Mapa sajta

Jovan Memedović, televizijski putopisac

Televizija je uglavnom u funkciji vlasti

On ima sreće da radi ono što voli. I da publika voli njega i ono što on radi. Na skali popularnosti i uvažavanja televizijskih stvaralaca, on je na samom vrhu. Njegova emisija ’Sasvim Prirodno’ jedinstvena je mera dokumentarnog svedočenja o lepotama prirode i mukama života u njoj. Ko je zapravo ovaj neumorni entizujasta i istraživač koji svake nedelje  na Prvom programu RTS drži gledaoce prikovane za mali ekran?

Besumnje najveći živi  autor čije televizijske serije traju decenijama na malim ekranima – Bolji život, Vruć vetar, Srećni ljudi…zove se Siniša Pavić i danas ima 90 godina. Veoma je oštrouman i zanimljiv sagovornik. Nedavno je autoru ovog teksta rekao da ne gleda televiziju jer nema šta da gleda, ali da ne propušta emisije Jovana Memedovića jer je u njima jedini ’normalan život’ koji se može videti na malom ekranu.

Biram ovu izjavu Siniše Pavića kao uvod u razgovor sa Jovanom Memedovićem (63) jedinim televizijskim novinarem koji je odavno prerastao tu ulogu i postao neka vrsta nacionalnog dobra, jer je svoje znanje, rad i trud stavio u službu očuvanja prirode i zdravog života u Srbiji. On godinama, tačnije decenijama, objašnjava i dokazuje da bez jakog sela nema jake Srbije, jer umiranjem sela umire i Srbija. Najdraži su mu komentari gledalaca jer sa svima jednako dobro razgovara:

„Samo sa političarima ne umem. Sretnem ih, oni nešto žele da mi kažu, ponekad insistiraju da se nađemo da pričamo. Međutim, ja sam davno shvatio da su oni potpuno drugi svet i da ja ne znam ni da progovorim sa njima. Slično je sa gradskim strukturama iz manjih gradova. Srećom, jako dobro funkcionišem sa svima drugima. Sa seljacima sam istog trenutka brat, prvi rođak. I sve što mogu, pokušavam da im pomognem. Običan čovek je tužno zanemaren.“

Kada krstari po Srbiji, zapaža loše posledce našeg lošeg ponašanja u prirodi. I trudi se da glasno skrene pažnju, često i da uradi više od proizvodnje tv svedočanstva. Pre neku godinu, recimo, pokupio je dobrovoljce i očistili su jezero Perućac. U kesama su spakovali tone đubreta i otpadaka koje su ljudi bacali u ovaj biser kanjona reke Drine.

Nismo mi neka kviz-nacija, ne pravimo dobre kvizove, sve naše kvizove su napravili neki drugi, a mi ih prenesemo i prilagodimo

Posle trideset godina rada na Radio televiziji Srbije, nedavno je dao otkaz, ali svoje emisije i dalje emituje na toj televiziji – onu najgledaniju ’Sasvim Prirodno’ i kviz ’Potera’. Pored priznanja za svoj rad, Jovan Memedović je i ljubimac ženske populacije, onako kako je to nekada bio najslavniji voditelj TV Beograd Miloje Mića Orlović (1934-2013). Vole ga i životinje, u šta sam se uverila gledajući kako mu se umiljava beli haski u bašti vračarskog ’Monksa’ gde smo sedeli i razgovarali. U celoj bašti, samo je njemu prišao.

Jovanovo crnogorsko poreklo, po ocu iz Drobnjaka sa Durmitora, majka mu je sa Cetinja, dobrim delom je odredilo buduća interesovanja. Preminuli su mladi, ali su ga dovoljno opremili za život. Tvrdi da je kao dete  zavoleo prirodu:

„Pošto su moji roditelji iz crnogorskih krajeva. Ja sam letnje raspusta provodio maksimalno na moru, kod majčine rodbine u bokokotorskom zalivu, ili na Durmitoru. Na moru sam se bavio ribolovom, na planini sam pomagao rođacima u svim poslovima u domaćinstvu i sa stokom. Ta dva interesovanja su me pratila kasnije kroz ceo život.“

Završio je Četvrtu beogradsku gimnaziju, nižu muzičku školu, dugo godina je bio džudista, diplomirao na Fakultetu Sporta i Fizičkog vaspitanja. Tokom studija, obavezan deo nastave je bio boravak u prirodi deset dana, logorovanje, i tada je otkrio sebe. Otkrio je život koji je njegov, kome pripada.

