Završila je 14. beogradsku gimnaziju, diplomirala fiziku na Univerzitetu Pjer i Marija Kiri na Sorboni i socio-kulturnu antropologiju na Visokoj školi za društvene nauke u Parizu. Poslednje dve i po godine je provela u budističkom hramu Šaolin u Kini, spremajući doktorsku disertaciju. Potomak je Njegoša, Blagoja Neškovića i Mihaila Vučinića, i ponosna je na svoje pretke i roditelje
Marta Nešković je odrasla u porodici naučnika, lekara, profesora. Njen otac, Nebojša Nešković, ceo radni vek proveo je u Institutu za nuklearne nauke Vinča, gde je više godina rukovodio najvećim naučnim projektom u zemlji, čiji je važan cilj bio integracija srpske u svetsku nauku. Martina majka, Vesna Vučinić Nešković, profesor je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde predaje urbanu antropologiju. Bila je i predsedavajući Svetskog saveta antropoloških asocijacija (World Council of Anthropological Associations).
Martin deda sa očeve strane, Blagoje Nešković, bio je lekar-dobrovoljac u Španskom građanskom ratu, a u Drugom svetskom ratu rukovodio je narodno-oslobodilačkom borbom u Srbiji. Posle oslobođenja, bio je visoki politički funkcioner u Srbiji i Jugoslaviji, a po napuštanju politike vratio se medicini i posvetio se istraživanju u oblasti onkologije. Martina baba sa očeve strane, Brana Perović Nešković, takođe je bila aktivni učesnik narodno-oslobodilačke borbe u Srbiji. Posle toga se opredelila za atomsku fiziku, i do kraja karijere radila je u Institutu Vinča i bila njegov direktor. Marta je bilo posebno inspirisana babinim crnogorskim poreklom – jer, prababa Brane Perović Marija, žena serdara Andrije Perovića, bila je rođena sestra Petra II Petrovića Njegoša, duhovnog i svetovnog vladara Crne Gore i jednog od najvećih srpskih pesnika i filozofa.
Vaspitanje koje je dobila u kući nije bilo spontano i nasumično, već na izvestan način usmeravano. A u hramu Šaolin susrela se sa idejom da upravo striktno pridržavanje pravila daje slobodu
Martin deda sa majčine strane, Mihailo Vučinić, bio je suosnivač i direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje. Hirurgiju je učio u najznačajnijim kardiovaskularnim centrima u SAD i Evropi. Tako je omogućio da Institut uspostavi intenzivnu razmenu stručnjaka i direktnu saradnju sa tim centrima, koja i danas traje. Lucija Vučinić, Martina baba sa majčine strane, takođe je bila lekar. Predavala je mikrobiologiju i anatomiju u Medicinskoj školi u Beogradu. Martin brat se zove Mihailo, a to je bilo partizansko ime njegovog dede po ocu i kršteno ime njegovog dede po majci. On je uspešan mladi vaskularni hirurg u Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje.
Na svoju inicijativu, Marta je u septembru 2010. godine otišla na studije u Francusku. Tamo je prvo završila fiziku sa matematikom na Univerzitetu Pjer i Marija Kiri, u Parizu, a potom socio-kulturnu antropologiju na Visokoj školi za društvene nauke (École des hautes études en sciences sociales), takođe u Parizu. Tokom studiranja, radeći u boljim pariskim restoranima, zaradila je novac koji joj je omogućio da period od novembra 2015. do aprila 2016. provede na putovanju kroz Indiju i Kinu.
Cilj je bio da nađe najpogodnije mesto za antropološko istraživanje borilačkih veština. U Pondičeriju (Pondicherry), u Indiji, je vežbala kalaripajatu (kalaripayattu), a u Kini je posetila planinu Vudang (Wudang) i hram Šaolin (Shaolin), gde se praktikuje kungfu. Po povratku u Beograd, odlučila je da upiše doktorske studije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu usmerene na odnose čan-budizma, kungfua i zdravlja u manastiru Šaolin. U aprilu 2018. godine, otpočela je terenska istraživanja u manastiru i završila ih u avgustu 2020. godine.
Marta Nešković (28) je u maju 2016. postala mlađi član (Junior Fellow) Svetske akademije umetnosti i nauke (World Academy of Art and Science). Inteligentna, uporna i komunikativna, tečno govori engleski, francuski i kineski jezik. U svom predstavljanju za CORD, na pitanje šta su njena najlepša sećanja iz detinjstva, ona odgovara:
„Pamtim duge šetnje sa dedom Mihailom Vučinićem, koji je mog brata, Mihaila, i mene učio da razlikujemo vrste drveća i ptica, sakupljamo rogače i kestenje, vozimo rolere, na Adi, i klizamo, u hali Pionir, uopšte, da uživamo u različitim aktivnostima van kuće. Naša baka Lucija Vučinić naučila nas je da uživamo u ukusnim jelima koje je za nas pripremala posle tih šetnji. Jedna od inspiracija u igri sa Mihailom, bili su kineski filmovi o kungfuu, u kojima se pominjao hram Šaolin, u kojem sam provela prethodne dve godine i četiri meseca.
