U zemlji u kojoj gotovo sve zavisi od jednog čoveka, i izbor Srbija na Zapadu ili Srbija na Istoku takođe je u domenu njegovog odlučivanja. Naš budući položaj najviše zavisi od političke mudrosti, sposobnosti da se svetska situacija sagleda bez navijanja i emotivnih naklonosti i umešnosti diplomatije koja je na ispitu kakvom odavno nije bila.
Predsednik Vladimir Putin od starta je koristio Kijev kao lokaciju preko koje šalje poruku Zapadu: Moskva ne priznaje unipolarni svet kojim upravljaju Sjedinjene Države, širenje NATO na istok mora da stane na granicama Ukrajine, a onda treba pregovarati o novoj arhitekturi evropske bezbednosti.
U tim zahtevima suštinski nema ničeg novog, jer vladar Kremlja to ponavlja već 15 godina, od bezbednosne konferencije u Minhenu. Putin je svoja skripta dopunio 2008. kada je vojno intervenisao u Gruziji, a novo izdanje štampano je 2014. aneksijom Krima.
Agresijom na Ukrajinu Putin je ponovo pokazao da je spreman da krši međunarodno pravo – što je deo DNK velikih sila – i da nema nameru da prekine invaziju ili da pregovara dok njegovi ključni zahtevi prve faze ne budu ispunjeni: demilitarizacija Ukrajine, denacifikacija režima i saglasnost sa trajnim gubitkom Krima.
Potom bi, u drugoj fazi, usledili širi pregovori koji bi bili replika Konfrencije o evropskoj bezbednosti i saradnji okončane pre pola veka Helsinškim aktom. Tek tada bi mogli da govorimo o nekoj novoj geopolitičkoj mapi Evrope.
Ako opstane Pax Americana što je faktički očuvanje postojećeg statusa quo, to direktno vodi u novi Hladni rat od koga se ni Zapadni Balkan ne bi spasao, već bi se pretvorio u periferni, ali važan deo frontalnog sukoba.
Iako sve deluje kao retko viđeno jedinstvo Zapada, evropski saveznici SAD su faktički kapitulirali pod pritiscima i zahtevima Amerikanaca koji su u poziciji da sa ugodne distance prate ukrajinski konflikt ili da prednjače u sankcijama Rusiji – čiju će kolateralnu cenu, posebno energetsku, opet plaćati Evropa.
Pax Americana je faktički očuvanje postojeć statusa quo, što direktno vodi u novi Hladni rat od koga se ni Zapadni Balkan ne bi spasao, već bi se pretvorio u periferni, ali važan deo frontalnog sukoba.
Srbija u ovim složenim okolnostima kalkuliše da bi mogla da sačuva proklamovanu, ali nigde priznatu, vojnu neutralnost, sa idejom da će tako održati i kakav-takav politički balans.
Ukoliko se ukrajinski konflikt reši relativno brzo, to bi i bilo moguće, ali ako geopolitička tenzija potraje duže, Beograd ne bi imao taj luksuz da nastavi da se drži po strani. U zemlji u kojoj gotovo sve zavisi od jednog čoveka, i izbor Srbija na Zapadu ili Srbija na Istoku takođe je u domenu njegovog odlučivanja.
Kakve bi to moglo da ima reperkusije na pacifikaciju dve najneuralgičnije tačke regiona: Kosovo i Bosnu i Hercegovinu? Faktički male, jer i Zapad i Rusija na te teme imaju konfliktne stavove koji se ne manjaju, ali bi njihovo međusobno zaoštravanje moglo da udalji Zapadni Balkan od mira. Što ne znači da je alternativa neki novi rat, iako regionalni lideri ne odustaju od potpirivanja nacionalizma koji po pravilu koriste u ozborne svrhe.
Što se Srbije tiče, najviše zavisi od političke mudrosti, sposobnosti da se svetska situacija sagleda bez navijanja i emotivnih naklonosti i umešnosti diplomatije koja je na ispitu kakvom odavno nije bila.
Foto: Fonet
