Mapa sajta

Više...

Ile de France podržao Festival Francuskog Filma

Francuske zvezde Aleksis Manenti i Ladž Li...

Dokumentarni film “Radikalni kreativci” praćen tribinom o kreativnosti u Beogradu

U okviru filmskog programa Art Weekend Belgrade,  uz...

Univerzitet Oksford vraća Indiji ukradenu skulpturu sveca staru više od 500 godina

Univerzitet Oksford u Velikoj Britaniji saopštio je...

Vesti

Luksemburg i Irska zabeležili najveći BDP po glavi stanovnika u EU

Bruto domaći proizvod (BDP) po glavi stanovnika, mera ekonomske aktivnosti, pokazao značajne razlike među članicama Evropske unije u 2023....

Kralj Frederik Deseti otvorio prvi deo podvodnog tunela koji povezuje Dansku sa Nemačkom

Danski kralj Frederik Deseti otvorio je prvi deo budućeg 18 kilometara dugog železničko-drumskog tunela ispod Baltičkog mora, koji će...

Hiljade tona zamrznute vode otkriveno na vrhu vulkana na Marsu

Američki naučnici su otkrili hiljade tona zamrznute vode na vrhu vulkana na Marsu, objavljeno je u novoj studiji u...

Najnovije istraživanje pokazalo da sve više ljudi izbegava da prati vesti

Sve više ljudi odbija da prati vesti, opisujući ih kao depresivne, nemilosrdne i dosadne, sugeriše globalna studija koju je...

Prečišćavanje otpadnih voda u Beogradu povereno francuskim kompanijama Suez i Vinci

Projekat izgradnje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Velikom Selu u Beogradu biće poveren konzorcijumu "Suez International SAS" i...

Zoran Hamović, osnivač izdavačake kuće CLIO

Čemu knjige ako nas ne čine boljima?

Pre tačno 33 godine osnovao je CLIO i to je danas jedna od najstarijih privatnih izdavačkih kuća u Srbiji. Pored brojnih domaćih i regionalnih nagrada, CLIO je tri puta bio izdavač godine na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Objavljuje knjige prepoznatljivog kvaliteta koje su podsticajne u mnogim delovima akademske zajednice. Predsednik je Udruženja profesionalnih izdavača Srbije, ali i predsednik Političkog saveta Pokreta slobodnih građana Srbije.

Ovih dana u žiži javnosti je jedna posebno zanimljiva i veoma atraktivna knjiga pod naslovom ’Sa Cvejom’, koja predstavlja u našoj praksi nezabeležen poduhvat u oblasti biografske literature. Govori o životu i delu glumca i veoma uspešnog upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta Branka Cvejića (1946 – 2022), a knjigu su objavili CLIO i My Balkan. Neuobičajeno u praksi ugledne izdavačke kuće osnivača i glavnog urednika Zorana Hamovića, ali on lako i uverljivo objašnjava:

„Izuzetno je bitno da krhke umetnosti poput glume, dobijaju trajniji uvid javnosti i duži život. Ta knjiga koncipirana je kao svedočanstvo. Pisali su oni koji su radili sa Brankom Cvejićem. Pre svega na sceni. Ali, Cveja je raznovrsnošću svog javnog delovanja ’prozvao’ i druge saradnike da pišu o njemu. Za mene je on kulturni stvaralac u punom smislu te reči, simbol onoga čemu težimo i što jedno ozbiljno društvo mora imati.

Ova knjiga nastala je zahvaljujući Beki Vučo koja je uradila ogroman posao – od ideje do realizacije. Malo je takvih koji mogu toliko da daju za nekog umetnika kao što je ona i njena organizacija My Balkan. I veliko mi je zadovoljstvo što smo ovako dobro sarađivali.“

Zoran Hamović (66) je rođen u Filmskom gradu u Beogradu i tu je živeo svoje prve dane. Otac Nikola, vojno lice, poreklom iz Hercegovine, čekao je da dobije stan, i u tom očekivanju su živeli kod rođaka u jednom hangaru u Filmskom gradu. I tu je mama Dušanka podizala svoju tek rođenu bebu Zorana koji nije imao krevetac, već je spavao na dve hoklice:

„Bio sam jedinac i stalno sam tražio od majke da mi rodi brata ili sestru, ali moja narudžbina nije prošla.“

U novi stan na Voždovcu su se usalili 1960. godine, kada je Zoran imao tri godine. Tako se nešto od prašine Filmskog grada neminovno ’zalepilo’ za njega. Bio je dete koje je statiralo u nekoliko domaćih filmova snimljenih u Košutnjaku i u Pionirskom gradu, ali on pouzdano ne  zna koji su to filmovi bili. Seća se samo da mu je kao detetu bilo veoma zabavno. Pošao je u školu ’Bora Stanković’, bio odličan đak, ali budući da nije uslišena molba da bude u razredu u kome se uči engleski jezik, roditelji su ga prebacili u školu ’Karađorđe’. Zanimljivo je da su to dve osnovne škole u istoj ulici – Jove Ilića. Jedna ulica, dve škole, ali i dve civilizacije!

