Đorđe Đukić, redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Ovo nije vreme lečenja inflacije po receptu za tipične poslovne cikluse, već vreme nastajanja inflatornih žarišta zbog kombinacije uzročnika koja nije viđena u istoriji

Kad se suočimo sa nekim velikim ekonomskim problemom, kao što je sadašnja uporno visoka inflacija, vrlo često posežemo za  ekonomskom istorijom verujući da će nam ona dati odgovor na pitanje koliko bi mogle trajati naše sadašnje muke.  Problem sa sadašnjom inflacijom je što je kombinacija njenih uzročnika drugačija od svake prethodne, kaže Đorđe Đukić, redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Šta su najvažniji izvori hranjenja inflacije? Jesu li oni i dalje samo na globalnom nivou ili i na nacionalnom nivou?

Već prisutni izvori inflacije na strani ponude izazvani delimičnim ili potpunim prekidom lanaca snabdevanja ključnih komponenti za industriju, poput mikročipova, nakon izbijanja sukoba u Ukrajini, će egzistiratu u dugom nizu godina. Ovo tim pre jer će troškovnu inflaciju zbog rastuće geopolitičke nestabilnosti hraniti visoke i nestabilne cene energetskih inputa, berzanskih metala, hrane, kao i visoki troškovi zbog hronične oskudice visokokvalifikovane radne snage  (talenata) u proizvodnim sektorima. To su faktori na globalnom ali i nacionalnim nivoima. Dakle, zemlje koje suzbiju inflatorna žarišta na strani tražnje vođenjem restriktivne monetarne politikom neće moći to da učine sa troškovnom inflacijom u bliskoj budućnosti. Na nacionalno nivou zemlje koje su izgubile monetarni suverenitet ili su ga se same odrekle vezale su sebi ruke jer ne mogu voditi ni samostalnu monetarnu politiku u borbi protiv inflacije. Održavajući fiksni kurs nacionalne valute stvaraju privid da je inflacija uglavnom uvezena, bežeći od odgovornosti za mnogo veći rast potrošačkih cena u odnosu na isti, primera radi, u evrozoni.

Koliko su monetarne politike SAD I EU dobro postavljene da odgovore na inflatorne pritiske?

Nakon najagresivnijeg povećanja ključne kamatne stope od 80-tih godina prošlog veka, time što je četiri puta povećao ključnu kamatnu stopu za po 75 baznih poena, Sistem federalnih rezervi (FED)  je  sredinom decembra 2022. pribegao povećanju kamatne stope za 50 baznih poena. Međutim, smanjenje stepena agresivnosti u zatezanju monetarne politike na decembarskoj sednici Odbora guvernera FED-a u 2022. i povećanje ključne kamatne stope na  nivo od 4,25-4,50%, koji je najviši od 2007. godine ne znači da će se FED tu zaustaviti. Ovo uprkos ispoljenim umerenijim inflatornim pritiscima i nešto umerenijem godišnjem rastu potrošačkih cena u SAD-u u novembru  2022. od 7,1%, kao i optimističkim očekivanjima investitora da će se smanjenje stope inflacije nastaviti tokom 2023. godine, a inflatorna očekivanja stabilizovati u 2023, nakon dostizanja najvišeg nivoa u 2022.

Ekonomska istorija nas uči da ukoliko se relativno visoka jednocifrena ili dvocifrena stope inflacije u odnosu na ciljanu stopu – uglavnom na nivou od 2% godišnje -ukoreni tj. postane inerciona, potrebno je da monetarne i fiskalne vlasti sprovode koordiniranu antiinflacionu politiku u dugom periodu, u mnogo dužem nego što je period generisanja visoke inflacije.

Postoji veliko neslagnje između predsednika FED-a Džeroma Pauela (Jerome Powell) i ključnih aktera na Volstritu (Wall Street) o tome koliko će dugo kamatne stope ostati visoke tokom 2023. Krajem novembra 2022. J. Pauel je stavio do znanja javnosti da će u cilju uspešne borbe protiv inflacije i njenog suzbinaja FED zadržati visoke kamatne stope i da će restriktivna monetarna politka biti nastavljena „neko vreme“ („for some time“). Dakle, signalizira se dalje povećanje kamatne stope, bez naznaka kada će nastupiti zaokret nadole. Nasuprot tome, finansijska trržišta očekuju da bi postepeno smanjenje ključne kamatne stope moglo nastupiti već krajem 2023. godine.

U evrozoni godišnja stopa inflacije u novembru 2022. iznosila je  10%, što je pet puta više od ciljane stope. U Nemačkoj je iznosila 11,3%. Povećanje ključne kamatne stope ECB-a sa 2% na 2,5% sredinom decembra 2022. ne daje osnovu za očekivanje o usporavanju inflacije tokom 2023. Zašto? Cene energije su u novembru  porasle za oko 35% u odnosu na isti mesec 2022, a rastuća troškovna inflacija je neizbežna u narednoj godini. Nakon pada u odnosu na maksimum iz avgusta, cene gasa su sedam puta više negu u periodu 2020-2021,  cene struje 10 puta, a dalja eskalacija sukoba u Ukrajini je izvesna.

Kakve reperkusije ovakve politike imaju na privredni rast i različito raspoređene recesione pritiske (veće u EU nego u SAD, Kini i dr)?

