Mapa sajta

Više...

Irina Subotić, art historian

Kultura pala na ispitu

Bila je kustos u dva najveća muzeja...

Slobodan Šnajder, pisac

O Titu danas mislim bolje nego onda

Jedan je od najvećih majstora pisane reči...

Miomir Korać, direktor Arheološkog instituta SANU

Arheologija nije nauka senzacije

Ovaj svetski priznati istraživač tvrdi da je...

Sesilija Bartoli, operska pevačica, predsednica Europa Nostra

Kultura mora biti u srcu Evrope

Ne možemo govoriti o zajedničkom nasleđu a...

Vesti

Gejming industrija u Srbiji prošle godine zaradila više od 175 miliona evra i povećala broj zaposlenih

Gejming industrija u Srbiji je u 2023. godini zaradila više od 175 miliona evra, što je 17 posto više...

Pobeda Pelegrinija na predsedničkim izborima u Slovačkoj

Kandidat vladajuće koalicije Peter Pelegrini pobedio je u drugom krugu predsedničkih izbora u Slovačkoj osvojivši glasove 55 odsto građana...

Usvojen memorandum Srbije i Francuske o strateškom partnerstvu za razvoj nuklearnog civilnog programa

Na sednici Vlade Srbije usvojen je Memorandum o razumevanju između Vlade Srbije i Francuske Elektroprivrede (EDF), o uspostavljanju okvira...

Počeo Inovacioni forum Srbija–Francuska: Inoviraj za planetu! Igraj zeleno!

Organizovanjem inovacionih foruma sa Srbijom, a prvi je bio održan u Muzeju nauke i tehnike, odajemo počast uspesima Srbije...

EP i Savet EU postigli dogovor o dodatnih šest milijardi evra pomoći i zajmova za zapadni Balkan

Evropski parlament i Savet EU postigli su dogovor o planu dodatnog finansiranja šest zemalja zapadnog Balkana na njihovom putu...

Dušan Otašević, slikar. član SANU

Svaka ideologija ograničava čoveka

Punih šest decenija je prisutan na umetničkoj sceni, a njegovo delo predstavlja posebno poglavlje u posleratnoj umetnosti. Njegovi radovi su mnogo više obilazili svet, nego što je on napuštao Beograd. Vlasnik je najprestižnijih likovnih nagrada, jedan je od najtraženijih slikara među galeristima i kolekcionarima.  Poslednjih deset godina je upravnik Galerije SANU, a do 10. septembra u galeriji Zepter u Beogradu traje njegova izuzetno zanimljiva izložba pod nazivom ’Zrno žita’.

Jednostavno a sažeto, Dušan Otašević (83) objašnjava zašto je uzeo motiv zrna žita razvijajući ga u raznim tehnikama – od kolaža, preko terakote, do slika u kombinovanoj tehnici trodimenzionalnih instalacija:

„Zrno žita u sebi nosi i umiranje i smenjivanje životnih ciklusa. Zrno umre kad se zasadi, ali se iz njega pojavi novi život.

Sa Ljubomirom Mucijem Draškovićem

Koliko je maštovit i originalan u svojim radovima, toliko je ovaj umetnik dragocen sagovornik i pouzdani svedok zbivanja na kulturnoj mapi Srbije. Rodio se u  Beogradu nekoliko meseci pred početak Drugog svetskog rata, i tako osudio svoje roditelje na veliku muku. Morali su sa Dušanom kao bebom da beže  iz grada u strahu od bombardovanja i sklanjaju se po okolnim selima, boreći se da prežive. Majka Dušanova rođena je u Slavonskom Brodu, u Hrvatskoj, kao Ana Krunoslava:

„Kada se 1938. godine udala za mog oca Milana, venčanje je obavljeno crkvi, kako se to bio običaj u Kraljevini Jugoslaviji, i ona je, kao katolkinja, morala da promeni veru. Promenila je i ime i udala se kao Slavka. Nikada se u mom odrastanju nije postavljalo pitanje ko je koje vere ili nacionalnosti. Sve do devedesetih godina prošlog veka, ja nisam znao koje je nacionalnosti neki moj drugar. A šta je bilo devedesetih i do čega je dovelo prebrojavanje krvnih zrnaca, znamo i sami.“

Nikada se u mom odrastanju nije postavljalo pitanje ko je koje vere ili nacionalnosti.

