U školi sam bila najbolji đak, vaspitana sam da od sebe tražim najviše. Samo bih sebi, i u sebi, ponekad rekla – jao bože, da li ću ja ikada moći da kažem bilo koju repliku kao Mira Stupica, kao Ljiljana Krstić, kao Olivera Marković. Kada sam to pomišljala, podrazumevala sam da budem prirodna u glumi kao one, odnosno prirodna kao riba u vodi. Trebalo mi je 16 godina igre da dođem do toga, da odigram na sceni Narodnog pozorišta Madam San Žen, i da posle toga glasno kažem sebi: E, Svetlana, sada si glumica, sada si uspela u onome što si htela!
J
edna televizijska serija koja se zove Bolji život, veoma često se reprizira na TV Beograd, a njena glavna junakinja, Svetlana Bojković (69) iznova dokazuje kako je obavila tako dobar posao da i danas, posle trideset godina od snimanja, njena glumačka igra i njena specifična lepota drže pažnju gledalaca.
Rođena kao jedinica, doživela je ogromnu sreću kada se našla u prvom razredu osnovne škole okružena decom. Jer, imala je sve osim dečijeg društva. I tu, na prvom času, odmah se zaljubila u izvesnog Miloša Bojanića koji je sedeo u prvoj klupi. Stalno je gledala u njega, a posle tri-četiri dana škole, kada su se deca vratila sa velikog odmora, Svetlana se zatrčela prema tom prelepom dečaku koji je sedeo u prvoj klupi u srednjem redu, poljubila ga i uzviknula:
“Toliko si lep, ja te volim! Tog trenutka ceo razred je počeo da urla, a učiteljica koja je upravo ušla pitala je šta se događala. Svi su u glas povikali da sam poljubila dečka, a učiteljica je mirno prešla preko toga sa tvrdnjom da je to lepo i da mi treba da se volimo i družimo. Međutim, iz poslednje klupe je iskočio jedan visoki dečak, zvao se Bane Novčić, i počeo da objašnjava da nisam ja tog dečaka poljubila tako kako kaže učiteljica, već onako! I tu ceo razred počinje da urla. Pokrila sam lice rukama i tako se moja prva ljubav pretvorila u veliku sramotu i stid.”
Na primedbu da je to bio njen prvi javni čas glume, da je to bilo više glumački nego stvarno, ona danas objašnjava:
“Kako glumački, to je bilo iskreno! Ja sam se zatrčala jer mi je on bio tako drag, i dan-danas sećam se kako je taj dečko bio ošišan. Nikada ga više nisam srela, nikad u životu. Ako ovo pročita, neka zna. Inače, ovo nikada do sada nisam pričala.”
Ono o čemu Svetlana Bojković inače priča poslednjih četrdeset i više godina, uglavnom se odnosi na njen bogat profesionalni život koji joj je priuštio slavu velike glumice. Odigrala je stotinak pozorišnih i nešto manje filmskih i televizijskih uloga, dobila je sve najznačajnije nagrade koje se dodeljuju za film i pozorište, a jednako je vole i strogi kritičari i najšira publika. Igrala je, nosila repertoar u najprestižnijim beogradskim pozorištima – Jugoslovenskom dramskom, Narodnom, Ateljeu 212…Za ulogu u filmu Pas koji je voleo vozove Gorana Paskaljevića dobila je Zlatnu arenu, vlasnica je najveće pozorišne nagrade Žanka Stokić, nagrade za životno delo Dobričin prsten…
A sve, kad je o glumi reč, je počelo kad je bila devojčica:
“Ja sam vazda volela da glumim, čak sam i pevala. Kada je učiteljica u osnovnoj školi pitala da li neko zna neku pesmicu da peva, ja sam odmah digla ruku i rekla da znam pesmu Procvala je trešnjica i to sam pevala na mikrofon, što mi je bilo veoma važno. Posle sam recitovala na školskim priredbama i tako se to nastavilo u XIV beogradskoj gimnaziji gde sam vodila dramsku sekciju i režirala jedan recital – Gradinar Rabindranata Tagore, čiju smo poeziju govorili Predrag Ejdus, Goran Sultanović i ja. Sa tim programom smo išli na takmičenja, dobili silne nagrade i svi zajedno smo, bez audicije, primljeni u omladinsko amatersko pozorište Dadov:
“Tako počinje moj život glumački, ali počinje i moj privatni život što sam ti već pričala, da sam tu prvi put videla svog drugog muža, pa onda prvog muža ne znajući uopšte šta mi život nosi. Tu sam videla prvo Mucija iz prikrajka, on mene naravno nije video jer je došao na jednu predstavu Zorana Ratkovića koji mu je bio kum, koji je bio tada glumac i vežbao je režiju, a kasnije je postao reditelj. Ja sam, inače, tu bila asistent režije pa pošto im više nisam bila potrebna, kada je bila premijera ja sam pitala da li mogu da sufliram. Ni to im nije bilo potrebno, a meni je bilo veoma teško da se odvojim, pa sam čučnula iza zavese što je bilo sasvim nepotrebno, ali meni je bilo potrebno. Mucija sam videla kroz odškrinutu zavesu, češkao je bradu, a pored njega je bila njegova supruga Maja. Ja sam tada imala 16-17 godina. Više ga nisam videla sledećih 7-8 godina dok nismo nešto radili na televiziji.