Naš zadatak je bio da se obraćamo i onima koji misle svojom glavom i idu napred i nijednog trenutka nismo to prestali da radimo

I danas se priseća situacije koja na ubedljiv način ilustruje vreme u kome smo živeli. Stanovao je  u zgradi koja je bila velika zajednica vojnih lica poreklom iz cele Jugoslavije. Tada su komšije jedni drugima čestitali Prvi maj i 29. novembar koji je bio Dan Republike. Imao je komšiju oficira, kome je bilo veoma važno da dokazuje svoju odanost novoj vlasti, jer je bio oficir i u Kraljevini Jugoslaviji:

„Bio je jednostavan i odan čovek koji je hteo da čestita Osmi mart Jovanki Broz, supruzi predsednika Josipa Broza Tita. I sve je napisao kako je smatrao da je najbolje, ali je umesto sebe, potpisao mene, pionira, đaka prvog osnovne i poslao pismo. Posle izvesnog vremena, u školu je stigla bela, dugačka koverta ispisana krasnopisom  sa potpisom  Jovanka Broz. A u pismu je pisalo: Dragi Zorane, zahvaljujem na čestitki i želim ti sve najbolje u školi. Jasno je da je to pismo najpre stiglo direktoru škole, a on je zamolio učiteljicu da sve đake okupi u hodniku kako bi se pred svima pročitalo pismo drugarice Jovanke Broz koje je ona meni poslala. I tako sam ja ničim zaslužan, postao junak tog dana. I nezasluženo primao čestitke. Na školskim priredbama kad sam recitovao ili svirao violinu, to je bio dodatni agens ’poznatosti’.“

Sa Erikom-Emanuelom Šmitom

Završio je Dvanaestu beogradsku gimnaziju na Voždovcu, i svi su znali da je dobar slikar, pola škole je bilo ukrašeno njegovim slikama i nekako se podrazumevalo da će da upiše likovnu akademiju. Uz to, pored violine svirao je i fagot, pa je bilo jasno da je bio umetnički opredeljena duša:

„Bio sam i statista u pozorištu, uskakao u hor, stalno sam hteo nešto još jer me nije ispunjavalo to što sam bio ’samo’ gimnazijski đak. Profesorka likovnog je hvalila moje radove i kod mene budila osećaj da sam opredeljeni slikar. To je podsticalo moju gordost, ne rad i talenat, za šta ona nije odgovorna! Nisam ni pomislio da upišem studije likovne umetnosti.“

Ona činjenica da je rođen u Filmskom gradu kao da ga je i dalje određivala. Prijavio sa na Fakultetu dramskih umetnosti – odsek glume. Nije prošao drugi krug jer nije valjano naučio napamet nešto što je bilo obavezno. Mnogo godina kasnije, profesorka Ognjenka Milićević mu je kazala: ’Dopao si mi se, ali nisi ispunio zadatke …:

„Imao sam ideju da paralelno studiram glumu i književnost! Upisao sam ’jugosvetsku’ književnost i proveo četiri dinamične i kreativne godine  na Filološkom fakultetu. Usmerio sam se na pisanje za ’Student’ koji je bio prvi i važan kreativni izazov. Oživeli smo na fakultetu književni časopis ’Znak’ čija će glavna urednica u kasnijem periodu postati i Vesna Bjelogrlić, sada poznata kao Goldsvorti. Tokom poslediplomskih studija počeo sam da sarađujem sa časopisom ’Književna kritika’gde sam postao i član redakcije i otkrivao kako izgleda rad u jednoj izdavačkoj kući.“

Za svih ovih tideset i nešto godina objavljivali smo onu vrstu literature koja je podsticajna u formalnim i neformalnim uslovima učenja

Pre nego će se sasvim okrenuti izdavaštvu, Hamović je četiri godine bio profesor u Institutu za strane jezike. Predavao je srpski jezik strancima i to je bilo iskustvo koje mu je mnogo značilo. Preko ’Književne kritike’ zakoračio je potom u izdavačku kuću ’Rad’ koja je u to vreme postala primamljiva mladim ljudima. Edicija ’Reč i misao’ je bila popularna u celoj Jugoslaviji, jer je u tim godinama postojalo veliko jugoslovensko tržište, kad je o knjigama reč. Za četiri godine, koliko je proveo u ’Radu’, Hamović je uspeo da ovlada svim izdavačkim procesima pa je tako, sa dvadeset i nešto godina uveo ’marketing’ u ’Rad’, Naravno, tada je  marketing bila novootkrivena i tuđa reč, koja je često neprikladno korišćena…a formalni naziv radnog mesta bio je ’rukovodilac odeljenja propagande’ i još nečega, čega danas ne može da se seti:

„Želeli smo da napravimo moderno koncipiranu kuću, imali smo velike ambicije, načinili nekoliko fantastičnih edicija – ’Svedočanstva’, ’Dijalog’, ’Pečat’ ’Zmaj’…Uz to smo pokrenuli ediciju za mlade pisce ’Znakovi pored puta’, i Dragan Velikić, Radoslav Vava Petković, David Albahari, Novica Tadić i drugi na početku svoje karijere, upravo su tu bili objavljivani. Konačan ishod je bio da smo modernizovali ’Rad’, učvrstili identitet, promenili imidž, unapredili komunnikaciju na prostoru cele Jugoslavije. Ali, društvena kriza biva sve jača, stiže slom države, približavamo se 1991. godini kada praktično počinje rat i pucaju sistemi komunikacije sa Slovenijom i Hrvatskom. ’Rad’ je u to vreme imao poslovnice i knjižare širom Jugoslavije. U Zagrebu i Sarajevu smo imali poslovnice, Slavonskom Brodu, Puli i drugim gadovima knjižare, da ne ređam dalje republike i pokrajine. Shvatili smo da je došao trenutak da moramo da prodamo sve knjižare koje su bile van Srbije i Crne Gore, da spasavamo šta možemo. Redakciju i rukovodstvo činilo je manje od dvadeset ljudi, a bilo je preko trista zaposlenih. U nekom od tih trenutka sam morao da postanem komercijalni direktor! Gotovo preko noći, ’Rad’ je, do tada veoma uspešna kuća, tonuo u konfuziju. Nesuglasice, štrajkovi, napuštanja preduzeća…To je vreme opšteg prevrata, period u kome su promućurni lansirali i uspešno sproveli pretvaranje državnog kapitala u privatni. ’Rad’ je bio privlačan i zbog vlasništva nekretnina. Veći deo prostora je zakupljivao, ali je imao dobar deo svog vlasništva. Počeo je sistem pljačke državnih ustanova, ljudi su pokazivali svoje najgore lice.“

Promocija izdanja „Znakovi pored puta”, Vršac 1989

Jednog dana uz izašao je iz ’Rada’, zakoračivši u rizičnu i neizvesnu ’preduzetničku’ budućnost. Registrovao je firmu decembra 1990. pod nazivom CLIO, kako se zove muza zaštitnica istorije i pisanja. To mu je bila ideja, putokaz šta želi da radi. Put do zvaničnog oglašavanje nije bio ni brz ni lak. Prvi podsticaj je stigao od firme Intel za koju je radio neke promotivne poslove, i za uzvrat dobio prvi kompjuter 386 kao prvo vlasništvo svoje buduće firme. Danas CLIO predstavlja verovatno, najstariju privatnu izdavačku kuću koja kontinuirano objavljuje knjige i aktivno postoji na srpskoj izdavačkoj sceni. Sa velikim ugledom i respektabilnim izdanjima, ona je garancija kvaliteta:

„Prva knjiga koju sam objavio zove se ’Yutlantida’, a to su sabrani tekstovi Dragana Velikića objavljeni u ’Vremenu’. To mi je bila jedna vrsta iskaznice u to vreme. Druga stvar sa kojom sam počeo i koja mi je bila dragocena kao iskustvo, bila je saradnja sa Univerzitetom umetnosti. Trebalo je obnoviti izdanje ’Odelo i oružje’ Pavla Vasića (1907 -1993) slavnog slikara, istoričara umetnosti i likovnog kritičara. I tu je CLIO potpisan zajedno sa Univerzitetom umetnosti. Tako se ostvario  moj prvi san, da mogu da radim na knjigama koje su me privlačile i iz kojih sam želeo da učim.“

Nikada se neću složiti da se Sajam knjiga izmešta

Izdavačka kuća CLIO, smeštena u lepom prostoru u na ugu Gospodar Jovanove i Kneginje Ljubice, ima osam zaposlenih i stotinak stalnih saradnika. Sve je to u funkciji stotine objavljenih knjiga koje su uglavnom odraz Hamovićevog rafiniranog ukusa i dobre obaveštenosti o tržištu knjiga:

„Za mene je tokom ovih trideset i više godina najvažnije pitanje koje glasi – Čemu služe sav ovaj rad i sve te knjige? Pa upravo osvajanju vlasti, ali nad znanjem! Čemu knjige ako nas ne čine boljiima? Postavio sam i zajedno sa saradnicima ispunio taj zadatak pred sobom i pred drugima. Za svih ovih tideset i nešto godina objavljivali smo onu vrstu literature koja je podsticajna u formalnim i neformalnim uslovima učenja. Od svetske književnosti, preko istorije, psihologije, sociologije, studija medija i kulture, do istorije i teorije umetnosti, marketinga i menadžmenta. istorije i teorije…Naš zadatak je bio da se obraćamo i onima, kako naš slogan kaže, koji misle svojom glavom i idu napred i nijednog trenutka nismo prestali da tako mislimo i radimo. Izdavačka kuća CLIO je stvorila i nevladinu organizaciju ’Biblioteka Plus’ koja se bavila transferom znanja preko seminara, konferencija i predavanja, aktivnosti koje su podsticale neformalne oblike učenaja. ’Biblioteka Plus’ je razvijala komunikaciju ne samo sa javnim, nego pre svega sa školskim bibliotekama unapređujući medijsku pismenost učenika i profesora preko projekta koji se zove ’Internest’. Rekao bih da je najvažniji zadatak naše kuće ne samo objavljivanje knjiga, već razmena ideja. I ako smo sa nečim izlazili na tržište, trudili smo se da to su budu nove ideje.“

Međunarodni beogradski sajam knjiga, sa Dobricom Erićem i Ljiljanom Simić, 1988

Prevodima koje su objavljivali, CLIO je učinio da se u akademskoj zajednici, na fakultetima dopunjava lista obavezne literature i osvežava program rada. Dešava se to na Fakultetu političkih nauka, na Filozofskom, delimično na Filološkom fakultetu, na Univerzitetu umetnosti i mnogim drugim visokoškolskim ustanovama. 

Nije Zoran Hamović bežao od obaveza niti profesionalnih izazova koji nadmašuju zadatke i obaveze u izdavačkoj kući CLIO. Četiri godine je bio umetnički direktor beogradskog Sajma knjiga, bio je savetnik kod dvojice ministara kulture, Branislava Lečića i Nebojše Bradića, i  vrlo dobro je znao šta to sve nosi sa sobom:

„Sve posledice takvog angažmana sam znao, još više pretpostavljao, ali sam bio rešen da za našu struku dam najveći mogući doprinos. Jedan od takvih nesumnjivo značajnih, je i učešće Srbije kao počasnog gosta sajma knjiga u Lajpcigu 2011, kao i čitav niz sajmova od Frankfurtskog, preko Pariskog, Bečkog na kojima nisu samo  predstavljeni srpski autori, kultura i književnost, već stvorene važne individualne i institucionalne veze. Knjige su važne kad spajaju ljude, kad im daju stvaralački zamah i inspirativniji život, kad ih čine slobodnim, ako služe samo za jeftinu zabavu onda to nisu knjige već tabloidi u koricama…“

Mene zanima unapređenje i modernizacija sajma knjiga, njegov povratak na svetsku mapu festivala i sajmova knjiga

Predsednik je Udruženja profesionalnih izdavača Srbije i od prve najave izmeštanja Sajma knjiga sa dosadašnje lokacije, ne odustaje:

„Nikada se neću složiti da se Sajam knjiga izmešta. Mene zanima unapređenje i modernizacija sajma knjiga, njegov povratak na svetsku mapu festivala i sajmova knjiga, pa u tom smislu i rasterećenje od sadržaja koji tome ne pogoduju. Nemam ništa protiv da razni izlagači budu učesnici na planiranoj izložbi EXPO 2027. godine u Surčinu. Ali izdavači koje poznajem i cenim tamo neće ići. Zalagaćemo se da se tradicija ne prekida i da se profesionalni izdavači okupljaju na mestu kome pripadaju i koje im pripada.“

Sa Nadicom Momirov, Nebojšom Bradićem, Tijanom Palkovljević i Goranom Markovićem, Peking, 2010.

Sagovornik CORD-a je i predsednik Političkog saveta Pokreta slobodnih građana Srbije i ukratno sumira poziciju vlasti i opozicije danas:

„Iz istorije smo učili da postoji ’civilizacijski rukopis’ i da postoji neko ko je u određenom trenutku politički snažniji, društveno delatniji i materijalno superiorniji. Opoziciju u većini čine stručnjaci, obrazovani ljudi koji pokušavaju da spreče štetu od neodgovornih poteza i zloupotreba ljudi na vlasti, koji su se našli na odgovornim pozicijama bez neophodnih znanja i iskustva.

Stoga da završimo s onim što ima veze s knjigama i obrazovanjem. Najstrašnije i najdugotrajnije posledice po naše društvo su slom obrazovanog sistema i prezir prema obrazovanju, odnegovan utisak kod mladih generacija da se diplome i ljudi kupuju, a knjige bacaju, da su korupcija i prostitucija jedini načini ’napredovanaja’.