U Srbiji je na delu okršaj jake i bahate vlasti i slabe i uobražene opozicije. Bez imalo cinizma, ali famozni dijalog vlasti i opozicije oko izbornih uslova trebalo bi da preraste u neku vrstu ’stalne konferencije’. U državi u kojoj postoji čak i ’ministarstvo za dijalog’, ne postoji nikakav, ni minimalni, društveni i nacionalni konsenzus vlasti i opozicije. Izuzev oko vakcinacije, gde čak i opozicija ne može da ignoriše uspehe. U atmosferi gde se realna opozicija tretira kao ’antisistemska’ opoziciono pitanje postaje inkluzivno.
Kako priča o dijalogu odmiče nestaju pseudo teme i opozicija priznaje da je zanima jedino ono što i vlast presudno zanima – mediji. Čak se stiče utisak da je politički okršaj u Srbiji samo odraz medijskog i telekomunikacionog rata – bitke titana između državnog Telekoma i United Grupe, kompanije koja posluje u osam zemalja Jugoistočne Evrope. Te dve centrifuge bitno podržavaju, oslikavaju i kreiraju politička raspoloženja u Srbiji. Mediji iz ovog drugog, antivučićevskog, tabora (N1 i Nova S) deluju jače od političkih partija opozicije, pa otuda ih i režim prepoznaje kao glavnu opoziciju. Napadnim insistiranjem da su opozicioni mediji ’tajkunski’ Vučić ignoriše i sanira činjenicu da su glavni mediji koji njega podržavaju takođe u vlasništvu tajkuna. Problem za opoziciju je što TV kuće njoj bliske nemaju nacionalnu frekvenciju koja je i u doba digitalizacije jako bitna u Srbiji.
Opozicija se konačno setila da traži jednu nacionalnu frekvenciju, ali nije iskrena kad kaže da to treba da bude ’objektivna’ TV, jer bi onda valjda objektivno izveštvala i o dobrim Vučićevim potezima, pa joj zato treba jasno opoziciona, nacionalna, TV koja će bar donekle parirati Vučićevoj medijskoj propagandi spržene zemlje – TV artiljeriji i tabloidnoj print pešadiji. Politički dark tabloid je srpski brend kao i ajvar. Javni servisi su uprkos deficitima u informativi, i dalje najpogodniji za izlaz iz medijskog aparthejda. Tu je i dalje najmanje ostrašćenosti i zle krvi omraza.
Teško je zamisliti Vučića kako u prvom redu Skupštine sedi i pažljivo sluša ekspoze nekog ‘srpskog Krivokapića’, kao što je Milo Đukanović slušao ekspoze realnog crnogorskog Krivokapića. Tek je teško zamisliti kohabitaciju Vučića i Đilasa prema kojoj bi ona Milanovića i Plenkovića u Hrvatskoj bila svađa dece u vrtiću. Pred prvi krug predsedničkih izbora u Hrvatskoj u decembru 2019. tada aktuelna predsednica Kolinda Grabar Kitarović stajala je u u studiju Hrvatske televizije sa njenim glavnim protivkandidatima Zoranom Milanovićem i Miroslavom Škorom. I sa još nekim autsajderima. Naslušala se to veče Kolinda kritika na svoj račun i račun svoje partije. Vučić bi pristao na TV duel u drugom krugu jer drugi krug ne planira, a opoziciji je bitno da ga na to prisili pred prvi krug. Po hrvatskom modelu. Ali to još ne traže. Drugi krug je psihološki luksuz i rizik čak i za Vučića.
TV duel predsedničkih kandidata Tadića i Nikolića iz 2012. sad deluje nekako romantično, nadrealno. Tolika je regresija. Vučić teško da bi propustio neki TV termin, kao što je Milošević davne 1990. u predsedničkoj kampanji odbio da iskoristi svoju minutažu za predstavljanje na državnoj TV, prepuštajući populistički vreme adaptaciji drame srpskog pisca Antonija Đurića ‘Solunci govore’ posvećenoj srpskom stradanju i herojstvu u Prvom svetskom ratu.
Vučić za deset dana zna da bude intervjuisan na televizijama (njemu naklonjenima) kao Milošević za deset godina vlasti.
Opozicija u EU može da se uzda kao Vučić u Kovaks program. Iako vakcina protiv stabilokratije još nije prošla sva klinička ispitivanja.