U Finskoj sam videla koliko su ti ljudi jednostavni, koliko su jednostavni političari koji vode zemlju, i vlast uopšte, koliko imaju tesnu vezu sa građanstvom. Između ljudi na vlasti i naroda postoji veliko poverenje, postoji zajednička želja da se radi za dobrobit svoje zemlje i zato u toj zemlji sve napreduje
Posle dva tri meseca se u Dadovu pojavio glumac Miloš Žutić na generalnoj probi gde sam ja imala prvu ulogu u Dadovu. Tada sam jedino igrala Šekspira, bila je to komedija Mnogo buke ni oko čega, i evo sada.”
To sada znači da Bojkovićeva ovih dana proba Šekspirovog Ričarda Trećeg, na sceni Narodnog pozorišta, gde igra vojvotkinju od Jorka, koja je majka Ričarda Trećeg. Svetlana nikada nije čeznula da igra Ofeliju, niti Juliju, nekako mi je to sve delovalo kao neki kliše, a Dezdemona je tek nije privlačila:
“Still, it is strange that this writer has evaded me completely until today. Regardless, I’m a little sorry that I never came across those beautiful verses of his.”
“Ipak, malo je čudno da me taj pisac sasvim mimoišao do danas. Svejedno, malo mi je žao što se nisam srela sa tim njegovim divnim stihovima.”
Na pitanje da li je kao mlada glumica imala želju da igra sa nekim velikim glumcem kao partnerom, ona odgovara:
“Ja sam odrasla u vreme velikog poštovanja autoriteta, a posebno je moje vaspitanje bilo takvo, kao i moj karakter, da mi to nije padalo na pamet. Ja sam samo želela da igram, ne znam ni ja šta, nego samo da igram, ali potpuno neartikulisana sam bila. Samo mi je bilo važno da stanem na svetlosti pozornice kao bube na lampu.”
Tokom cele karijere, i danas, bila je veoma stroga prema sebi i manje joj je bilo važno šta će drugi da kažu, već je važno bilo kako se ona oseća i šta će ona da kaže:
“Naravno, bilo mi je važno šta će da kažu oni oko mene, ali to je bilo zaista u drugom planu. Ja sam rasla mažena i pažena i verovatno sam bila i razmažena. U školi sam bila najbolji đak, to se od mene očekivalo, ali nisam imala nikakvu želju da se takmičim sa nekim, već sam vaspitana da od sebe tražim najviše. Samo bih sebi, i u sebi, ponekad rekla – jao bože, da li ću ja ikada moći da kažem bilo koju repliku kao Mira Stupica, kao Ljiljana Krstić, kao Olivera Marković. Kada sam to pomišljala, podrazumevala sam da budem prirodna u glumi kao one, odnosno prirodna kao riba u vodi. Trebalo mi je 16 godina igre da dođem do toga, da odigram na sceni Narodnog pozorišta Madam San Žen, i da posle toga glasno kažem sebi: E, Svetlana, sada si glumica, sada si uspela u onome što si htela!”