Vaspitanje koje je dobio u kući svrstava u ’crnogorski stil očinstva’, a to znači da je njegov otac bio prirodan čovek, sklon jednostavnom gledanju na život. Roditelji, otac ekonomista i majka psiholog, potrudili su se da sestra i on dobiju i razviju ono što bi sa nazvalo ’dobar životni ukus’. Ima sestru Olgu koja je više od dvadeset godina radila u UN u Beču, kao šef za zemlje u razvoju. Bila je vrstan stručnjak, doktorirala je ekonomiju u Holandiji.

Otac je 1957. godine došao iz Crne Gore u Beograd, kupio komad zemlje koji je bio pod kukuruzom, i nalazio se na Dedinju. Tu je sagradio kuću i sledećih trideset i više godina koliko je poživeo, nije promenio naglasak:

„Nije mi posvećivao mnogo vremena, nije se previše interesovao za moje želje i nije ih mnogo ni uvažavao. Ja sam navikao da ga slušam i da mnogo ne raspravljam sa njim. Nismo se družili. Otac je imao daleko prisniji kontakt sa mojom sestrom, a ja sa majkom. Valjda to ide tako. Oboje su bili dosta konzervativni i provodili su patrijarhalan način života. Majka je insistirala da idem u muzičku školu, da učim engleski, ali nisam bio poseban đak jer nisam mogao da smirim u klupi, jedva sam čekao kraj časa da bežim napolje. Moje odrastanje je praktično bilo veoma vezano za prirodu, ali pod velikim i jakim uticajem majke. Na čemu sam joj jako zahvalan.“

Televizija nije u funkciji običnog čoveka koji treba nešto da sazna, da mu bude od koristi za život. Ona je opterećena politikom koja bukvalno mrvi sve pred sobom

Ne postoji ni jedan posao na TV Beograd, odnosno RTS, koji Jovan Memedović nije radio:

„Prvih šest godina sam bio novinar honorarac koji je čak radio i bez dinara. Kada sam počeo da prelazim sa jednog posla na drugi, rasla je i moja zaljubljenost u posao. Najpre sam pravio vesti, a onda sam vodio emisije raznih profila – informativne, zabavne, sportske, a stalno sam razmišljao kako da uradim nešto još bolje, još kvalitetnije. Jedino sam zanemario činjenicu da je od televizijske plate bilo veoma teško živeti. Televizija je kod nas jedan neiskorišćeni medij. On se uglavnom koristi da bude u funkciji nečega što je vlast, ova ili ona vlast, sve jedno je. Potpuno je zanemaren čovek, šta on može da čuje, šta može da dobije od gledanja televizije. Televizija nije u funkciji običnog čoveka koji treba nešto da sazna, da mu bude od koristi za život, Televizija to ne ume da uradi, ne mislim samo na ovu televiziju danas, već na televiziju unazad dvadeset godina, jer je opterećena politikom koja bukvalno mrvi sve pred sobom. Nažalost, televizija je najčešće u rukama ljudi koji ne znaju posao koji treba da rade, najčešće ne znaju ni šta sve televizija može, i onda se program velikim delom svodi na banalnost i navijanje. Kod nas je prisutna navijačka televizija.“

Pune tri decenije ne napuštaju ga posvećenost i zavisnost od toga da napravi nešto dobro na televiziji. Pojedinci iz raznih stranaka nudili su mu da se učlani u ovu ili onu stranku, što je on uvek i svakoga odbijao:

„Ipak, opstao sam  jer sam se posvetio životnim, ljudskim temama, jer sam dao reč i nekim drugim ljudima, a ne samo političarima. Za mene je životni i profesionalni moto da predstavim ljude koji zbog onoga što rade, čemu su se posvetili, zaslužuju da ih čuje i vidi što više ljudi. Da zajedno sa njima pokažem brigu za očuvanje prirodnih bogatstava i lepota Srbije, ali i da pokažem koliko ne umemo da čuvamo, koliko smo spremni da uništavamo ono što smo na poklon dobili.“

