Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno prva Jugoslavija trajala je od 1918. do 1941. Nju su nadživele i suverena Hrvatska i Slovenija, recimo, ali i Republika Srpska, na primer.
Ako stvari gledamo u ’duhu istorije’, nakon ’versajskog’ i ’Titovog’, ovo je treći period mira. Hoće li se on završiti u novom sunovratu ili će Region uspeti da izbegne sudbinu sloma dve Jugoslavije bude li se poremetila sadašnja globalna konstelacija moći? Možda i zbog Kovida 19?
Velike su nedoumice: Kako će se, na primer Tadićeva politika ’četiri stuba’ (SAD, Kina, Rusija, Evropa) koju je preuzeo i razvio Vučić, sprovoditi u situaciji kada se Srbija bude odlučivala za vakcinu protiv korone. Hoćemo li uvesti jednu, ili četiri vakcine – da se građani sami sa sobom suoče za koga su? Bez hipokrizije. Hoće li građani uskladiti brigu o svom zdravlju sa spoljnopolitičkim afinitetima? Ako Angela Merkel sabotira Trampovu elastičnu politiku na Kosovu, i kad stoji stameno uz Zagreb i Prištinu, znači li to da će građani Srbije odbaciti repliku ’Nemačka medicina je najbolja na svetu’ iz kultnog srpskog filma ’Ko to tamo peva’ koji ovih dana slavi četiri decenije. I vraća se na Kanski festival gde je pre isto toliko godina bio deo selekcije ’Izvestan pogled’. Ovoga puta, kad je festival promenio oblik i termine zbog pandemije, film je deo programa Kan klasik.
Jednu drugu repliku iz tog filma (’Pravila su pravila’) citira i hrvatski premijer Plenković, kada je obrazlagao zašto Vulinovim vojnicima nije bilo dopušteno da u uniformama odu u Jasenovac na komemoraciju. Hrvatski predsednik Milanović povodom Kovid krize citira srpski film ’Variola vera’ (1982). U tom filmu o epidemiji velikih boginja u Titovoj Jugoslaviji imate takođe neki krizni štab koji formira država i oni zovu kao stručnu pomoć starog profesora koji je jedini od struke u karijeri video velike boginje. On im govori šta da rade, a oni mu odgovaraju: ’Gospodine profesore, mi smo vas pozvali jer vas cenimo, ali odluku će preuzeti politika’. Ii tako je i bilo, kaže Milanović i dodaje da je slična situacija sad u Hrvatskoj.
Ako Angela Merkel sabotira Trampovu elastičnu politiku na Kosovu, i kad stoji stameno uz Zagreb i Prištinu, znači li to da će građani Srbije odbaciti repliku ’Nemačka medicina je najbolja na svetu’ iz kultnog srpskog filma ’Ko to tamo peva’ koji ovih dana slavi četiri decenije
Ovo Kovid leto u Srbiji nema festivale kao što su Exit, Beer Fest, Arsenal, Nišville, Guča. Strahujemo od gubitka stila života i navika – tuirizam i festivali. Korona doprinosi identitetskoj klaustrofobiji i morbidnosti naše kulture sećanja. Od letnjih godišnjica – Srebrenice i Oluje, prošlo je četvrt veka, a stanje ’balkanskih duhova’ (Robert Kaplan) je takvo, da nema realne empatije i katarze.
Te davne 1995, ali još pre Dejtona, građanski aktivisti iz Srbije su prešli preko pontonskog mosta na Neretvi, da bi stigli na južne padine Igmana, pa onda iz kroz čuveni tunel ispod piste sarajevskog aerodroma, dug 900 metara da bi ušli u ratno Sarajevo.
To je maltene filmska uvertira ‘Marša dugog dve decenije’ (Dan Graf, 2020), monografije o ‘Igmanskoj inicijativi’, koju je povodom dvadeset godina ove regionalne organizacije, napisao i priredio Aleksandar Popov, kao jedan od njenih osnivača i učesnik marša. Na priče o tom maršu, podsetio sam se čitajući i skorašnje memoare Brusa Dikinsona, legendarnog frontmena Iron Maidena pod naslovom ‘What Does This Button Do?’ Dikinson, slično kao Popov, opisuje svoj put preko Splita u ratno Sarajevo gde je 1994. održao koncert.
Pokušavajući da kroz alternativnu diplomatiju u ‘Dejtonskom četvorouglu’ (Srbija, Hrvatska, BiH, Crna Gora), normalizuje bilateralne odnose, iz ‘Igmanske inicijative’ je proizašla artikulacija ‘nordijskog modela za balkanski mentalitet’.
To je, čini se, i jedini put nade.