Iz prvog braka sa glumcem Milošem Žutićem Svetlana ima kćer Katarinu Žutić, glumicu Ateljea 212, u drugom braku je bila sa rediteljem Ljubomirom Mucijem Draškićem od 1985. do njegove smrti 2004. godine. Šta su joj značili , koliko su joj bili važni ovi umetnici, muževi:
“Imala sam veliku pomoć i od jednog i od drugog i oni su dve izuzetno važne ličnosti. Ne znam kako bi moj razvoj izgledao bez njih. Miša je bio neka vrsta mog pigmaliona, ne strogog pigmaliona i jako je uticao na moje oformljenje. Kada sam upoznala Mucija i kada je krenuo moj život sa njim, ja sam već bila oformljena glumica. Muci sa mnom nije imao potrebe da me vodi, niti sam ja imala potrebe da me neko vodi kao što je to činio Miša. Tako smo Muci i ja u tom smislu sarađivali malte ne kao da smo ravnopravni, iako je on bio stariji od mene. Ja se nikada nisam mešala u njegovu režiju, a on je glumcima, pa naravno i prema meni, dopuštao da sama kreiram svoju ulogu. To je bila njegova velika prednost.”
Svetlana spade u glumice koje partneri veoma rado biraju, ako mogu, jer je veoma prilagodljiva, izuzetno je dragocena na sceni, pred kamerama. A ona je tokom karijere često igrala sa dvojicom partnera kojih više nema među živima i koje je posebno volela:
“Mnogo sam dobila od svojih partnera u svom zrelom periodu života, od Pere Kralja i od Đuze Stojiljkovića. Oni su osobe sa kojima sam se najbolje osećala na sceni. Sa Perom sam bila nekako bliskija, jer je on mene i korigovao na sceni. Đuza nije bio čovek koji bi me ikad korigovao, on je opet bio onaj koji će da te prati i uvek će da te prati. Pera i ja smo se i privatno družili, to je bilo više od 40 godina zajedničkog rada i prijateljstva.”
Moj suprug Slavko ima ukusa, prosto estetsko čulo za ono čime se ja bavim, što je meni jako važno. Zbog toga i mnogo drugih razloga, zbog mnogih stvari koje zajednički delimo, mogu s pravom da kažem da je on moja mirna i srećna luka
Tokom svoje uspešne karijere, Svetlana je stalno učila, stalno se bavila zanatom jer smatra da njen zadatak kao glumice da osvesti svoj zanat. To je imalo za posledicu da je usporilo njen intimni razvoj sa samom sobom. Nikada se nije pokajala što je postala glumica, niti je razmišljala da je mogla i nešto drugo da radi. Išla je iz posla u posao, niije imala vremena da razmišlja o nečem drugom:
“Možda sada, kada me pitate da li sam mogla da radim nešto drugo, raumišljam da bi i to drugo bilo vezano za auditorijum. Ili bih bila neki profesor koji drži predavanja pred publikom. Mislim i da sam dobar organizator, da imam osobine da budem vođa nečega. Naravno, samo nikako u politici.”
Ma koliko bežala od politike, tokom svoje karijere je prihvatala brojne društvene angažmane kojima je doprinosila poboljšanju svog staleža I svoje profesije. Sve je to radilo pro bono, organizovala je prikupljanje pomoći za glumce u penziji i razne druge manifestacije na kojima se prikupljao novac za kolege kojima je to bilo potrebno. Sve je to radila tokom devedesetih kada joj ništa nije išlo na ruku. Ni vlast ni materijalna situacija:
“Izgledali smo kao Holivud, a nije imao pas za šta da nas ujede. Televizija je to prenosila besplatno, karte su prodavale za 100 maraka jedno mesto, za to se dobijala večera, program, svi su bili svečano obučeni. To me je naučio jedan čovek kako se to radi i ja sam to jako dobro izvodila. Time smo uspeli da animiramo Ministarstvo kulture da i ono učestvuje u tome. Tu se u najboljem svetlu pokazala Nada Popović Perišić u to vreme ministar kulture, koja je shvatila šta radimo i pomogla nam.”
Sa sadašnjim suprugom, diplomatom Slavkom Kruljevićem, Svetlana je poslednjih pet godina provela u Helsinkiju gde je on do nedavno bio ambasador Srbije u Finskoj. Svetlana je i tu svoju obavezu shvatila ozbiljno i umela je u svojim intervjuima da govori o toj zemlji birajući reči da bi što tačnije opisala život i kulturu tog naroda. Danas za CorD precizira:
“U toj zemlji sam videla koliko su ti ljudi jednostavni, koliko su jednostavni političari koji vode zemlju, i vlast uopšte, koliko imaju tesnu vezu sa građanstvom. Ti ljudi imaju svest o tome da svako ko dobro radi za svoje dobro, najbolje doprinosi svom društvu i svojoj zemlji. Između ljudi na vlasti i naroda postoji veliko poverenje, postoji zajednička želja da se radi za dobrobit svoje zemlje i zato u toj zemlji sve napreduje. Zato u toj zemlji nema raskola, bez obzira na određene primedbe na političare i td. Ali, nema nikakvog raskola između onih koji vode zemlju i naroda, niti između vlasti i opoziciije. Korupcija je tamo najminimalnija.”