Dušan je deset godina bio jedinac, dok nije dobio brata. Imao je skladno, lepo i srećno detinjstvo. Roditelji su se do kraja svojih žvota lepo slagali, porodica je dobro funkcionisala. Pamti smisleno druženje sa sa roditeljima, svojevrsnu igru koja im je pričinjavala zadovoljstvo:

„Voleli smo da crtamo, crtali smo jedni druge, crtali životinje. Majka je lepo crtala, a otac baš i nije. Sećam se kako smo se nas dvoje smejali njegovim crtežima. Prve reprodukcije sam video u časpisu ’Grafička revija’ koji je otac donosio. Za mogućnosti toga vremena, bile su to veoma kvalitetne reprodukcije. Majka je bila krojačica za damsko rublje, sa puno smisla za umetnost.

Sa suprugom Mirom

Kada sam se ja rodio više nije radila, ali je svoje umeće koristila celog života. Sećam se kako je u godinama bede posle rata, ocu i meni prevrtala kragne i manžetne na košuljama. To je bila posebna sposobnost da izlizane ivice kragne i manžetna prevrneš, staviš unutra, i dobiješ kao novu košulju koju ćeš i dalje da nosiš. Imala je ’singer’ mašinu na kojoj je to radila, a ja sam tu mašinu kasnije iskoristio za jedan svoj rad. Imala je i šnitove, i na jednom od njih, mnogo godina kasnije, pronašao sam jedan svoj dečiji crtež, koji sam izložio na jednoj izložbi kao svoj prvi rad.

I otac je bio zanatlija, tipograf, što je danas takođe zaboravljena profesija. Njegov posao je bio usmeren na štampanje knjiga, i mi smo u kući imali punu kuću knjiga. Vredni su primerci iz  biblioteke Srpske književne zadruge koje imam i danas, jer je on donosio svaku knjigu na kojoj je radio. Bilo je to vreme kada su se knjige čitale i ja sam odrastao na knjigama. Da nije bilo knjiga, ja ne znam šta bih radio kao dečak i mladić tokom letnjih raspusta. Ja i danas u svom radu koristim literaturu.“

Pa i posle Broza, u vreme Slobodana Miloševića, više se brinulo o kulturi nego danas

Da bi se shvatilo delo Dušana Otaševića, treba znati da je još kao student Likovne akademije zakoračio u svet slikarstva, u godinama  kada je svetskom scenom zavladao pokret po malo zaboravljenog naziva  ’popart’:

„Bio je to novi pogled sa novim izražajnim mogućnostima i ja sam se, nekako prirodno, priklonio tome. Meni je to bilo blisko kao oslobođeni izraz, nasuprot onome što je tada predstavljao muzejski eksponat. Popart je bio sličan onome što sam ja kao dete voleo. Bila su to divna dela firmopisaca u brojnim radnjama, naročito u Balkanskoj ulici, reklame za zanatske radnje, buregdžijske, frizerske, gde su anonimni, zovimo ih umetnici, oslikavali te reklame. Bili su to prizori vezani za profesiju i to je meni uvek bilo zanimljivo. Baš kao i ’kuvarice’ koje su visile po kuhinjama. Kada sam počeo  da slikam, pokušavao sam taj naivni izraz da dovedem u vezu  sa realizacijom, koliko sam ja to mogao, vrhunskog umetnika. Taj spoj nečega što nije ni priznato kao umetnost, ali je postojalo, i priznate umetnosti tih godina, predstavljao je moju umetničku preokupaciju.“

