Mapa sajta

Muharem Bazdulj, književnik

Beograd sam zavoleo na prvi pogled

Po obrazovanju svršeni student anglistike, po opredeljenju novinar, kolumnista, pisac. Iz rodnog Travnika, preko Sarajeva, došao je u Beograd koji je zavoleo kroz očeva sećanja na vojničke dane. Svoje detinjstvo pamti kao idiličnu sliku socijalističkog vaspitanja u kome nije bilo važno koje si vere. Rat u Bosni je sve drastično promenio. Od četvoro nobelovaca koje je upoznao i sa kojima se družio, posebna je poljska književnica Olga Tokarčuk. Kad bi imao uslova da piše biografiju književnog velikana, dvoumio bi se između Meše Selimovića i Aleksandra Tišme.

Nije lako roditi se u Travniku posle Ive Andrića, a da su knjige tvoja ljubav i poziv. Muharemu Bazdulju je baš to dopalo. Da se rodi u Travniku tačno dve godine posle smrti dobitnika Nobelove nagrade za književnost. I danas je, posle Andrića, najpoznatiji Travničanin na prostoru bivše Jugoslavije koji je stekao slavu pišući. Kolumne, priče i romane. Autor je četiri zbirki priča, i osam romana, i dobitnik brojnih nagrada, od kojih su mu najdraže “Nagrada Otvoreno društvo” na najbolju knjigu priča u BiH te “Staša Marinković” za novinarsku hrabrost i “Bogdan Tirnanić” za najbolju kolumnu i komentar.

Međutim, u detinjstvu Muharema Bazdulja (44), Ivo Andrić nije bio glavni lik u maloj bosanskoj varoši podno planine Vlašić, u dolini reke Lašve:

„Kad sam bio mali, nije Andrić bio popularan kao neki drugi, koji su tada pronosili slavu Travnika. Recimo, posle 20-30 godina, u jednom trenutku je zagrebački fudbalski tim Dinamo osvojio prvenstvo Jugoslavije, a trener je bio Ćiro Blažević, rodom iz Travnika. Ćiro je često dolazio u Travnik gde je imao rodbinu, a umeo je i da dovede fudbalere na pripreme na Vlašić. Nama deci se Ćira u tim godinama kada smo svi igrali fudbal, činio najvažniji čovek iz Travnika. A kada je 1981. godine u Dablinu Sead Memić Vajta predstavljao Jugoslaviju sa pesmom Lejla, to je opet bilo masovno navijanje, jer je Vajta rođeni Travničanin. Tako smo mi kao deca imali veći lokalpatriotski ponos zbog njih dvojce, nego zbog Andrića. Kasnije, kada sam sazrevao, kada je literatura počela sve više da mi znači i kada sam sebe počeo da gledam kao nekoga ko bi se bavio književnošću, bivao sam u jednoj ambivalentnoj situaciji. Travnik i Andrić su bili kao neko majstorsko pismo, a opet, znam da nikad neću biti ni iz tog svog malog grada neko ko je najviše dobacio.”

Kad sam bio mali, nije Andrić bio popularan kao neki drugi, koji su tada pronosili slavu Travnika. Imali smo veći lokalpatriotski ponos zbog Ćire Blaževića i Seada Memića Vajte, nego zbog Andrića.

Otac Muharemov, Salih, došao je iz Travnika na studije medicine u Sarajevo, završio fakultet i vratio se u rodni grad. Bio je specijalista, otorinolaringolog. Majka Nura Hubijar Bazdulj je kao Sarajka završila studije medicine u svom gradu, ali nije imala mogućnosti da odradi obavezni staž, pa je otišla u Travnik. Mislila je tamo će stažirati, a potom se vratiti u svoje Sarajevo. Ali, tu se se Salih i Nura upoznali, zavoleli, venčali, dobili sina Muharema i dve godine mlađu kćer Šejlu. Salih je umro pre četiri godine, majka Nurija, mikrobiolog, živi u Travniku, a tu živi i sestra, pravnica Šejla sa mužem i dve kćeri. Muharem im često dolazi iz Beograda, gde inače živi sa suprugom Darjom, psihoterapeutom i troipogodišnjom ćerkom Hanom.

