U sebi nosi Hercegovinu odakle potiče i bez koje ne može. Pripada pozorištu, ali film i televizija ne mogu bez nje. Kratko je boravila u velikom svetu filma gde ju je želeo Oliver Stoun, ali ona se u tom svetu nije osećala dobro. Nije mogla da bude ono što drugi žele od nje. Sigurnost je stekla u porodici gde je majka imala beskrajno razumevanje, sreću ima sa suprugom Nenadom Šarencem i sinovima Lukom i Matijom. Uvek je verovala da joj se neće desiti ništa loše, da će već sutra biti bolje. Ta vera je i danas ne napušta.
Kada kažem Nataša Ninković, to je pre svega jedan veliki glumački dar, otvoreni um, radoznalost, srčanost, sjajna energija, istinoljubivost i pravdoljubivost, perfekcionizam, hrabrost i visoko postavljeni ciljevi. A uz to, ona je jako lepa, ume da voli, da se raduje od srca. Veliki posvećenik boginje Talije, mislim čak i njena miljenica.
Ovim rečima je velika glumica Svetlana Bojković pozdravila svoju koleginicu Natašu Ninković kada je kao najmlađa glumica dobila Žanku Stokić, najznačajniju nagradu za najbolju glumicu u Srbiji. Uz ovo, treba dodati i da je Nataša istinska miljenica ne samo Talije već i publike koja je godinama doživljava kao siguran putokaz do vrhunskog uživanja u igri koju rasipa sa pozorišne scene, filmskog i televizijskog ekrana. Iza nje je pedesetak filmskih i televizijskih i četrdesetak pozorišnih uloga. Publika je trenutno gleda u šest predstava ne nekoliko scena beogradskih pozorišta. Vlasnica je desetak godišnjih nagrada pozorišnih kuća u kojima je igrala. Nema tog filmskog i pozorišnog festivala na kome nije pobedila. Samo u jednoj godini, 2019. je na pet filmskih festivala u Srbiji i Crnoj Gori, proglašena najboljom glumicom za ulogu Vide u filmu Ajvar Ane Marie Rossi.
Ovog septembra, imala je premijeru pozorišne predstave Edip u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u kojoj igra Jokastu, u sasvim savremenoj, veoma uspešnoj postavni slovenačkog reditelja Vita Taufera. Počela je probe Magbeta sa rediteljem Jagošem Markovićem u svom matičnom Narodnom pozorištu gde ima zvanje prvaka Drame. Igra ledi Magbet, naravno.
U srednjoj školi pisala sam sastave na temu slobode objašnjavajući da sloboda nije samo život u miru i odsustvo rata, već je sloboda da se ja u svom gradu osećam slobodono da budem ono što jesam i što želim da budem.
Kod Nataše sve počinje u Trebinju, kome se često vraće. Hercegovina je prostor kome pripada. To je njen kamen, njen deo Mediterana, to su vazduh i plavo nebo, smokva i grožđe, njeni koreni i njeni pradedovi. I, večito pitanje: šta je iza brda? Hercegovina je njena odskočna daska kojoj se uvek vraća, to je njeno mesto pripadnosti:
„Poslednjih godina volim da sednem u kola i vozim do Trebinja. Kako prođem Bileće, vidi se Trebinje, ja pustim Arsenovu pesmu Tamo, tamo da putujem, tamo, tamo da tugujem…Tamo da tugujem, ali tamo se i mnogo veselim.“
Tamo su joj roditelji, mama Milena i tata Branko, a tri godine stariji brat odavno živi u Londonu:
„Od rođenja sam osećala jaku, rekla bih zdravu pripadnost porodici. Vezana sam za majku, koja celog života ima razumevanje za mene. Klasična hercegovačka majka, poreklom Crnogorka, puštala me je da budem individualac, nije me sputavala u mojim htenjima i poduhvatima.