Dušanov otac je bio tolerantan u odnosu sa ljudima, tolerantan u odnosu prema veri naciji, svemu različitom, i čitav život ovog umetnika i svi njegovi postupci govore da je tu toleranciju dobrim delom i nasledio:

„Jasno mi je u sećanju razumevanja koje je on imao, pogotovu danas kada se sve više ide u neko zatvaranje, u neko sužavanje, što je propast za umetnika, ali i za čovekov ukupan život. Davno sam rekao da je vrlo važno da čovek otvori prozore i vrata svog ateljea, jer mora nešto da ti ulazi spolja. Ako se ti samo zatvoriš u svoj svet, to nije dobro. Koristi do jednog nivoa, ali nema neku veliku budućnost. Moj otac je imao još jednu dobru osobinu – nije bio ogorčen pred nepravdom ili nedaćama koje bi ga snašle. Recimo, pre rata imao je kuću koja je služila za izdavanje. Kada je posle rata nova vlast konfiskovala tu kuću, on je to primio relativno mirno i nikad meni, kao detetu, nije usadio ni mržnju ni bes zbog toga.“

Sa roditeljima

Ta širina pogleda i osećaj slobode bili su i osnov vaspitanja koje je Dušan dobio u kući. Posle šestog razreda gimnazije znao je da će se baviti slikarstvom, a otac je pamteći siromašne slikare boeme, mislio da je bolje da upiše primenjenu akademiju, umesto likovne.  Računao je, biće to sigurnije zanimanje. Dušan ga je poslušao, ali nije prošao na prijemnom. Sledeće godine je konkurisao na Likovnoj akademiji, i uz veliku podršku majke koja je imala puno razumevanje za njegov izbor, bio je primljen.

Tokom studija, i kasnije, Dušan se družio sa kolegama, ali najviše sa ljudima drugih zanimanja, posebno sa piscima i rediteljima. Imali su zajednički jezik. Prvu samostalnu izložbu imao je još kao student, 1965. godine u Ateljeu 212. Diplomirao je godinu dana kasnije. Slavnog Leonida Šejku (1932-1970), jednog od osnivača  umetničkog pokreta ’Mediala’, upoznao je dok je bio student:

„Upoznali smo se u čitaonici Likovne akademije. Pričao je o svom pogledu na umetnost, na ideju ’Mediale’, a kasnije je i napisao knjigu  ’Traktat o slikarstvu’. Meni je to tada bilo veoma zanimljivo i važno. Na studijama sam upoznao i zanimljivog Peđu Ristića, arhitektu koga smo zvali Peđa Isus, i koji je na Savi napravio kućicu na drvetu. Bilo mi je dragoceno poznanstvo sa književnikom Borom Ćosićem i njegovom suprugom Lolom Vlatković, rediteljem Ljubomirom Mucijem Draškićem i  njegovom suprugom Majom Čučković, slikarom Stojanom Ćelićem i njegovom surugom Ivanom Simeunović Ćelić, a kasnije smo se i porodično družili. Veoma sam se obradovao, a malo i uplašio, kada mi je Muci ponudo da radim svoju prvu scenografiju za predstavu Bore Ćosića ’Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji’ koju je on režirao u Ateljeu 212. Sa njim je bilo lako razumeti se jer tačno znao šta hoće, i šta je moguće da se izvede na sceni.“

Setite se koliko je izdvajano za kulturu kada je ministarka bila Nada Popović Perišić? Bilo je to četiri odsto od ukupnog budžeta, a danas ni jedan odsto.