Nema sumnje da povećanje ključnih kamtnih stopa  FED-a i ECB-a uzima danak u vidu neizbežne recesije tokom 2023. godine. To će de facto biti cena za lošu procenu te dve centralne banke, kao i drugih centralnih banka da će inflacija tokom 2020-2021. biti privremen fenomen izazvan jednokratnim merama ekspanzivne monetarne i fiskalne politike za održavanje privredne aktivnosti tokom pandemije virusa korona. Privreda SAD-a će ući u blažu recesiju najverovatnije tek krajem 2023, pri čemu će pad aktivnosti nasupati postupno u pojednim sektorima, a neće odjedanput zahvatiti celu privredu („rolling recession“). Jedan od indikatora nastupajućče recesijeje nedavno ostvarena najveća razlika između prinosa na kratkoročne  državne hartije od vrednosti u odnosu na desetogodišnje nakon dot  com (dot-com) balona iz 90-tih.

Evrozona će najverovatnije ući u produženu recesiju tokom 2023, praćenu velikim razlikama u pogledu intenziteta po pojedinim članicama. Prema optimističkom scenariju više instutucija rast realnog BDP-a  u evrozoni u 2023. bi mogao biti nešto iznad nule – 0,2-0,3%. Nasuprot tome, prognozirani rast realnog BDP-a  za Kinu  u 2023, prema konsenzusu ekonomista koji  je sredinom decembra 2022. objavio Blumberg, iznosi  4,8%, što je veliko pomeranje naviše u odnosu na procenjenih 3,2% za 2022. Ovo nakon brzog otvaranja industrijskih regiona koji su bila u potpunoj izolaciji zbog pandemije virisa korona praćenoj prekidom proizvodnje. Stopa inflacije u Kini je u novembru 2022. iznosila svega 1,6% na godišnjem nivou, što dodatno blagotvorno deluje privredni rast.Prema poslednjim proračunima MMF-a približno jedna trećina svetske privrede će zabeležiti bar dva uzastopna kvartala sa padom privredne aktivnost u 2022. i 2023. godini, a vrednost izgubljene proizvodnje do 2026. će iznositi 4 triliona USA dolara.

Novi poremećaji poput potpunog prekida proizvodnje pojedinih metala zbog visokih troškova energenata (primer aluminijuma) ili štrajkova rudara poput onih u Čileu, u najvećem rudniku bakra u svetu, mogu da izazovu lančano novu eksploziju proizvođačkih i cena na malo.

Kakvi su danas izgledi za vraćanje inflacije na prethodno stanje i zašto?

Tokom prethodnih pet ciklusa ključne kamatne stope u SAD-u, prosečni period između najvišeg nivoa kamatne stope i prvog njenog smanjenja je, u proseku, iznosilo 11 meseci. Dakle, reč je o periodima kada je stopa inflacije ispoljila veći stepen stabilnosti, što sada nije slučaj.

Optimistička očekivanja finansijskih tržišta se zasnivaju na prošlim događajima vezanim za normalne poslovne cikluse. Svap trgovci (swap traders) očekuju da će nakon povećanja za 50 baznih poena u prvoj polovini 2023.  FED pribeći smanjenju kamatne stope već u novembru 2023. godine za 50 baznih poena i da će na kraju 2023. ta stopa iznositi 4,5%. Međutim, post-pandemijske ekonomske prilike u potpunosti odstupaju od prošlosti, pa će monetarne vlasti morati da zadrže visok stpen opreznosti nakon kratkotrajnog smanjenja stope inflacije u narednom periodu.  Novi poremećaji poput potpunog prekida prizvodnje pojedinih metala zbog visokih troškova energenata (primer aluminijuma) ili štrajkova rudara, poput onih u Čileu, u najvećem rudniku bakra u svetu, mogu da izazovu lančano novu eksploziju proizvođaćkih i cena na malo.

Potrošači u evrozoni šalju signale ECB-u da nije dovoljno učinila da suzbije inflaciju. Očekivana inflacija u narednih 12 meseci je, prema poslednjoj anketi ECB-a, povećana na 5,4%, a u naredne tri godine ostaće na nivou od 3%. To je jedan od dokaza da se ECB već duži niz godina suočava sa najvećim izazovom da uveri tržište da zaista ima nameru da se na kredibilan način bori protiv inflacije.

Kakve posledice nosi dugotrajna i relativno visoka inflacija? Da li je ona a aberacija ili pravilo ako pogledamo ekonomsku istoriju modernog doba?

Ekonomska istorija nas uči da ukoliko se relativno visoka jednocifrena ili dvocifrena stope inflacije u odnosu na ciljanu stopu – uglavnom na nivou od 2% godišnje – ukoreni tj. postane inerciona, potrebno je da monetarne i fiskalne vlasti sprovode koordiniranu antiinflacionu politiku u dugom periodu, u mnogo dužem nego što je period generisanja visoke inflacije. Ovo nije vreme lečenja inflacije po receptu za tipične poslovne cikluse, već vreme nastajanja inflatornih žarišta zbog kombinacije uzročnika koja nije viđena u istoriji –  nastavak enormnog štampanja novca zbog pandemije virusa korona, enormnih  budžetskih izdataka zbog sprečavanja propasti hiljada malih i srednjih preduzeća i pomoći nezaposlenima, dugotrajni efekti prekida lanca snabdevanja proizvođača finalnih proizvoda sirovinama, enormni transportni troškovi i  neviđen skok cena energenata nakon sukoba u Ukrajini koje se neće vratiti na nivo pre tog sukoba u bliskoj budućnosti.