U maloj sredini to nije jednostavno, to se plaća kad iskačeš iz pravila u kojima se živi, kao što sam ja iskakala. Imala sam zbog toga problema sa tatom, ali mama me je uporno podržavala i negovala tu moju različitost. Bila sam uvek odličan đak, ali sam se stalno bunila, isterivala pravdu, a mama me je uvek podržavala. Ja sam mislila da je to normalno, ali sam tek kasnije shvatala koliko je to bilo veliko i važno. Trudim se da to primenjujem i u odgoju svojih sinova.“
Živela je u doba socijalizna gde su se u kući slavili državni praznici. Ali kod bake, tatine mame, slavila se slava, Božić, Uskrs… Tu se okupljala velika familija, i sećanje Natašino na te dane spada u najlepše što pamti iz detinjstva, mladosti. Za sebe kaže da je neka vrsta plemenske žene, sve razume što potiče iz tih krajeva, ali, ne bi mogla da živi tamo:
„U srednjoj školi pisala sam sastave na temu slobode objašnjavajući da sloboda nije samo život u miru i odsustvo rata, već je sloboda da se ja u svom gradu osećam slobodono da budem ono što jesam i što želim da budem. Poput mnogih mladih ljudi, osećala sam se teskobno u maloj sredini. Međutim, imala sam nenormalan optimizam i vedrinu. Moj profesor Vlada Jevtović mi je govorio:Ti kad budeš stala na zemlju, to će biti užasno bolno.“
Gledala sam velika imena iz sveta filma koji su stalno u panici, stalno grade sliku o sebi koja je namenjena drugima. I ja sam bila poželjna slika koja je bila ubačena i svakog dana je trebalo da se dorađuje. A gde sam ja tu, to je pitanje na koje niko ne traži odgovor.“
Kao dete igrala se u porti crkve, i jedno popodne je čula klavir i neke pesme koje su joj se dopale, a dolazile su iz doma kulture. Saznala je da u domu kulture ima neki čovek koji drži dramsku grupu i poželela je da ode kod njega, da se upiše u tu dramsku grupu. Mama joj je dozvolila:
„Prva predstava u kojoj sam igrala kao članica dramsku grupe bila je Crvenkapa. Mama i tata su došli da me gledaju, i šira familija, a ja sam imala užasnu tremu. I nelagodu. Kada sam imala 13-14 godina u Trebinje je iz Beograda došao reditelj Vlada Lazić i ja sam igrala u predstavi Franca Ksavera Kreca U dvorištu. Na festivalu amaterskih pozorišta u Trebinju, sa tom predstavom sam osvojila sve moguće nagrade. Danilo Lazović mi je uručio nagradu za najboljeg amatera Jugoslavije. I to je bio jedini glumac koga sam znala. Ali, nije mi padalo na pamet da upišem glumu, nisam znala ni da postoji fakultet na kome su uči gluma.“
Posle gimnazije, spremala se da upiše stomatologiju, ali slučaj je presudio da ode na glumu. Ušla je u uži krug, saopštila roditeljima da neće da polaže prijemni na stomatologiji, tata se bunio, a mama ga je smirivala:“Molim te pusti je. Sigurno je neće primiti. Za nju je bitno da ona to proba, da pukne i da završimo sa time.“
Agenti koji su me preuzeli su kazali da će iskoristiti činjenicu da sam iz Bosne i Hercegovine, a ja sam govorila da to ne može jer ja nisam doživela nikakvu neprijatnost zbog toga. Ređali su mi primere Radeta Šerbedžije, Gorana Višnjića… tvrdeći da sam i ja isto što i oni, i ja sam sve više osećala kako to više nisam ona Nataša koja je došla iz Beograda
I kada ju je profesor Vlada Jevtović bez ikakve dileme primio u svoju klasu, nije to baš bila neka garancija za budućnost:
„Dolazim kao student u Trebinje, sedam u autobus i putujem 12 sati nazad za Beograd, na stanici je nekoliko nas koje roditelji ispraćaju. Pitaju jedni druge šta im deca studiraju. Jedan elektrotehniku, drugi prava, treći ekonomiju…Kad čuju da ja studiram glumu, nastane muk. I čuje se glas:’Šta ćeš, djeca ko djeca!’ Eto, to vam je početkom devedesetih bio stav okoline prema nekome ko studira glumu.“