Tokom čitave osnovne škole, naši roditelji su organizovali proslave Mihailovog i mog rođendana sa našim odeljenjima. Išli smo u restoran Mekdonald, na hipodrom, u park na Zvezdari, a najčešće u dvorište kuće na Dedinju u kojoj je tada živela moja baka Brana Perović.“
Vaspitanje koje je dobila u kući počivalo na nekoliko principa koji se tiču individualnog integriteta i moralnih vrednosti, ali i uloge pojedinca u društvu. I nije to vaspitanje bilo spontano i nasumično, već na izvestan način usmeravano. A u hramu Šaolin susrela se sa idejom da upravo striktno pridržavanje pravila daje slobodu.
Vrednost Šaolina za moja istraživanja ležala je u tradiciji utisnutoj u svakodnevni život njegovih monaha. A da bi se pristupilo monasima, trebalo je biti strpljiv, redovno i predano pohađati časove kungfua i aktivno učiti kineski jezik.
Bila je odličan đak u osnovnoj školi Sveti Sava i u Četrnaestoj beogradskoj gimanziji. Pored toga, bila je druželjubiva, i imala niz vanškolskih aktivnosti – engleski i francuski jezik, tenis, ples, glumu i tekvondo. Iako je sa osamnaest godina otišla u Francusku da studira i od tada većinu vremena provela u inostranstvu, osnov njenog pogleda na svet i razumevanje sopstvenog identiteta, definisani su u porodičnom okruženju. Iz kuće je ponela i potrebu za širokim obrazovanjem. Roditelji su sa Mihailom i Martom, u jednom periodu tokom gimnazije, jednom nedeljno obrađivali razne pojmove iz enciklopedije, od matematike, preko istorije do slikarstva, i to uvek sa konkretnim primerima.
Kada je Marta postala svesna svog porodičnog pedigrea po očevoj i majčinoj liniji, da li ju je to obavezivalo, da li se ponosila time?
„Smatram da je za pojedinca vrlo važno da ume da ceni svoje poreklo i istoriju kako sopstvene porodice tako i svog naroda. Potrebno je da razume odakle dolazi da bi najbolje izabrao ciljeve kojima stremi i put kojim treba da ide. Naravno da sam ponosna što su moji preci bili pozitivan primer ne samo u porodičnom životu već i prema doprinosu razvoju našeg naroda i zemlje, a i šireg međunarodnog okruženja. Samim tim, u nastavljanju te tradicije, osećam potrebu i obavezu da i sama dam što veći doprinos u istom pravcu. To svakako uključuje obavezu održavanja moralnih principa u privatnom i profesionalnom domenu.“
Koliko god roditelji nisu uticali na njen profesionalni izbor, osnovne studije je završila iz fizike, kojom se bavi njen otac, a posle se opredelila za antropologiju, kojom se bavi njena majka:
„Mislim da to nije slučajno, već da pokazuje spontani uticaj okruženja na lični odabir. Fiziku sam smatrala značajnom i teškom disciplinom, čije sam osnovne principe želela da savladam i razumem. Ona je za mene bila izazov. Uživala sam studirajući teorijsku fiziku. Međutim, nakon diplomiranja sam zaključila da je moja priroda ipak više naklonjena istraživanju karakteristika čoveka, društva i kulturnih procesa. Imam potrebu da doprinesem razvoju znanja u toj oblasti.“
Na Univerzitet Pjer i Marija Kiri (u sastavu Univerziteta Sorbona), upisala se zbog želje da studira fiziku i zato što joj se Pariz činio kao najprivlačnije mesto za život, od onih koja su joj se nudila:
„A za antropologiju sam se odlučila kada sam shvatila da sam najveći deo slobodnog vremena tokom studija u Parizu provodila istražujući vezu između telesnih praksi i duhovnosti, i to kroz treninge tekvandoa i umetnosti kretanja (l’art du déplacement), poznate i kao parkur (parkour). Ta moja samostalna i intimna istraživanja odgovarala su onima koja se provode u socio-kulturnoj antropologiji. Zato sam odlučila da se umesto fizikom bavim antropologijom i upisala sam se na dvogodišnje master-studije na Visokoj školi za društvene nauke (École des hautes études en sciences sociales), u Parizu, koja je jedna od francuskih velikih škola. Smatram da su studije fizike sa matematikom imale veliki značaj za moje opšte obrazovanje. Verujem da sam kroz njih razvila sistematičan pristup analizi naučnog problema bilo koje vrste. Fizika će me i dalje zanimati, ali može da se kaže da je usmerenje daljih studija na antropologiju značilo napuštanje istraživanja u fizici.“
Smatram da je za pojedinca vrlo važno da ume da ceni svoje poreklo i istoriju kako sopstvene porodice tako i svog naroda. Potrebno je da razume odakle dolazi da bi najbolje izabrao ciljeve kojima stremi i put kojim treba da ide.
