Vlade su širom sveta iskoristile strah od virusa da bi legitimizovale strah kao socijalno i političko sredstvo. Otuda se može reći kako je pandemija nametnula novi društveni ugovor utemeljen na strahu
Dubina promene našeg sveta i nas u njemu zavisiće od dužine trajanja pandemije. Što pandemija bude trajala, to će promena biti veća, a posledice dugoročnije. I dosadašnji tok pandemije učinio je vidljivim neke promene. Najpre, pandemija je ogolila i produbila postojeće društvene, političke i ekonomske probleme u različitim društvima. Potom je pandemija globalizovala čitav svet, dopirući do njegovih krajnjih tačaka i povezujući sve ljude ne više samo u nezadovoljstvu, kako je bilo pre nego što se koronavirus pojavio, nego i u strahu.
Ali ako je globalizovala čitav svet, pandemija je, u isto vreme, podrila neke od ključnih tokova globalizacije, osujetivši mogućnost masovnih putovanja, turističkih, samosvrhovitih ili pak poslovnih istraživanja sveta, ograničiviši ili u nekim slučajevima potpuno prekinuvši saobraćaj. Pandemija je usložnila ili posve onemogućila kretanje, bez čega nema globalizacije, pooštrila vizne režime, a testove učinila važnijim dokumentom od pasoša i ličnog identiteta. Države su podigle granice i u mnogim stvarima se vratile na fabrička podešavanja, odlučujući se na sopstvenu kontrolu teritorije i svoje snage u otklanjaju problema. Problemi su globalizovani, solidarnost uopšte nije.
Teško je bilo zamisliti da će se evropsko čovečanstvo, na primer, dobrovoljno zatvarati u kuće i stanove, tražeći u tom povlačenju i karantinu jedini preostali spas. Mada nove tehnologije i novi mediji čuvaju dimenziju virtuelne povezanosti, pandemija koronavirusa je samo razotkrila već postojeću pandemiju usamljenosti. Drugi više nisu samo pakao, kako se govorilo u modernim egzistencijalističkim strepnjama, drugi su postali zaraza, opasnost, sam virus. Time se na presudan način potkopava naša socijalna i kulturna dimenzija.
Iako nove tehnologije daju privid povezanosti, pandemija koronavirusa je razotkrila već postojeću pandemiju usamljenosti. Drugi više nisu samo pakao, drugi su postali zaraza, opasnost, sam virus.
Mnogo puta ponovljena poruka o socijalnoj distanci sukobljava se sa antropološkom potrebom za drugim i sa socijalnom potrebom da čovek u zajednici s drugima razrešava pitanja koja se tiču svih. Pandemija je utoliko pogodovala osnaživanju kulta države i njene moći, a to je pogotovu vidljivo u autoritarnim i populističkim režimima. Vlade su širom sveta iskoristile strah od virusa da bi legitimizovale strah kao socijalno i političko sredstvo. Otuda se može reći kako je pandemija nametnula novi društveni ugovor utemeljen na strahu.
Za kratko vreme neke promene su postale očigledne: nema putovanja, nema konferencija, nema kulturnog i socijalnog života, nema sastanaka. Kancelarije su izgubile na značaju, dok je rad od kuće postao važna mogućnost, kao što su i online konferencije u velikoj meri zamenile fizičke sastanke. Sve veći deo privatnih i poslovnih aktivnosti premešta se u online prostor, što je u nekim stvarima praktično, ali u nekim uopšte nije dovoljno ni moguće. Okolnosti su se promenile, a ljudi su ostali isti. Pandemija je svakako trauma i epohalni događaj, kada god da se okonča. S njenim posledicama živećemo dugo pošto ona bude završena.
