoj politici – ukidanjem parafiskalnih nameta, poreskim rasterećenjem privrede i poreskim stimulacijama kod ulaganja u razvoj preduzeća.