Doktorske studije na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Marta je upisala sa jasnom idejom da njena teza bude posvećena odnosu čan-budizma, borilačkih veština i zdravlja u hramu Šaolin, u Kini. Već na početku studija napravila je detaljan koncept istraživanja, proučila odgovarajuću početnu literaturu i napisala niz seminarskih radova, čime je postavila osnov za terenska istraživanja u manastiru Šaolin:
„Prilikom putovanja kroz Kinu u proleće 2016. godine, prvi put sam posetila hram Šaolin, sa ciljem da vidim da li ću tu moći da istražujem. Rezultati razgovora sa rukovodstvom hrama koji su usledili nakon posete bili su pozitivni. Posle odbrane predloga doktorske teze, u hram sam došla u aprilu 2018. godine gde sam, sa kraćim prekidima, boravila do avgusta 2020. godine.
Na samom početku boravka u hramu Šaolin, nije mi bilo jasno šta mogu da očekujem od rada u njemu. Odlučila sam da ne zauzimam unapred bilo kakve čvrste stavove jer sam verovala da bi to moglo da naruši moju integraciju kao istraživača u zajednicu hrama. Prvih nekoliko meseci, možda čak i celu godinu dana, nisam sagledavala pravi Šaolin, jer njega ne čine ni zgrade ni većina ljudi koje srećete tokom dana, a to su članovi zajednice koji su tu zbog borilačkih veština, monasi iz drugih manastira koji tu dolaze na kraće da uče i turisti. Vrednost Šaolina za moja istraživanja ležala je u tradiciji utisnutoj u svakodnevni život njegovih monaha. A da bi se pristupilo monasima, trebalo je biti strpljiv, redovno i predano pohađati časove kungfua organizovane za strane studente i aktivno učiti kineski jezik.“
U Šaolinu, kao i u svakom drugom budističkom manastiru, pravila života su vrlo precizna. Svaki član zajednice ima svoj položaj u hijerarhiji i svoje dnevne obaveze. Slobodno vreme je posvećeno samo-kultivaciji uz pomoć čan-metoda – meditaciji, vežbanju kungfua, proučavanju klasične kineske filozofije (posebno budističke), recitacijama sutri (budističkih tekstova), razgovorima uz čaj…
Ponosna što su moji preci bili pozitivan primer ne samo u porodičnom životu već i prema doprinosu razvoju našeg naroda i zemlje, a i šireg međunarodnog okruženja.
„U hramu Šaolin živi oko 300 religijskih monaha i oko 50 kungfu-monaha. Najveći broj članova kungfu-monaške zajednice bavi se performansima i promocijom kulture Šaolina kako u Kini tako i u inostranstvu. U toj zajednici je cirkulacija članova značajna. Veći broj članova se otiskuje u društvo i zasniva različite karijere vezane za borilačke veštine, a stalno dolaze novi članovi. Kroz hram godišnje prođe i oko 100 stranih studenata, koji često dolaze u organizovanim grupama, najviše iz Italije, Španije, Nemačke, Rusije i Severne i Latinske Amerike. Grupe ostaju u hramu nedelju ili dve dana, a ima pojedinaca iz različitih delova sveta koji ostaju nekoliko nedelja a ponekad i nekoliko meseci. Pored toga, u hramu obično na duže borave jedan ili dva strana studenta. Tokom leta, u grupama koje dolaze obično je jedna trećina devojaka. Ostalih meseci sam, uglavnom, bila jedina devojka u hramu. Šaolin takođe sprovodi program kulturne razmene sa zemljama Afrike, tako da svake godine veća grupa studenata iz tih zemalja dolazi tokom tri letnja meseca da uči kungfu ali i da se upozna sa drugim aspektima kulture Šaolina. Ja sam u hram došla na osnovu dogovora sa njegovim rukovodstvom koji je napravljen posle moje posete hramu u proleće 2016. godine.
