Nadamo se da ova kriza neće biti dublja i da će Srbija, kao i druge evropske zemlje, u narednoj godini imati više stope rasta od ovogodišnjih, ali je neophodno da taj rast bude bar 3% godišnje kako bi stanovništvo osetilo boljitak.
Projekcija za ovu godinu je da će ekonomski rast Srbije pasti na 2 posto zbog strože monetarne i fiskalne politike, visoke inflacije, slabe inostrane tražnje i nepovoljnih uslova za zaduživanje u inostranstvu. S obzirom na ove izazove, koje mere bi vlada mogla da razmotri kako bi podstakla ekonomski rast i suočila se sa trenutnom situacijom?
Pre svega, teret inflacije ne bi trebalo da previše padne na stanovništvo, posebno imajući u vidu da se pad kupovne moći najviše oseća kod dela stanovništva, koje ima ispodprosečna primanja, a to je ujedno i većinski deo u ukupnoj populaciji. Samo uzmite podatak da na potrošnju domaćinstava ide oko dve trećine BDP-a.
Pojedini analitičari smatraju da je potrebno da se inflatorni pritisak primiri sam od sebe, odnosno da ne treba previše podizati referentnu kamatnu stopu, što će se takođe najviše osetiti kod gore pomenutog dela stanovništva. I sada imate situaciju, da mnogi koji s opterećeni povećanim obavezama za otplatu stambenih kredita tu obavezu stavljaju kao svoj prioritet, a onda samim tim ostaje manje za svakodnevnu ličnu potrošnju, što dalje dovodi do sniženja domaće tražnje.
Za Vladu je veoma bitno očuvanje makroekonomske stabilnosti, koja je osnova kreditnog rejtinga, a on je ključan za nastavak priliva stranih direktnih investicija, koje bi trebalo da budu više usmerene na delatnosti veće dodate vrednosti.
Prekid sporazuma o izvozu ukrajinskih žitarica, kao i eventualno oštrija zima mogli bi da dovedu do ponovnog jačanja inflatornih pritisaka, koji bi bili uvezeni i u Srbiju, što bi poremetilo napore za obuzdavanje inflacije i dovelo do nastavka pogoršanja životnog standarda stanovništva
Kada govorimo o životnom standardu stanovništva imamo nekoliko negativnih pokazatelja, koji govore o pritisku na stanovništvo, a to su pad realne kupovne moći kod većine stanovništva, pad količinskih prometa u maloprodaji i porast nezaposlenosti, koja sada iznosi 10,1%.
Mi se nadamo da ova kriza neće biti dublja i da će Srbija, kao i druge evropske zemlje, u narednoj godini imati više stope rasta od ovogodišnjih, ali je neophodno da taj rast bude bar 3% godišnje kako bi stanovništvo osetilo boljitak.
Kada govorimo o širem, evropskom okviru, problem sa ovom krizom je što ona stavlja političke interese iznad ekonomskih. Međutim, to može u međuvremenu dovesti i do vraćanja ka racionalnosti, jer pritisci na stanovništvo mogu dovesti do preispitivanja političkih odluka i usmeravanja diplomatskih napora ka deeskalaciji geopolitičke krize, kako se duže trajanje negativnih efekata ne bi prelilo na socijalnu sferu, koja je nepredvidiva.
Kada govorimo o Srbiji, treba imati u vidu da su strani investitori, posebno oni iz udaljenih zemalja, vrlo osetljivi na porast političkog rizika zemlje i da na osnovu toga mogu biti destimulisani da investiraju. Porast političkog rizika u očima stranih interesa nije uvek baziran na realnom stanju u nekoj zemlji.
Kako bi mogao izgledati najbolji i najgori scenario pred nama? Kako stvari sada stoje, najbolji scenario bi bio da se ostvari projekcija Narodne banke Srbije, koja kaže da će inflacija na kraju 2023. godine biti prepolovljena, odnosno da će iznositi oko 8%, a da se krajem naredne godine vrati u okvire cilja, koji se kreće oko 3%.
Vrlo loše bi bilo ukoliko se desi da prekid sporazuma o izvozu ukrajinskih žitarica, kao i eventualno oštrija zima dovedu do ponovnog jačanja inflatornih pritisaka, koji bi bili uvezeni i u Srbiju, što bi poremetilo napore za obuzdavanje inflacije i dodatno uticalo na pad kupovne moći stanovništva, a to bi se dalje negativno odrazilo i na ostale makroekonomske pokazatelje.
