Decenijama je imao titulu najuspešnijeg beogradskog arhitekte u Parizu. Stotine njegova zdanja se nalaze na četiri kontinenta i pripadaju Šeratonu, Hiltonu, Luj Vitonu, kongresnim centrima, predsedničkim palatama…Već odavno duže živi u Parizu nego u rodnom Beogradu, ali njegov zavičaj je ostao Čubura. Vaspitan je u duhu međunacionalne tolerancije koja je odlikovala Jugoslaviju koje više nema
Dubljanska ulica se nalazi u delu Beograda koji se zove Čubura. Ime je dobila po malom mačvanskom selu Dublju, poznatom po tome što su 1815. u boju u Drugom srpskom ustanku tu Srbi potukli Turke. Ova ulica je poznata i po tome što je ušla u naslov drame Miodraga Zupanca ’Bela ruža za Dubljansku ulicu’. E, u toj Dubljanskoj ulici je uoči samog početka Drugog svetskog rata rođen CORD-ov sagovornik, arhitekta Tama Garevski. Otac Dragan Makedonac, bio je predstavnik makedonskih firmi u Beogradu. Majka Ružica Liper, Jevrejka, preživela je Drugi svetski rat zahvaljujući tome što je bila udata za pravoslavca. I njena sestra Dragica je udajom za Slovenca takođe sačuvala glavu:
„Sa iskustvom ratnih strahote i mešanih brakova, vaspitavali su me da volim Jugoslaviju, pre svega zbog međunacionalne tolerancije koja je tada zaista postojala.
Toma je sve škole završavao na Neimaru i Pašinom brdu, ali je muzičku školu ’Vojislav Vučković’, odsek harmonike, pohađao u Knez Mihailovoj ulici:
„Detinjstvo pamtim po tome što se u kući poštovao porodični red, a ulica je bila mesto gde smo se mi deca slobodno igrali. Tako sam zavoleo Čuburu. Sadili smo drveće u parku na Neimaru koje je i danas tamo. Živeli smo za fudbal, a igrali smo krpenjače. Jednom je došao rođak i Amerike i na polasku je pitao što bismo voleli da nam pošalje kada se tamo vrati. Moj mlađi brat Boris i ja smo bez razmišljanja kazali da nam pošalje fudbalsku loptu. Sledeća dva meseca smo sanjali loptu koja će stići iz Amerike. I kada je konačno stigao paket, okupila se porodica i sva deca iz ulice. Otvaranje paketa je bila najveća svečanost koju sam upamtio. I najveća tuga. Umesto fudbalske lopte, rođak je poslao loptu za ragbi. Niti smo mi znali šta je ragbi, niti smo sa loptom za ragbi mogli da igramo fudbal. Nije bilo drugara koji nije plakao.“
Čubura je način razmišljanja, kodeks prema kome mangup mora da bude obrazovan čovek, dovoljno hrabar i spreman da uspe u životu
Svim zaljubljenicima je Čubura sveto mesto, a Toma Garevski je otišao dalje: on tvrdi da je Čubura način razmišljanja, kodeks prema kome mangup mora da bude obrazovan čovek, dovoljno hrabar i spreman da uspe u životu. Znam da se u tome sa njim slagao i besmrtni glumac, Čuburac Dragan Gaga Nikolić, ali tako govore i braća, reditelj Dragomir i već pomenuti Miodrag Zupanc, koji su rođeni i danas žive na Čuburi.
Kada je završio arhitekturu u Beogradu, Garevski je otišao u Pariz:
„Odslužio sam i vojsku i otišao u Pariz da kupim sintisajzer. Već sam svirao harmoniku u orkestru Mileta Lojpura i sintisajzer mi je trebao da ga imam za letnje tezge na moru. Posle tri meseca rada u kabinetu kod velikog francuskog arhitekte Žana Baladira, kupio sam sintisajzer, ali je posao krenuo i bio je previše primamljiv da bih ga ostavio. Tako sam ostao.