Posle one amaterske pobede, roditelji su se susreli sa ćerkom glumicom kada je diplomirala sa predstavom Ukroćena goropad u Narodnom pozorištu gde će ostati do danas. Zanimljivo je da je tokom prvih godina studija Nataša govorila: Još, samo da dam ovu godinu, pa idem u Njujork:
„Meni su studije lako išle, usput sam puno izlazila, družila se, i imala želju da idem u Njujork, da osetim život u njemu. I tek kada sam stala na daske u Ukroćenoj goropadi, osetila sam da mi se to stvarno dopada, da me to stvarno drži. Mada sam prve dve tri uloge odigrala na čistu intuiciju. I što me je spašavalo, nisam čitala kritike pa me to nije previše obavezivalo.“
Posle treće godine studija stvarno je krenula da se pakuje da ide u Njujork, mama je prvo počela da plače jer u tom trenutku nije videla sina pet godina, a sada treba i ćerka da ode. Završile su razgovor, i posle pet minuta je mama ponovo zvala i kazala – Molim te, izvini, ja ne želim da tebi uskraćujem nešto svojom brigom ili sebičnošću, ako tebe nešto tamo čeka! Nataša je tog trenutka odlučila:
„Spustila sam slušalicu, kazala sebi ja ne idem, i počela da plačem pred njenom veličinom. Ona meni kaže izvini sine, šta bi drugo rekla Crnogorka nego sine. I ona neće meni da se nameće, hoće da bude uz mene iako je napuštam. To je za mene bilo dovoljno da zaboravim na Njujork.“
Ipak, nekoliko godina kasnije desio se američki film Spasitelj, izvanredna drama reditelja Predraga Gage Antonijevića u kojoj je imala glavnu ulogu, a partner joj je bio Denis Kvejd. Producent – Oliver Stoun. Tada je postojala realna mogućnost da ode u Ameriku i tamo nastavi karijeru. I otišla je:
„Mene je ta uloga zatekla. Tek sam počela da radim u pozorištu, a film je počeo svoj život. Krenule su premijere i ja sam postala deo jedne velike mašine na čijem čelu je bio veliki Oliver Stoun kao producent. Nisam se dobro osećala u svemu tome. Mene su roditelji učili da ne smem sebe da hvalim, da puštam druge da govore o meni, da me hvale, da nema samopromocije, već dela treba da govore za mene. I sve to čemu sam ja bila naučena, i čega sam se pridržavala, morala sam da zaboravim jer su od mene tražili sve suprotno. Nisam smela nešto da ne znam, sve sam morala da znam. Agenti koji su me preuzeli su kazali da će iskoristiti činjenicu da sam iz Bosne i Hercegovine, a ja sam govorila da to ne može jer ja nisam doživela nikakvu neprijatnost zbog toga. Ređali su mi primere Radeta Šerbedžije, Gorana Višnjića… tvrdeći da sam i ja isto što i oni, i ja sam sve više osećala kako to više nisam ona Nataša koja je došla iz Beograda. Tada sam već bila u vezi sa svojim sadašnjim mužem, pozvala sam ga i zamolila da dođe, jer ako ostanem još mesec dana, ja se više nikada neću vratiti. Moj mentalni sklop je počeo da se menja dok sam svakodnevno sedela na nekim besmislenim ručkovima. Sećam se kako sam u jednom trenutku pitala Gagu Antonijevića da li tu ima neko srećan.“
U vreme bombardovanja 1999. godine, pala je granata blizu naše kuće i kada sam se smirila, kazala sam Neši: Mogla sam sada da umrem, a da nemam dece! Od tog trenutka sam imala samo jednu misao – da budem majka. Malo je potrajalo dok nisam dobila blizance. Oni danas imaju 21 godinu, Luka studira psihologiju na Amsterdam University, Matija studira finansije-ekonomiju na Bokoniju u Milanu
