Svi skupovi lidera Zapadnog Balkana pod patronatom Merkel-Makron uverljivo su se pretvarali u rutinu neodlučnosti, dok je utisak uzaludnosti dodatno pocrtavan spin off skupovima tipa Procesa Brdo-Brioni
Sa septembarskog, jedanestog po redu samita Procesa Brdo-Brioni je zatražena vizna liberalizacija za sve u Regionu, status kandidata za članstvo u EU za Bosnu i Hercegovinu, i podrška EU zbog teške energetske situacije. Sve ono što ne zavisi od učesnika samita. Ono što je moglo da se reši – pitanje predstavljanja i legitimnosti u BiH ostalo je nerešeno. Uvredljivo je da Srbija i Hrvatska sa kardinalno lošim odnosima tobože zajedno brane dejtonsku Bosnu. Dobro je da učesnici ovih parajugoslovenskih, kriptoevropskih razgovora bar nemaju destruktivni potencijal učesnika turneje po Titovim vilama, nacionalnih – republičkih lidera – u predvečerje etničko-verskog rata u kome se raspala SFRJ.
Regionalna kriza koja i bez Jugoslavije ima jugoslovenski karakter samo se mimikrijski prilagođava međunarodnim okolnostima: Tako je separatizam Albanaca na Kosovu u vreme Titolenda imao jaku lenjinističku komponentu, čak postoje mišljenja da je SSSR bitno uticao na kosovsku krizu, dok sad Kurti pokušava da se predstavi kao albanski Zelenski (kao što je Alija Izetbegović svoju armiju u jednom trenutku bizarno uporedio sa Titovim partizanima), što Vučića dovodi u poziciju „malog Putina“. Možda Vučiću, koji je svoj kult ličnosti gradio poštapajući se uz Putinov, i laskaju ta poređenja ali samo donekle – dok jasno ne sugeriše marionetsku poziciju čiji bi utisak Vučić hteo da izbegne u percepciji koju ostalja u očima Zapada.
Novi samit lidera EU i Zapadnog Balkana sprema se za početkom decembra, i to prvi put u jednoj od zemalja regiona koja izgleda neće biti Srbija. Hoće li to biti porota Srbiji za balansiranje i negovanje odnosa s Rusijom? Ili će to biti još jedno cinično ohrabrenje zemalja Regiona koje stoje u redu da kupe turske bespilotne letelice „barjaktare“?
Srbija svoju politiku pokušava da formuliše u paradoksima, što nije uvek lako: Prvi i suštinski paradoks je taj da glavni spoljni partner Srbije u privredi – Nemačka, nije istovremeno i politički saveznik Srbije. Drugi paradoks je taj da Vučić pokušava sa manjom državom i u težem manevarskom prostoru da politiku neutralnosti koju je preuzeo od Vojislava Koštunice uzdigne na pijedestal Titove nesvrstanosti, dok istovremeno dela pod zavetom datom Rusima 2019. godine – „nikad više 1948.“, iako je Titov raskid sa Staljinom upravo emancipovao Jugoslaviju od rigidnog komunizma i omogućio famozno nesvrstavanje. Titova harizma je bila jak mobilizacijski mehanizam za otpor Jugoslavije Staljinovoj pretnji, dok je pitanje da li bi Vučićev kult mogao da preokrene proputinovsko javno mnenje u Srbiji.
Za varijante titoističke politike „aktivne miroljubive koegzistencije“, Vučić ponekad možda ima volje ali nema uvek resursa i računice. Pa je otuda lakše, sa Dačićem i Vulinom, citirati nešto drugo od Tita, na primer ono – radimo kao da će hiljadu godina biti mir, a spremamo se kao da će sutra izbiti rat.
I po cenu nihilizma – da sprži Zapad u nuklearnom aramgedonu pa i da radijacija zakači i „srpske zemlje“ i srpski decu, ovdašnji ojađeni nacionalisti se uzdaju da će Putin rešiti problem dekompenzacije, odnosno frustriranosti iz poraza devedesetih.
Novi samit lidera EU i Zapadnog Balkana sprema se za početkom decembra, i to prvi put u jednoj od zemalja regiona koja izgleda neće biti Srbija. Hoće li to biti porota Srbiji za balansiranje i negovanje odnosa s Rusijom? Ili će to biti još jedno cinično ohrabrenje zemalja Regiona koje stoje u redu da kupe turske bespilotne letelice „barjaktare“?
Ili će posle tog samita Srbija na osnovu sporazuma iz Njujorka Selaković-Lavrov morati da se konsultuje sa Rusijom može li (sme li) u EU?