Treba imati u vidu da sam u Gimnaziji bio najgori đak iz francuskog jezika. Tokom celog školovanja ’zarađivao’ sam na crtanju i na sviranju harmonike. Umesto znanja, to su bili moji aduti i profesori su mi zbog tih veština gledali kroz prste za sve što nisam znao. Kada sam došao u Beograd na proslavu dvadeset godina mature, profesor francuskog Nikačević je bio još živ. Rekao sam mu da živim i radim u Parizu, a njega samo što šlog nije strefio.“
Pet godina je radio u ateljeu Žana Baladira i bio je deo ekipe koja je radila projekat za jedaa hotel u Višiju. Njegov rad je bio najbolji, rečeno mu je u poverenju, ali nije bio nagrađen jer za predsednika opštine u Višiju je važnije ime koje stoji iza projekta nego sve drugo:
„Tada sam shvatio da je meni isplativije da radim u inostranstvu kao francuski arhitekta, a ne da u Francuskoj budem stranac. Najpre sam morao da diplomiram arhitekturu u Parizu, jer su mi sa beogradskog fakulteta priznate samo dve goidne. Tako sam i formalno bio francuski arhitekta, ali to mi nije mnogo pomoglo jer u Parizu ne možeš da uspeš ako nemaš familiju ili uticajne relacije. I moj odlazak u svet je značio da sam najpre radio u Libanu i na Bliskom Istoku.
Brzo sam shvatio da mi je isplativije da radim u inostranstvu kao francuski arhitekta, nego da u Francuskoj budem stranac
Zanimljiva su bila ta moja prva iskustva. U Beogradu sam učio da je veliki uspeh ako napraviš što bolji projekat na malom prostoru, recimo da spakuješ trosoban stan u sedamdeset kvadratnih metara. U Bejrutu sam imao narudžbine da trosoban ili četvorosoban stan projektujem na 300-400 kvadrata. To se zove sudar svetova u arhitekturi.“
U Saudijskoj Arabiji, ovaj arhitekta je napravio čudo. Pomogao mu je izvesni Rafik Hariri, ključni čovek za kapitalne projekte u toj zemlji, kome su se dopali Tomini radovi i ideje. Tako je podigao rezidenciju – hotel po narudžbini saudijskog kralja Kaleda koji je morao da bude gotov za osam meseci. I da bude nešto najluksuznije što je svet video:
„Od temelja do krova, hotel Interkontinetal je podignut za osam meseci, u pustinji, usred ničega. Kada sam posle 10 godina tamo ponovo došao, hotel nisam mogao da pronađem. Oko njega je napravljen veliki grad. Posle kralja Kaleda, i njegov naslednik kralj Fahad je želeo da radi sa najbržim arhitektom na svetu. Blizu Meke smo sagradili hotel Šeraton i još dosta projekata: palate, hotele, rezidencije…Usledili su pozivi iz drugih zemalja. U Džibutiju sam realizovao Predsedničku palatu, a sa predsednikom Džibutija do danas ostao prijatelj, tamo sam radio petnaestak godina. Svi ti projekti otvarali su mi vrata u Parizu i na Azurnoj obali. Među prvima je bio Muzej automobila u Parizu.“
Za sebe kaže da je kao lekar opšte prakse, jer mu kao arhitekti stalno traže da uradi ovo ili ono, uvereni da on može da uradi i bolnicu, i hotel, i luksuznu palatu, kao i običnu stambenu zgradu. Jednom je u Skoplju, posle zemljotresa, učestvovao na konkursu za groblje! S druge strane, imao je veliko zadovoljstvo da dobije mogućnost da uradi luksuznu monografiju ’Ces belles mairies de France’ o najlepšim opštinama u kojima ljudi najviše vole da se venčaju u Francuskoj.