Oliver Stoun je hteo da zadrži Natašu, poredeći je sa Žanom Moro. Voleo je glumicu Emili Votson i govorio Nataši da ona ima nešto od Emili, samo na drugi način. Pokazivao je ozbiljnost sa kojom je računao na nju, posebno kada joj je dao agenta koji je u tom trenutku držao Džuliju Roberts, Mišel Fajfer…Proveravao je iz Njujorka da li je stigla na vreme kod agenta u Los Anđelesu:
„Sedela sam kod agenta u sobi, ispred njega mapa sveta, na video kolu uključen Oliver Stoun, a agent mu objašnjava da je problem u tome što se zovem Nataša Ninković jer to na blagajni ne prolazi. I pokazuje blagajne po svetu na kojima prolazi Penelope Kruz ili Žilijen Binoš, ali ne prolazi Nataša Ninković. Kaže on Oliveru Stounu da sam ja za njega duboki minus, mada je Oliver uporno insistirao na meni. Ja sam iz toga shvatila kako je to bila jedna obična matematika u kojoj, da mi se sve zvezde poklope, ja nikada ne mogu biti najbolja. I čemu onda?!“
Za svet u kome se kretala dok je boravila u Los Anđelesu, Nataša kaže da je to bio svet visoko gore, onda je bilo prazno, prazno, pa dole gde je većina:
„Kasnije sam išla u Ameriku i bila dole. U tom svetu gore kad idete na večeru kod Spilberga ili neke druge zvezde, osećate se kao u snu. Ali, u tom snu sam gledala ljude, velika imena iz sveta filma koji su stalno u panici, stalno grade sliku o sebi koja je namenjena drugima. I ja sam bila poželjna slika koja je bila ubačena i svakog dana je trebalo da se dorađuje. A gde sam ja tu, to je pitanje na koje niko ne traži odgovor.“
Nataša se vratila u Beograd, a moćna agencija je preuzela brigu i spremala seriju za nju. Počelo je bombardovanje 1999. godine i jednog ranog jutra je iznad stana u kome je bila sa suprugom Nešom (Nenad Šarenac, uspešan poslovni čovek, prim R.S) preletela granata i pala dalje od njih:
„U meni se nakupio takav bes od same činjenice da nas bombarduju, a to jutro smo nas dvoje odskočili iz kreveta, ja sam pala na pod, i pomislila da je to kraj mog života. Podvukla sam se ispod kreveta i kazala – gotovi smo! Prošao je šok, ćutali smo deset minuta, seli za sto, skuvali kafu, pitali jedno drugo ko će da ode gore da vidi šta je polomljeno jer smo čuli lomljavu stakla. Neša se popeo gore i otišao po stanu da vidi šta se dešavalo, ja sam zapalila cigaretu, i kada je došao kazala sam: Mogla sam sada da umrem, a da nemam dece! Mi smo do tada bili više od tri godine u braku, a da ja nisam ni pomislila da imam decu. Govorili su mi da se to oseti kad poželiš, ja ništa nisam osećala. Tog trenutka sam kazala da hoću da rodim. Kada je završeno bombardovanje, proglašenje o tome je bilo u 11.00, meni je u 12.00 zvonio telefon, Javili su se iz Amerike i kazali da je sve spremno za snimanje, i da me čekaju. Odgovorila sam im – ja ne dolazim. Kazali su mi da me razumeju jer sam u šoku, i da će me zvati sutra. Sutradan su ponovo zvali, ja sam odbila. Usledio je još jedan poziv privatne vrste, i ja sam opet rekla ne. Od tog trenutka sam imala samo jednu misao – da budem majka. Malo je potrajalo dok nisam dobila blizance – Luku i Matiju. Oni danas imaju 21 godinu, Luka studira psihologiju na Amsterdam University, Matija studira finasije-ekonomiju na Bokoniju u Milanu.
Kako se približavao njihov odlazak na studije, ja sam shvatala koliko je moja majka bila željna mene i mog brata Petra. Tada me je nervirala što me je dočekivala i pratila sa suzama, sada svaki slobodan trenutak idem u Trebinje, da joj nadoknadim to što me nema. Sada mi ona kaže: Da sam te tri četiri puta rodila, ne bi bilo dovoljno koliko brineš o meni! A ja sve mislim da ona ne zna šta je ona meni dala.Toliko samopouzdanja i sigurnosti koji su me odredili za ceo život.