Muharem je ime prvog meseca muslimanske godine, ali sagovornik CorD-a govori o još nečemu što se odnosi na njegovo ime:

“Muharem znači i ograđen, zabranjen svet. Taj koren reči muharem je vidljiv u reči harem, a harem je deo dvora rezervisan za sultanove žene. Što znači da je ograđen i zabranjen za druge. Međutim, muslimani i groblje zovu harem. Tako je u oba slučaja harem nešto što je izdvojeno, u šta ne bi trebalo ulaziti.”

Iako su otac i majka Muharemovi rasli u konzervativnim sredinama, poticali iz porodica sa brojnom decom, svojoj deci su pružili libarlno vaspitanje na čemu im je Muharem veoma zahvalan:

“Tek kada sam ja dobio dete, shvatio sam koliku sam zapravo slobodu imao u kući svojih roditelja. Nikada nisu odlučivali umesto nas dece, i mi smo se pitali hoćemo li ići u muzičku školu ili ne, hoćemo li da treniramo neki sport ili ne. Bilo je hoćeš, hoćeš, nećeš, ne moraš. Naravno, mi smo imali vaspitanje koje smo dobijali od njih, imajući njih kao primer. Knjige su bile naše prirodno okruženje i sigurno je da sam ja u kući stekao sklonost ka čitanju, a potom i pisanju.

U sećanju ovog pisca, život u Travniku je najlakše opisati gotovo idealističkom slikom svih pozitivnih strana Jugoslavije i života u Bosni koja je po tome bila specifična:

“Naš sistem vrednosti je podrazumevao pošten rad, bez ikakvih pokazivanja materijalnog bogatstva. Godinama smo pravili vikendicu, automobil Golf je kupljen na kredit u Vogošću, svake godine smo porodično letovali na Jadranskoj obali, po svemu smo pripadali jugoslovenskoj srednjoj klasi, sa specifukumom koji je postojao u Bosni. Ljudi sa kojima sam se ja najviše družio zvali su se Vanja, Vedran, Dario…Kada je posle u ratu to postalo bitno, bilo je jasno da su oni pripadali svim narodima koji su živeli u Bosni samo što ja to u svom odrastanju nisam tako doživljavao. U mom detinjstvu nije bilo nikakavih diskriminacija kad je reč o verskoj pripadnosti. A onda je počeo rat, i taj rez je bio još neprijatniji u odnosu na idilu u kojoj ste živeli.”

Dok je trajao rat u Bosni, Muharem je, od 1992-1995. godine išao u srednju školu. U ne baš regularnim uslovima. A onda je došao na studije u Sarajevo, koje bilo to te mere srušeno da je brucošu ličilo na kulise za neki film sa temom postapokalipse. Naravno, on je kao dečak upamtio lepo Sarajevo u koje je dolazio kod maminih roditelja i tetki. I slika koju je video posle rata bila je zastrašujuća:

“A opet, koliko god delovalo paradoksalno, nikada nije bilo više optimizma među ljudima. Jer, kad je već bilo toliko loše, ne ostaje ti ništa drugo već da se nadaš da će već sutra sve krenuti na bolje. Ja sam u jednom svom kratkom romanu, Koncert, koji se bavi koncertom irske grupe U2 u Sarajevu 1997. godine, pokušao na neki način da uhvatim to osećanje.”

Tek kada sam dobio dete, shvatio sam koliku sam zapravo slobodu imao u kući svojih roditelja. Nikada nisu odlučivali umesto nas dece, i mi smo se pitali hoćemo li ići u muzičku školu ili ne, hoćemo li da treniramo neki sport ili ne.

Studije anglistike u Sarajevu imale su dobar pedigree u jugoslovenskim okvirima pre rata. Na toj katedri su predavali neki od najcenjenijih anglista iz cele tadašnje zemlje, među ostalim i braća Nikola i Svetozar Koljević. Međutim, od 18 redovnih profesora koji su na toj katedri bili 1992. godine, u vreme kada Muharem Bazdulj upisuje studije ostalo ih je samo troje:

“Od nekada tako moćne katedre, ostalo je nekoliko profesora i studenti željni znanja. Imali smo tu sreću u nesreći da je Sarajevo u tom trenutku bilo puno stranaca, pa smo imali gostujuće profesore iz celog sveta. Tako smo mi od prve godiine slušali Šekspira, Čosera, američku književnost, isključivo na engleskom. Meni je to u obrazovnom smislu bilo veoa dragoceno, a u društvenom smislu mi je bila veoma važna ta promena života, početak samostalnog života sa trojicom cimera u prizemlju kuće koje smo iznajmili.”