Kada je modna kuća ’Luj Viton’ odlučila da izgradi svoju poslovnu palatu u pariskoj Aveniji Montenj, na samom ulivu u Trg Jelisejskih polja, posao je pripao Tomi Garevskom. Zanimljivo je njegovo objašnjenje povodom ovog izutetno prestižnog poduhvata:
„Za sva velika zdanja postoje vrlo stroga arhitektonska pravila. Meni je uz to, uvek bilo bitno da projekte koje radim uklopim u ambijent i filozofiju sredine. Ako radim Hilton i Šeraton hotele u Saudijskoj Arabiji, koristim njihovu istoriju i lokalnu arhitekturu. Inspirišem se njihovim nasleđem. Teren na kome sam napravio palatu ’Luj Viton’, inače u najekskluzivnijem delu Pariza, izazavao je ogromno interesovanje. I bio je užasno skup, nekih 35 miliona tadašnjih franaka. Onda je došao ’Viton’ i kupio ga za 70 miliona! Nikome nije bilo jasno zašto, ali je odgovor brzo stigao: ’Vitonu’ je bila bitna adresa u Aveniji Montenj, zbog prestiža koji su imali u Japanu i širom sveta. Tako je izgled Palate morao biti vrhunski reprezentativan. Investitor je bio Buig, a gospodinu Marselu Buigu smo napraviliu stan na poslednjem spratu zgrade i svi su bili jako zadovoljni.“
Slavni srpski arhitekta i univerzitetski profesor Mihajlo Mitrović (1922-2018) je u svojstvu kritičara povodom ove zgrade 1990. godine pisao:
„Ovo najnovije delo arhitekte Garevskog, u srcu Pariza, umnogome pokriva propuštene prilike i najbolji način predstavlja njegovu arhitekturu, pokazujući uspešnost zamene vremenom prevaziđenih starih građevina novim zgradama , većih prostora i nove funkcionalnosti. Na novu, modernu građevinu oblikovanu mermernim kvadratima u aluminijumskom rasteru postavljen je kompletan florentinski portal, koji je ranije krasio porušenu zgradu. Ovim postupkom Garevski je u parisku arhitekturu vratio i na nov način afirmisao kontroverzne ideje Viola le Dika da smišljena i svrsishodna rekonstrukcija u arhitekturi treba da znači uspostavljanje nove celine kakva nikada ranije nije postojala. I zaista, novi magazin ’Vitona’ danas blista novim bogatim prostorima i eksklutivnim enterijerima, ali istovremeno mirno i rafinirano podržava i na savremen način bogati atmosferu jelisejskih bulevara, najlepših bulevara sveta.“
Za sva velika zdanja postoje stroga arhitektonska pravila. Meni je uvek bilo bitno da svoje projekte uklopim u ambijent i filozofiju sredine
Posle Tome, u Pariz je došao i njegov mlađi brat Boris, takođe arhitekta, i već decenijama imaju zajedničku firmu AXE sa sedištem u Parizu i na Azurnoj obali u Antibu. Toma je odavno oženjen Anđelkom, svojom devojkom iz gimnazije, poreklom iz Kruševca, koja je završila tehnologiju. Ostaje kao istorijska crtica, kao filmska priča, događaj u kome su glavni akteri bili Toma Garevski i njegova supruga. On je sebi uzeo pravo da dovede svoju ženu na prijem u čast otvaranja onog hotela-rezidencije u Saudijskoj Arabiji koji je zavšrio nekoliko dana pre roka od famoznih osam meseci. Kralj je pozvao na prijem nekoliko hiljada zvanica, a jedina žena je bila Anđelka Đeka Garevski. Jer, bili su pozvani samo muškarcu, a Toma nije hteo da ide na prijem bez svoje supruge. U zemlji u kojoj su žene tada bile potpuno obespravljene, u kojoj nisu smele da dodirnu automobilski volan, a kamo li da idu na prijem sa muškarcima, Toma je bio junak koji je pre roka završio velelepnu građevinu usred ničega, i njemu je bio sve dozvoljeno.