Na čelu Šaolina je Njegova svetost Ši Jonsin (Shi Yongxin), starešina hrama. Hijerarhija manastira je propisana do najsitnijih detalja i apsolutno se poštuje. Svaki deo manastira, kuća ili hol, ima svog starešinu, koji je za njega zadužen – brine se o dnevnim poslovima i članovima zajednice koji su za njega vezani. Status i život u Šaolinu, kao i u svakoj drugoj religioznoj instituciji u Kini, određen je pravilima religijske politike Narodne Republike Kine. U ovom slučaju, za donošenje propisa i njihovo sprovođenje zadužena je Budistička asocijacija Kine:
„Tokom prvih godinu i po dana, moj dan u Šaolinu izgledao je ovako: ustajanje u pola 6 ujutro, trčanje ili prisustvovanje jutarnjem recitovanju sutri, povratak u sobu i doručak, prvi zvanični trening kungfua, od pola 9 do pola 11 pa ručak. U početku sam ručavala u kuhinji hostela za strane studente a kasnije u manastirskoj trpezariji, gde kungfu-monasi služe hranu svim pripadnicima monaške zajednice i gostima manastira. Posle ručka je odmor, koji sam koristila za privatne časove kineskog jezika. Poslepodnevni trening kungfua je bio od pola 3 do pola 5, nakon čega je bila večera, u pola 6. Preostalo vreme do kraja dana provodila sam u dodatnom treningu kungfua ili u radu vezanom za doktorat.
Starešina manastira Šaolin, kao i mnogi učitelji kungfua, posmatrali su me kao unuku Blagoja Neškovića, prvog predsednika Vlade Srbije i osnivača Komunističke partije Srbije, i to su često napominjali. Mislim da je to doprinelo da u Šaolinu dobijem višestruki status.
U poslednjih devet meseci, potpuno sam se posvetila doktorskoj tezi. Imala sam sreću da su mi u delu hrama u kojem sam živela prve komšije bili učitelji kungfua, koji su ne samo savršeni poznavaoci ove veštine nego su takođe imali strpljenja da me dodatno podučavaju i odgovaraju na moja pitanja vezana za tezu. U tom periodu, treninzi kungfua su takođe bili svakodnevni ali su trajali kraće, zbog nedostatka vremena. Međutim, način učenja kungfua tada je dobio dodatni smisao. Mogu da kažem da je napredak ne samo u telesnoj veštini nego i u razumevanju njene duhovne komponente tada bio znatno veći nego tokom grupnih treninga. Krajem zime i u proleće ove godine, manastir je bio u potpunoj izolaciji, zbog opasnosti širenja virusa kovid 19 – niko nije mogao ni da uđe ni da izađe iz njega. Taj period je za mene bio od najvećeg značaja za razumevanje kulture Šaolina.“
Martin status u Šaolinu se vremenom menjao. U početku, pripadala je grupi stranih studenata koji vežbaju kungfu, i tretirana je kao deo te zajednice. Kako se u završnom periodu najviše bavila istraživanjem, držala se povučeno, malo je izlazila iz dela hrama u kojem je živela, trenirala i pisala. Nije želela da članovi monaške zajednice osećaju da ih neprestano analizira, što je moglo da stvori distancu u njihovom svakodnevnom odnosu, koji je posle dužeg vremena postao prirodan i opušten:
„Takođe, starešina manastira, kao i mnogi učitelji kungfua, posmatrali su me kao unuku Blagoja Neškovića, prvog predsednika Vlade Srbije i osnivača Komunističke partije Srbije, i to su često napominjali. Mislim da je to doprinelo da u Šaolinu dobijem višestruki status. Verujem da sam zbog takvog svog statusa u manastiru dobila priliku da učestvujem u nekoliko kineskih emisija i dokumentarnih filmova, koje su napravili Četvrti kanal Kineske centralne televizije (CCTV-4), novinska agencija Sinhua (Xinhua News Agency) i Pekinška akademija za film (Beijing Film Academy).“
Dok je radila doktorat, bilo joj je najzanimljivije ono do čega je najteže doći. A to je prepoznavanje i sagledavanje svih aspekata čuvanja, prenošenja i osavremenjivanja tradicionalnog znanja i iskustva Šaolina kroz istraživanje slojevitosti tog izuzetnog fenomena. Manastir je mesto nastanka čan-budizma i održanja tradicije čan-prakse, mesto na kome se čuvaju tradicionalne tehnike borbe i mesto na kome je nastala čan-medicina, ali je istovremeno mesto popularnog i političko-diplomatskog turizma. Razumevanje dubine kulture Šaolina predstavlja veliki naučni izazov:
„U budućnosti želim da nastavim da se bavim antropološkim istraživanjima, a ako budem imala priliku, i radom sa studentima. Svakako planiram da se i dalje usavršavam u oblasti kineske kulture, a volela bih da se bavim i komparativnim istraživanjima i problemima kulturne razmene između Srbije i Kine.“