Zanimljivo je da je Otašević tada, početkom 1971. godine, najpre napravio maketu koja je predstavljala stan u kome se odvija Ćosićev komad. I po toj maketi je pravljena scenografija. Mnogo godina kasnije, Mucijeva ćerka Iva Draškić Vićanovič, danas dekanka Filološkog fakulteta u Beogradu, svedočila mi je da se ta maketa u nekom trenutku našla u stanu njenih roditelja, Mucija Draškića i glumice Maje Čučković, koja je u toj predstavi igrala jednu od gavnih uloga. ’Bila je to moja najomiljenija igračka’ – govorila je Iva.

Prijatelji su se, objašnjava sagovornik CORD-a, prepoznavali po strukturi ličnosti, po tome kako se razumete bez mnogo reči. Imao je višedecenijska druženja koja su se prekidala kada bi prijatelj ’otišao na neko bolje mesto’:

„Nikada nisam bio član ni jedne partije. Celog života sam se trudio da ne podlegnem nikakvoj ideologiji, jer svaka ideologija ograničava čoveka. Prihvatajući jednu ideologiju, čovek osuđuje pripadnike one druge, jer misli da je ona gora od njegove ideologije. Rekao bih da je to bila moja, i većine mojih prijatelja, nezainteresovanost za vladajuću ideologiju. Spajao nas je naš umetnički rad, želja da svako u svom poslu nešto postigne, tačnije da pokaže najbolje što ume. Danas se sećam prijatnih druženja, sadržajnih i smislenih.“

Sa Vladimirom Veličkovićem i Miodragom B. Protićem

Često se danas govori o jednopartijskom sistemu kao vremenu ’čvrste ruke’ u kojem je Savez komunista odlučivao o svemu i pitao se za sve. Koliko god bio svestan grešaka  i loših poteza ’Titove vlasti’, Otašević kaže da ipak, ’nisu dolazili neobrazovani i nestručni ljudi na rukovodeća mesta’. I navodi primer:

„Pa i posle Broza, u vreme Slobodana Miloševića, više se brinulo o kulturi nego danas. Setite se samo koliko je procenata izdvajano za kulturu kada je ministarka bila Nada Popović Perišić? Ako se ne varam, bilo je to četiri odsto od ukupnog budžeta, a danas ni jedan odsto. Ne sumnjam da je taj visoki procenat bio i rezultat znanja i umeća same ministarke Popović-Perišić koja je umela da se izbori za bolji položaj kulture, mnogo više nego što su to radili ministri posle nje. I nikome nije palo na pamet da je osporava zato što je bila deo tada vladajuće partije.“

Sadašnji predsednik Srbije nije nijednom posetio SANU. Što je svojevrstan znak i signal sa te strane. Uzdržanost. Rekao bih da je ona obostrana.

S druge strane, u vreme socijalističke Jugoslavije, mnogi umetnici se nisu bojali da svojim radovima pokažu svojevrstan otklon prema vladajućoj ideologiji. I ovaj sagovornik je bio jedan od njih:

„Imao sam nekoliko radova, jedan je dugo bio u postavci Muzeja savremene umetnosti i zove se ’Druže Tito ljubičice bela…’ Naravno, nije ti bilo u Brozovu čast, jasno je. Ali, tada, u drugoj polovini šezdesetih, nije bilo preporučljivo ironisati važeće stavove i ličnosti. Taj rad je bio veliki, 5×3 metra, a radio sam ga za prvu samostalnu izložbu novoprimljenih članova ULUS-a koja se održavala u ’Cvijeti Zuzorić’. Odbili su me, sa obrazloženjem da je rad nenormalno veliki, što nije kolegijalno prema drugim izlagačima. Mislim da je to bilo nemušto opravdanje. Posle dve tri godine, izložio sam taj rad u Galeriji Kolarčevog univerziteta. Sve je prošlo bez ikakavih posledica, ali i bez ikakavih reakcija. Imao sam i druge, slične radove  sa likom Lenjina, ili ’Mao Ce Tung pliva u komunizam’, i nikada me niko nije pozvao na neki razgovor, niti me je prekorio zbog njih. Ali, s druge strane, nikada nisam dobio atelje kao većina mojih kolega, nikada nisam išao ni na jedno studijsko putovanje, nisam dobio posao za koji sam bio kvalifikovaniji od kolege, ali on je imao partijsku knjižicu, a ja ne.“