SA SLAVOJEM ŽIŽEKOM

Otac Salih je deo vojske služio u Beogradu, nekoliko godina pre Muharemovog rođenja. I kao mali, Muharem ga je slušao kako se priseća lepih uspmena koje su ga vezivale za glavni grad Jugoslavije. Tako je njegov sin imao pravu pozitivnu predrasudu, kako danas kaže, prema Beogradu. Od 2003. godine redovno je pisao za nedeljnik Vreme:

“Meni se Beograd strašno dopao i počeo sam da koristim svaku priliku da dolazim. I ranije sam imao ideju da se tu preselim, ali sam se plašio kako ću da regulišem svoj pravni status. U jednom trenutku mi se učinilo da sam u Sarajevu zatvorio svoj krug kad je reč o ostvarivanju nekih ambicija. U vreme Sajma knjiga 2012 godine ispostavilo se da je bio neki slobodan stan koji sam mogao da plaćam bar naredna dva meseca, pa sam ga iznajmio. Nisam imao ideju šta ću posle, niti sam znao da li je to samo privremeni boravak, ili ostanak. Zahvaljujući stalnoj saradnji sa Vremenom u Upravi za strance u Savskoj ulici dobio sam dozvolu za boravak i tada sam počeo da bivam svestan da ću ovde i da ostanem.”

Nikada, ali zaista nikada nije u Beogradu imao problem koji nije mogao da reši. Samo jednom je bio blizu incidenta, onog pravog kafanskog, ali je sve prošlo u miru:

“Našao sam se, u većem društvu, u kafani Užice na Autokomadi jer su sve druge kafane bile zatvorene, a to je bila jedina koja je radila cele noći. Ušli smo, bilo je sa nama nekoliko žena, a za stolom do nas su sedeli istetovirani navijači, sve sami muškarci. Jedna od prijateljica me je oslovila imenom, oni su to čuli i njima je to zavučalo kao poziv za tuču. Međutim, sve se brzo smirilo i uskoro smo nazdravili jedni drugima.”

Naš sistem vrednosti je podrazumevao pošten rad, bez ikakvih pokazivanja materijalnog bogatstva. Godinama smo pravili vikendicu, automobil Golf je kupljen na kredit u Vogošću, svake godine smo porodično letovali na Jadranskoj obali.

Jedna malo ozbiljnija priča izazvala je nedavno pažnju javnosti u Srbiji, odnosno Bosni i Hercegovini. Muharem je proveo jednu noć u društvu sa nobelovcem, književnikom Peterom Handkeom i rediteljem Emirom Kusturicom, i pevajući Romaniju, doživeo je svijevrstan linč u delu bosansko-hercegovačke javnosti. Ukinuta mu je kolumna koju je imao u sarajevskom dnevnom listu Oslobođenje, u kojem je počeo da piše i bio urednik. Kriv je zato što je pevao zajedno sa piscem koji je kriv jer negira genocid u Srebrenici, kako se u delu bosanso-hercegovačke javnosti piše o Handkeu. A onda se se oglasile i Majke Srebrenice:

“Meni je i dalje nejasno da celu tu priču izazove jedna obična sedeljka u nekoj zlatiborskoj kafani gde smo se u većem društvu, Handke, Kusturica i ja malo opustili uz muziku. Iz perspektive vlasnika Oslobođenja, otkaz saradnje je bio neka vrsta kontrole štete. Za tu kuću sam bio vezan punih 13 godina, bio sam i zamenik glavnog urednika, a najduže komentator, i znam da to nije odluka glavne urednice. Pritisak političkih struktura koje su danas na vlasti u Bosni je bio toliki da su morali da reaguju kako su reagovali. Ja se trudim da izbegnem ono što moj prijatelj zove, kompleks frustriranih bivših muževa. Kad izađu iz braka, njihova žena je najgora na svetu. Pa što si se onda ženio tom najgorom ženom? Tako, ja ne mogu da se ljutim na ljude u Oslobođenju sa kojima sam 13 godina imao sjajnu saradnju.”

