Čini mi se da će pandemija na kratak rok proizvesti prilagođavanje dosadašnjih obrazaca upravljanja međunarodnim problemima, nego velike promene koje će izmeniti strukturu međunarodnog društva
Sve osim oslanjanja na teoriju, istoriju i rane podatke kojima raspolažemo smestilo bi nas u domen neodgovornog prognoziranja događaja u eri nesigurnosti međunarodnih odnosa. Snaga kojom je pandemija COVID-19 okupirala sve sektore društvenog života i nametnula nove obrasce upravljanja krizom, opravdano navodi na promišljanje dugoročnih (geo)političkih konsekvenci koje će tekuća kriza uz sebe generisati i za sobom ostaviti. Čak i iz perspektive malih država Zapadnog Balkana. Referentni okvir koji smatram pogodnim sadržan je u pitanju koje je postavio Danijel Drezner.
Obojeno kontračinjeničnim zaključivanjem, pitanje glasi: koji spoljnopolitički ishodi bi izgledali drugačije, da se nije ‘desila’ pandemija virusa korona? Odgovor je: nema mnogo nepoznatih.
Prvo, obnovljena je sumnja u delotvornost multilateralizma Svetske zdravstvene organizacije (SZO). Čini mi se da je (zlo)namerno zaboravljeno da ova međunarodna organizacija nema kapacitet primoravanja vlada na određeno činjenje. Njen posao informisanja, savetovanja, nadgledanja i pružanja tehničke pomoći, premda je još rano za zaključno vrednovanje, nije tako loše obavljen.
Snaga kojom je pandemija COVID-19 okupirala sve sektore društvenog života i nametnula nove obrasce upravljanja krizom, opravdano navodi na promišljanje dugoročnih (geo)političkih konsekvenci koje će tekuća kriza uz sebe generisati i za sobom ostaviti
Drugo, izborna godina, ekonomski pad i Trampov upravljački stil u SAD, u kojima je ‘kineski virus’ kriv gotovo za sve, pogodovali su raspirivanju nepoverenja prema SZO i, na bilateralnom nivou, Kini. Nedemokratsko upravljanje epidemijom unutar Kine, druga je strana medalje koja proizvodi slične, uglavnom destruktivne učinke. Umesto prostora za diskusiju o potencijalnim rešenjima krize, takvo stanje je i u okviru G7, i Saveta bezbednosti UN uzrokovalo svojevrsnu blokadu delovanja i izmeštanje odlučivanja u institucije država. Nuspojava bili su nacionalizam i protekcionizam.
Na Zapadnom Balkanu, odgovor na Dreznerovo pitanje bi bio da su promene zanemarljive. Izgledalo je kao da će ‘kompetitivna velikodušnost’ koja je u srpskoj javnosti proizvela dilemu: Kina ili EU imati dalekosežnije posledice po srpsku spoljnu politiku. Politički ishodi humanitarnih dela su, bar za sada, izostali. Situaciju je potencijalno komplikovala inicijativa SAD oličena u ‘Vašingtonskom dokumentu’ i najavi snažnijeg ekonomskog prisustva, ali je u ovom slučaju situacija jasnija: to nije direktna posledica pandemije. Čini mi se da će pandemija na kratak rok proizvesti pre prilagođavanje dosadašnjih obrazaca upravljanja međunarodnim problemima, nego velike promene koje će izmeniti strukturu međunarodnog društva. Istorijski, ne beležimo jednouzročno ‘urušavanje’ sistema.