Slobodan umetnik, to je bio i ostao status Dušana Otaševića, što je podrazumevalo veliku slobodu i još veću materijlnu nesigurnost. Atelje je sam napravio, u potkrovlju očeve kuće u kojoj i danas stanuje. Nije pripadao ni jednoj instituciji, sve dok pre dvadeset godina nije postao član one najznačajnije, nacionalne – Srpske akademije nauka i umetnosti. Više od deset godina uspešno obavlja dužnost upravnika Galerije SANU. Jedan je od onih akademika čija se reč uvažava, mada se veoma retko oglašava. Taktičan i uzdržan, podržavao je dobre promene koje je započeo doskorašnji predsednik Vladimir Kostić, ali teško razume činjenicu da se i posle blizu četiri decenije od kada je Memorandum obeležio rad ove kuće, njegova senka i dalje nadvija nad SANU:

„U Akademiji su organuzovani skupovi i rasprave tim povodom, i ja sam mislio da je to davno obrađena tema. Iz nekih razloga, ta tema se i dan danas izvlači. Nikada nisam razumeo stvarni cilj tih manipulacija, i uvek  apelujem  da je potrebno biti uzdržan, da se ne dozvoli upotreba Memoranduma u dnevno-političke svrhe. Akademija je ustanova koju čine pojedinci sa svojim stavovima. Ujedno, Akademija je ustanova u kojoj se novi članovi biraju po jasno utvrđenim pravilima, i ovde nije moguće da te kum ubaci u SANU. Bar ja ne znam za takav slučaj. Ali znam da na svečanim sednicama povodom dana SANU, gde se pozivaju brojne uzvanice i državni vrh na čelu sa predsednikom Srbije, od kada sam ja u SANU, bili su samo predsednici Boris Tadić i Tomislav Nikolić. Sadašnji predsednik Srbije nije bio nijednom. Što je svojevrstan znak i signal sa te strane. Uzdržanost. Rekao bih da je ona obostrana.

Ako film kao umetnost postoji 100 godina, zar nije bilo vreme da se otvori mogućnost da i vrhunski reditelj postane akademik?

Akademija jeste po svom ustrojstvu konzervativna ustanova, ali poslednjih godina pravi korake ka otvaranju. Ne mislim da ona treba da bude avangardna, ali mora da uvažava stvarnost. Ako film kao umetnost postoji 100 godina, zar nije bilo vreme da se otvori mogućnost da i vrhunski reditelj postane akademik?“

Gotovo pola veka, Dušan Otašević je proveo u braku sa Mirom Otašević, koja je preminula 2019. godine. Izuzetno zanimljiva i talentovana ličnost, diplomirala je književnost  i dramaturgiju, bila je urednica sa radnim stažom u Televiziji Beograd. Sa romanom ’Gorgone’, Mira Otašević, koji su zvali Miruška, bila je u najužem izboru za NIN-ovu nagradu 2017. godine. Imaju sina Uroša i unuka:

„Nismo uspeli da proslavimo 50 godina braka jer je Mira te godine preminula. Otišla je iznenada, nije bilo bolesti da me pripremi na to. Imali smo dobar zajednički život, i to je velika sreća da živiš sa nekim čitav život a da imate razumevanja jedno za drugo i da možete da pričate o onome što radite. Izložbu koja traje u galeriji ’Zepter’ radio sam u znak sećanja na Miru. Obećao sam joj za života da ću je napraviti, ali nisam stigao. Kada je Mira otišla u bolje krajeve, kako se to kaže, zadao sam sebi radnu terapiju i mislim da bi bila zadovoljna ovim što sam uradio.“