U WROCLAW-u

A kada su se oglasile i Majke Srebrenice, odgovorila im je majka Muharema Bazdulja, Nura, napisavši na Fejsbuku:

“Poštovane i drage Majke Srebrenice,

Pismo koje ste uputile mome sinu Muharemu, već dobrano potrešenu dodatno me je potreslo. Rekle ste sve što je trebalo reći, a to ste učinile na human, ljudski način, istinito i objektivno, način koji i nalikuje nekome ko je pretrpio, trpi i koji će do kraja života trpjeti nezamisliv bol. I sama, nažalost, znam šta su ratne rane.

Na surov način ubijeni su moja majka i dvedesetak članova moje familije. Svjesna sam pak da nijedna bol nije usporediva sa gubitkom djeteta.

Cijeli rat sam provela u Travniku radeći i kao ljekar u bolnici i u Sanitetskom bataljonu kao pripadnik V korpusa ABiH do samog kraja rata.

I oprostila. I ne mrzim nikoga. Nisam zaboravila. Ko zaboravi, i nije čovjek.

Svaki 11. juli, crni dan u kome se desio genocide odbolujem sa Vama a jedno gostovanje na FTV u direktnom prenosu obilježavanja toga dana bukvalno sam jedva preživjela.

Neko pametniji od mene je napisao – “Vraćati zlo zlom je isto kao gasiti vatru benzinom”. Zato sam cijeli svoj život investirala u rečenicu: “Volite se, ljudi. Vjerujte u dobro i dobrotu”.

Ja potroših život ne znajući je li to i do koga doprlo. Vi ste prvi kojim sam odgovorila, progovorila. Porazno i zastrašujuće je koliko je u ljudima zla i mržnje.

S koliko sladostrašća su po mome sinu pljuvali oni koji su u svakom aspektu života i rada neuporedivi s njim. S njima ne želim komunicirati na bilo koji način. Neka se sjete – Ko nema nijedan vlastiti grijeh neka baci prvi kamen.”

Od nekada tako moćne katedre za anglistiku u Sarajevu, ostalo je nekoliko profesora i studenti željni znanja. Imali smo tu sreću u nesreći da je Sarajevo u tom trenutku bilo puno stranaca, pa smo imali gostujuće profesore iz celog sveta i od prve godiine slušali Šekspira i Čosera isključivo na engleskom.

Treba znati da Muharem Bazdulj ne koristi društvene mreže, a njegova majka je na Fejsbuku jedna od najuticajnijih žena:

“Meni ne bi palo na pamet da se bilo kome izvinjavam ili objašnjavam zašto sedim sa nekim u kafani. Mogao sam samo da budem pogođen zbog svoje majke i porodice koja živi tamo gde može biti izloženija neprijatnostima nego da živi negde drugde. Nisam pojma imao da će ona da se oglasi, pa sam i njeno reagovanje pročitao kada je bilo dostupno javnosti. A kad je reč o Peteru Handkeu, on je jednostavno skrenuo pažnju na to da u slučaju poslednjeg rata u Bosni stvari nisu crno bele, i da nisu samo Srbi krivi za sve. Ali, prošao je kao onaj petao koji rano kukurikne – u loncu!”

U SARAJEVU

I kad je već reč o nobelovcu, zanimljivo je da je Muhareb Bazdulj do sada upoznao četvoro vlasnika Nobelove nagrade – Orhan Pamuk, Svetlana Aleksijević, Olga Tokarčuk i Peter Handke. Posebno je dragoceno njegovo drugovanje sa slavnom poljskom književnicom, inače psihološkinjom, Olgom Tokarčuk (59):