Kada je pitam šta joj je najviše nedostajalo u Finskoj, mislim pre svega na to da su joj nedostajali scena i kamere. Ali, oni koji poznaju Svetlanu Bojković znaju da je ona veoma temeljna u svemu što radi. Tako se ponašala i prema ulozi supruge ambasadora koju je sa uspehom obavljala u tih pet godina:
“U početku mi ništa nije nedostajalo jer sam upoznavala tu zemlju, upoznavala ljude, mada je veliki hendikep živeti u zemlji čiji jezik ne znaš.Iako oni svi govore englesk, ipak je neznanje finskog jezika hendikep. Taj je jezik veoma težak, ja sam pokušala da ga učim za svakodnevnu konverzaciju, ali to nije bilo dovoljno. Puno vremena sam provodila obilazeći kulturne spomenike i pozorišta, mnogo sam čitala. Rečju, posvetila sam se nekakvom odmoru, udaljavanju od svog dotadašnjeg života. To je bilo u redu tri godine, a onda je počelo da se dešava jedna rutina koja je počela da me zamara. A kada nešto počinje da te zamara, vreme je da promeniš. I gde ćeš da promeniš nego da se vratiš tamo odakle si došao. Eto to bi bilo to.”
Kada me pitate da li sam mogla da radim nešto drugo, razmišljam da bi i to drugo bilo vezano za auditorijum. Ili bih bila neki profesor koji drži predavanja pred publikom. Mislim i da sam dobar organizator, da imam osobine da budem vođa nečega. Naravno, samo nikako u politici.
Ova glumica nikada nije imala problem da se prilagodi sredini u kojoj je radila, odlazila, ali nikada nije poželela da Beograd promeni za neki drugi grad:
“Ja imam tu prilagodljivost da umem da živim gde god da me smestiš i kako god da me smestiš. Naravno, nikada ne bih ostala i definitivno ne bih mogla da živim u inostranstvu… Ali, putovanja su ta koja ti samo daju šansu da shvatiš kako je sve, zapravo, unutra, unutar čoveka. Lepo je ići, lepo je videti i treba videti svet, ali ja uvek imam i tu misao da je u stvari celo putovanje put unutar tebe.”
Bilo je dosta prirodno kada je Katarina Žutić, ćerka glumca Miloša Žutića i glumice Svetlane Bojković upisala glumu, mada je Svetlana bila šokirana na sve načine i uplašena. Ali:
“Nisam htela da se protivim njenoj odluci. Uvek mi je bilo neuporedivo lakše da prebrodim sve svoje strahove i trauma, nego njene muke s glumom. To je duplo teže, više nego duplo, a ne možeš da svojim iskustvom da pomogneš svoM detetu, jer tvoje dete mora samo sve to da prođe i da stekne svoje iskustvo. Srećom, Katarina je sve to prošla, oformila se u glumicu koja je savladala svoj zanat, dobila je i Sterijinu nagradu, i više nenam strah šta će da uradi. mada, uvek imam tremu kao svaka majka koja zna kroz šta prolazi njeno dete u poslu koji zajedno dele.”
Svetlanin suprug Slavko Kruljević je pravnik, diplomata od karijere koji je upravo završio svoj radni vek. Ma koliko izgledalo da su njihove karijere na različitim kolosecima, popularna glumica otkriva da tokom zajedničkog život otkrili mnog zajednička interesivanja ked je reč o delima iz oblasti umetnosti:
“Vrlo je zanimljivo što je Slavko svojevremeno polagao prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti i ušao u uži krug za na klasi režije. Tada je, ipak, odustao i danas kaže da bolje što je odustao jer pitanje je da li bi imao nerava da izdrži sve što taj posao nosi. Ali, on je jako senzibilan, osetljiv, sa tananim ukusom i rafiniran kad je o umetnosti reč. Može vrlo dobro da oseti šta je dobro u glumi, u režiji. Da nije tako, mnogo bi nam falilo u našem odnosu. Ovako se i u tom pogledu jako dobro razumemo, on ima ukusa, prosto estetsko čulo za te stvari, što je meni jako važno. Zbog toga i mnogo drugih razloga, zbog mnogih stvari koje zajednički delimo, mogu s pravom da kažem da je on moja mirna i srećna luka.”