Toma i Anđelka su ponosni roditelji dve uspešne ćerke. Gorana je direktorka komunikacija na Prvom programu francuske televizije TF1. Sabina je direktorka u firmi koja se bavi nekretninama. Gorana ima ćerku Gaju koja je upravo napunila 17 godina i prvi put došla na rođendan sa dečkom. Pored porodice i posla, Toma je svoje vreme delio sa prijateljima iz Beograda i Jugoslavije koji su dolazili u Pariz, ostajali, odlazili i ponovo se vraćali. Drugovao je sa slavnim baletskim igračem Miloradom Miškovićem i odlazio je kod njega u Nicu zajedno sa dopisnikom ’Politike’ iz Pariza Aleksandrom Sašom Prljom. U Tominom birou postoji odeljak- galerija u kojoj su smeštene slike prijatelja slikara – od Vlade Veličkovuća, preko Ljube Popovića, Petra Omčikusa, Bate Mihajlovića, do Miloša Šobajića do skulptura vajara Nikole Kolje Milunovića:
„Moj prvi prijatelj među slikarima je bio Đoka Ivačković, inače arhitekta po obrazovanju, kao i Veličković. Tako su se, vrlo brzo, sticala prijateljstva i sa našim ostalim slikarima. Moj biro je bio često mesto druženja. Ljuba Popović je stanovao nekih 200 metara dalje i stalno dolazio peške. Veličković je praktikovao, da na putu za svoj atelje, stane kolima i svrati u biro. Bata Mihailović je bio moj Čuburac i sa njim sam imao poseban način komunikacije. Kosa i Petar Omčikus su jako voleli da dođemo do njih. Sa Milošem Šobajićem sam ostao prijatelj do poslednjeg dana. Svi smo bili nerazdvojni na slavama, u Kulturnom centru, na izložbama svakoga od njih. Činili smo jedni za druge sve što smo mogli, bez trunke razmišljanja i interesa. Kao uspomena na to vreme, u mom birou je ostala prava galerija sa njihovim delima, koja sam dobijao kao prijateljske poklone. Tako bi se moglo reći da se i danas družimo.
Radovali smo se svakom dolasku beogradskih prijatelja u Pariz. Posebno tokom godina dok je ovde igrao Dragan Nikolić, koji je kao i ja u svoje vreme katastrofalno govorio francuski, ali je učio izuzetno brzo i u Parizu je ostvario uspešnu karijeru. Često je dolazila i njegova Milena, bila su to nezaboravna druženja.“
I leta je Toma Garevski provodio sa beogradskim prijateljima. Letovao je u Cavtatu, ali je svojim brodom obilazio svoje pariske i srpske prijatelje koji su letovali od Istre, preko ostrva, do Dubrovnika:
„U Dubrovnik smo često odlazili kod naše umetnice Jagode Buić, neizostavno smo išli kod Ljube na Korčulu. Sa Zoranom Radmilovićem, koji je imao kuću u Cavtatu, svako jutro sam pio kafu. Bilo je tu puno dragih ljudi, među kojima Ružica Sokić, bračni par Milka Stojanović i Živan Saramandić, čuveni kardiolog Ninoslav Radovanović. U Cavtatu i na Jadranu smo se, jednom godišnje, lepo družili mi beogradski prijatelji sa adresama po calom svetu.“
Vlada, Ljuba, Kosa i Petar, Bata, Miloš… vi smo bili nerazdvojni na slavama, u Kulturnom centru, na izložbama svakoga od njih
Ovaj arhitekta je uvek bio spreman da pomogne kada je to u Parizu od njega tražio ’neko naš’, kako on i danas govori za sve ljude sa prostora nekadašnje Jugoslavije:
„Uvek sm spreman da pomognem i Ambasadi i Crkvi, i Kulturnom centru. Renovirali samo celu srpsku crkvu u Parizu, Kulturni centar Srbije takođe, u rezidenciji ambasadora Srbije sredili smo terasu, krov, uveli smo gas…U rezidenciji ambasadora, koja je jedno od najlepših zdanja u Parizu i sa nezamislivo dobrim položajem naspram Ajfelovog tornja, ima da se uradi još dosta toga. Nadam se da ću sa novom ambasadorkom Anom Hrustanović nastaviti započeto.“
Kako je moguće da Čuburac Toma Garevski nikada nije ništa uradio u Beogradu? Na to pitanje sagovornik CORD-a nudi ovaj odgovor:
„Ništa konkretno nisam uspeo da izvedem, ali sam predlagao mnoge projekte. Najpre, nekoliko poslovnih zgrada pored ’Politike’, gde se i danas nalazi prazan prostor, odnosno parking. Predlagao sam poslovnu zgradu prekoputa Skupštine, tamo gde se nekada nalazila kafana ’Tri lista duvana’. Dao sam projekat za proširenje hotela na Avali. Doveo sam gospodina Erika Hiltona u Beograd da bi istražili mogućnost za gradnju hotela. Trenutno radim na projektu hotela koji će se nalaziti pored Aerodroma ’Nikola Tesla’ na Surčinu. Velika mi je želja da ostavim trag i u svom rodnom gradu.“