“Jedan univerzitetski izdavač iz Čikaga je objavio prve prevode na engleski njene i moje knjige. Tačnije, njena i moja knjiga su godinu za godinom objavljene u istoj ediciji Northwestern University Press-a koja se zove Writings From An Unbound Europe. Kad smo se prvi put sreli, imali smo, rekao bih, neko natprosečno dobro razumevanje. Ona me je pozvala na festival u Vroclavu u Poljskoj, koji je ona osnovala, i tih dana smo se intenzivno družili. Tada sam je bolje upoznao, i mogu reći da je ona jedna neobična, autentična, pomalo jurodiva žena. Ona ne želi da gubi vreme na small talk. A posebno me je kupila kada smo u domu kulture Studentski grad pravili promociju njenih knjiga. Desilo se da je na dva dana uoči tog događaja ona dobrila Bukerovu nagradu, i bili smo uvreni da se neće pojaviti kako je bilo planirano, putem skajpa. Međutim, ona se, po dogovoru, iz nekog hotela u kome se našla tog trenutka, javila i razgovarala sa studentima. Time je dodatno pokazala koliko joj je stalo do njenih čitalaca, prevodilaca, koliko je ona jedna sjajna osoba.”

Meni se Beograd strašno dopao. U jednom trenutku mi se učinilo da sam u Sarajevu zatvorio svoj krug kad je reč o ostvarivanju nekih ambicija.

Ljudi koji su karijeru počeli kao novinari, potom se proslavili kao pisci, imaju običaj da skrivaju svoju novinarsku karijeru bojeći se da im ne snizi nivo novostečene književničke reputacije. Muharem Bazdulj spada u one druge koji je sa jednakim zadovoljstvom pisac kolumni, novinar kao i literata:

“Jednom sam se u Parizu, šetajući, našao u ulici Albera Kamija. Pisalo je – Albert Camus, journalist et ecrivain. Meni je to mera stvari. Prvo si novinar, pa onda pisac. To jesu različita zadovoljstva, različite svrhe, ali ja sam jednako posvećen pisanju za novine, kao i pisanju knjiga. Samo to radim u različitim vremenima. A jedino što moram da radim svake večeri, pred spavanje, je da nešto pročitam. To je odavno moja prisilna radnja, odnosno zavisnost. Možda bih mogao da zamislim sebe kako jednog dana više ne pišem, ali nikada ne bih mogao da zamislim da ne čitam. Za mene je čitanje evolucijski način spoznavanja sveta.”

U KOPENHAGENU

Biografske knjige su danas veoma popularne u svetu, a Muharem Bazdulj spada u one pisce koje odlikuje žanrovska raznolikost. Francuski pisac Emanuel Karer je danas najzanimljiviji živi pisac čiji lik i delo privlače Muharema Bazdulja više od svih drugih pisaca. A kada bi imao uslove da se posveti biografiji nekog slavnog pisca, kao što je ih je imao nemački novinar i pisac Mihael Martens radeči biografiju Ive Andrića, Bazdulju bi bilo veoma teško da odluči:

“Dvoumim se između Meše Selimovića i Aleksandra Tišme. Meša mi je bliži po ukupnom kontekstu, ta bi knjiga mogla da ima dobar prijem na nivou nekadašnje Jugoslavije, a s druge strane, Tišma je, recimo, u Nemačkoj velika literarna zvezda, čega mi ovde nismo svesni. Naravno, Meša mi je privlačniji zbog cele priče o islamu, komunstima, porodičnom miljeu, relaciji Sarajevo- Beograd…I, konačno, ćerke su mu žive, kao i neki prijatelji, a za takvu biografsku priču veoma je važno razgovarati sa ljudima koji su bili bliski sa njim, koji su ga znali iz prve ruke. Nažalost, raditi takvu biografiju nemoguće je bez kakve-takve institucionalne podrške.”

Ovih dana, u nacionalnom slavlju uspeha u tenisi koji je Srbiji prouštio Novak Đoković, Muharem Bazdulj je zapisao da je Novak Đoković “vratio ponos jednoj oklevetanoj kulturi i jednom uproštenom jeziku.” Nije preterano reći da svojim pisanjem ovaj svršeni student anglistike, novinar i pisac čuva lepotu jezika i obogaćuje ga.

Pročitajte još...

Međunarodno prvenstvo Srbije u šahu „Srbija open 2021“ u julu u Beogradu

„Srbija OPEN 2021“ biće održan od 2. do 8. jula u Beogradu u u sali „Ivo Andrić“ hotela „Metropol Palace“ i najveći je...