Tek pre četiri godine, prvi put sam se zapitala kako bi izgledala moja karijera da sam se vratila u Ameriku i tamo ostala. Nije mi žao, mada sam ipak mogla da probam. Međutim, uvek sam imala na umu saznanje da je prvi korak lako napraviti, a na drugi možeš da čekaš ceo život.“
Ovde je Nataša u prilici da ide iz uloge u ulogu. Bira, važno joj je sa kim radi, šta joj uloga stvarno pruža. Na pitanje koja joj pozorišna kritika posebno znači, citira kritičarku, književnicu Branku Krilović koja je za njenu Rut u drami Povratak Harolda Pinter, kazala da, ako pozorište postoji zbog glumca, onda je Zvezdara teatar te večeri postojao zbog Nataše Ninković. Ipak, najviše je strepela od Ivana Medenice:
„Mi smo od njegovih kritika strepeli, mi smo ga kobajagi ignorisali, ali svi smo čitali njegove kritike. On je meni najviše pomogao jer mi je nekoliko puta tako trgnuo da se me njegove reči udarile direktno u meso. Zahvaljujući tome ja sam osvestila tu ulogu da bih je potom odigrala mnogo bolje. Uvek sam gledala šta će da napiše, jer to je bilo nepogrešivo kad sam ja u pitanju.“
Što je više radila, sve više je od sebe zahtevala i postajala užasan perfekcionista, bukvalno koncentrisana samo na svoje greške. I čuvena je priča kako Nataša pred svaku premijeru napušta glumu jer je uverena kako je netalentovana, kako je najgora, Dugo je bilo tako, sve dok početkom 2011. u Narodnom pozorištu nije odigrala Hedu Gabler, za koju je dobila nagradu Raša Plaović:
„Kada sam počela da spremam Hedu Gabler, kazala sam sebi: Dobro, ako ovo napraviš kako treba, nećeš više nikada da kažeš ovo što govoriš sebi pred svaku premijeru. To više nećeš da radiš. Heda je uspela, dobro sam je uradila, i trebalo je da budem mirna. Međutim, na moju nesreću, i na sreću, posle toga sam gledala Hedu Gabler u Berlinu, u Šaubine teatru, a režirao je Tomas Ostermajer. I meni je tek tada, konačno, bilo jasno šta je taj komad, šta je Heda u tom muškom svetu gde se preko nje samo odmeravaju snage.
Imam 50 godina, ne znam šta me čeka u narednom životu, ali sam jedna potpuno ostvarena, zadovoljna žena koja je više doživela u ovom životu nego u najvećim snovima. Sita, napijena, punog oka i pune duše
I sada, u septembru, četiri dana pred premijeru Edipa u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na generalnoj probi, desila se moja katarza u sceni spoznaje Jolaste i njenog pucanja. Izašla sam sa probe, sela na stepeniše između scene i kluba, i nastavila da plačem kao na sceni. Ustvari, to nije bio plač, to je iz mene nešto izašlo. Bilo je to užasno bolno, ali oslobađajuće. I osetila sam – to je to.“
Kada je bila na drugoj godini studija, počeo je rat u Bosni. To je značilo da ne može da ide kući u Trebinje, da ne može da se čuje sa roditeljima telefonom kad poželi, već kad to uslovi dozvole:
„Mogla sam, recimo, da zovem Podgoricu, pa te Podgorica spaja sa Trebinjem. Jednom sam, posle dugo vremena, dobila mamu na telefon, malo smo pričale, i ona je uzviknula ’jao, Naco’, i prekinula se veza. Možete misliti kako sam se osećala dok nisam saznala da je bilo gađano nešto u Trebinju, ali da su moji dobro.Do tada su me ljudi pored mene tešili: Da se nešto desilo, ne bi čula taj jauk! Pamtim i Božiće tih godina jer sam bila sama. Svi moji odu kućama, a ja ostanem sama. Odlazila bih u Sabornu crkvu na Badnje veče, prošao bi taj Božić, a mene je uvek držala neka vera da mi se neće desiti ništa loše, da će već sutra biti bolje. I danas me ta vera ne napušta.“
Ovog leta, u Trebinju, Nataša je 22. jula proslavila 50 rođendan. Došlo joj je 150 rođaka, kolega, prijatelja. Svirao je orkestar na čelu sa njenim omiljenim trubačem Dejanom Petrovićem, došao je da joj čestita i njen dragi prijatelj vladika Grigorije koga je upoznala i pre nego je postao episkop. Žao joj je što nije bio i otac Sava, iguman manastira Tvrdoš, jedan izuzetan čovek kojeg voli da sluša i sa njim razmenjuje mišljenje:
„Ti ljudi mi puno znače, imaju meni sličan odnos prema veri i religiji. Ja sam verujući čovek, ne tako vezana za institucije i strana mi je svaka vrsta fatalizma. Plašim se preteranih vernika koji ne preuzimaju odgovornost, a Bog i je dao odgovornost. Sa njima pričam o svojim sumnjama i borbama. Volela bih da se čuje mišljenje oca Save koji je uvek za slobodu reči i slobodu čoveka. Da mu se ne nameću okovi.
Imam 50 godina, ne znam šta me čeka u narednom životu, ali sam jedna potpuno ostvarena, zadovoljna žena koja je više doživela u ovom životu nego u najvećim snovima. Sita, napijena, punog oka i pune duše.“