ArtLink Festival čitaocima CorD magazina poklanja besplatne karte

ArtLink festival ove godine se održava od 15. juna do 11. septembra u svom novom izdanju kao deo evropske inicijative Gradovi festivali i sa...

Biciklom od Firence do Beograda za izgradnju dva vrtića u Srbiji

Biciklom od Firence do Beograda za izgradnju dva vrtića u Srbiji u ugroženim zonama bez finansijskih sredstava. Volfango Pođi, prikupljač sredstava i sportista udruženja...

EU karavan krenuo iz Beograda, Dan Evrope obeležen i u Nišu i Novom Sadu

Interaktivna izložba o Pričama iz Srbije, druženje sa umetnicima u različitim evropskim gradovima, slikanje u nekoj od prestonica članica EU, personalizovane majice i cegeri. U svim...

Branka Katić, glumica

Ljubav je protivteža svakom zlu

Pred kamerama je od 14 godina. Snimala je osamdesetak filmova i serija u Americi i Evropi, ali je pre svega jugoslovenska glumica čiji se...

Gradonačelnik Beograda i članovi Nemačko-srpske privredne komore posadili 329 stabala

Gradonačelnik Beograda prof. dr Zoran Radojičić i članovi Nemačko-srpske privredne komore posadili su danas 329 stabala na desnoj obali Save kod Beogradskog sajma u...

KLM, najstarija avio-kompanija na svetu, počinje da leti za Beograd

Počev od 13. maja 2021, holandska avio-kompanija KLM Royal Dutch Airlines će direktnim letovima povezivati Beograd i Amsterdam. U početku će na ovoj relaciji...

Najlepši manastiri Srbije

U istoriji Srbije je bilo puno uspona i padova, a svedoci burne istorije države su svakako njeni mnogobrojni manastiri. Cela zemlja je prošarana ovim...

Više...

Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa

Svet je na prekretnici

„Iako ostajem pri tome da su dramske i koreografske predstave ravnopravne i relevantne forme savremenih izvođačkih umetnosti te da im je svima apsolutno mesto...

Dragan Bjelogrlić, glumac, reditelj i producent

Privilegija je biti slobodan čovek

Prvi put je stao pred kamere sa 14 godina a najveću popularnost imao je kao Boba Popadić iz televizijske serije Bolji život koja je...

Radoslav Rale Zelenović, legendarni direktor Jugoslovenske kinoteke

Moj život bez filma bio bi greška

Pune 24 godine bio je direktor Jugoslovenske kinoteke i velikim delom je zalužan što je ona odavno jedna od pet najznačajnijih kintoka u svetu....

Branka Katić, glumica

Ljubav je protivteža svakom zlu

Pred kamerama je od 14 godina. Snimala je osamdesetak filmova i serija u Americi i Evropi, ali je pre svega jugoslovenska glumica čiji se...

Vesti

Švajcarska kompanija “Regent lighting” otvorila pogon u Svilajncu

U Svilajncu otvorena fabrika švajrcarske kompanije “Regent Lighting” – više od 120 novih radnih mesta. Kompanija “Regent Lighting” koja se...

Održana prva sednica Saveta za razvoj digitalne ekonomije

Održana je prva sednica Saveta za podsticanje razvoja digitalne ekonomije, inovacija, visokotehnološkog preduzetništva i digitalizacije – takozvani Savet za...

Evropska nedelja sporta – Budi aktivan

Budi aktivan – ponovo je parola Evropske nedelje sporta, kroz koju se promoviše bavljenje fizičkim aktivnostima kao jedan od...

Međustranački dijalog – Unapređenje uslova političkog nadmetanja u Srbiji

U okviru Međustranačkog dijaloga, održanog 17. i 18. septembra u Beogradu, pet kofasilitatora procesa – predsednik Narodne skupštine Ivica...

Izabrani počasni selektori prvog CSR Festivala “Kampanje sa svrhom”

Prvi Festival društveno odgovorne komunikacije namenjen dobrobiti dece i pojedinca «Kampanje sa svrhom» održaće se ove godine na Međunarodni...