Da bi pokazao neke nedokučive događaje i predele, morao je da se izloži brojnim nedaćama. Recimo, da bi snimio divokozu u kanjonu Tare, pet dana se smrzavao, pešačio, ’okozio’, i na kraju je uspeo da je snimi sa razdaljie od 50 metara. Takve reportaže se u svetu rade sa neuporedivo većom ekipom i neuporedivo duže. I samo entuzijasta poput njega može da radi ’na mišiće’ i da za četiri snimajuća dana uradi ono što se u svetu radi po mesec dana. A kad događaji ne dozvoljavaju da se okleva, uvek je bio prvi:

„ Dok su trajale poplave 2014. godine više sam boravio na terenu nego spasilačke službe. Da se ne naljute, naravno, bili su i oni tamo, ali evo jedne ilustracije. Bila je zabranjena zona, ne može da se prođe jer kulja voda. Razmišljao sam kako da ipak prođem do sela koje je potopljeno. Uzeli smo kanu pa smo Savu zaobiški s druge strane, da bismo se opet Savom spustili i ušli u selo. I videli kako to izgleda. Vratli smo se na obalu gde su stajale koleginice sa mikrofonom u ruci i šarenim čizmicama do iznad članaka na nogama i koje su saopšatave da su polave velike i vraćale se u redakciju. A mi smo otišli kanuom, videli kako to izgleda, snimili i doneli informaciju sa lica mesta.“

Mesta na koja je odlazio gedaocu se ponekad čine opasnim, ali on to tako ne doživljava:

„Naše oko više ne prepoznaje divljinu kao okruženje, već kao opasnost. Za urbane ljude, divljina je već potencijalna opasnost. To što vi odete negde gde se živi kao pre sto godina, to nije ništa opasno, samo je daleko. Bilo je nekih rizičnih situacija, ali uvek sam mislio da to spada u rok službe. Da nisam to podrazumevao, zar bih se ovolike godine bavio ovim poslom.“

Naše oko više ne prepoznaje divljinu kao okruženje, već kao opasnost. Za urbane ljude, divljina je već potencijalna opasnost

Saznajem u razgovoru sa njim da emisije o lovu i ribolovu polako gube smisao, jer su lovci i robolovci potisnuti od strane ekologa. Kada je radio emisiju o lovu i ribolovu, za milione gledalaca postao je sinonim ribolovca, a bio je prvi u poluvekovnoj istoriji Televizije Beograd, potom i Radio televizije Srbije, da je napravio emisiju o ribolovu. Gledali su je i oni koji nisu razlikovali štap i udicu od luka i strele:

„Radeći emisiju ’Svet lova i ribolova’ shvatao sam ujedno da je to sasvim uska tema i da hvatajući ribe propuštam životne priče koje su mnogo korisnije širokom spektru gledalaca. Zato sam se odlučio za novi koncept koji dozvoljava različite teme i daje mogućnost da putujući po prirodi zavirim u dušu samog mesta i ljudi koji tamo žive. Tako je nastao dokumentarno-putopisni serijal ’Sasvim Prirodno’ koji traje i danas. Radeći na ovom prijektu, obišao sma ponovo Sibir, Daleki Istok, Kolsko poluostrvo, Norvešku, Tadžikistan, Kirgistan, Svalbard, i većinu zemalja Evrope. Naravno, najviše je dokumentarnih priča koje sam snimio u Srbiji.“

Jovan šparta biciklom, motorom, dugo se vozio pikapom koji je bio poklon sponzora, a sada im je sponzor dao udobiju Subaru. Međutim, često ga gledamo u emisiji kako uz pomoć štapa osvaja terene koje je ’i Bog zaboravio’, pa je neminovno zapitati se  koliko pari čizama ima ovaj putopisac sa brojem noge 44-45. Usledio je detaljan opis razne ’egzotične’ obuće bez koje ne bi mogao da krene na put:

„Imam desetak, možda i više, raznih za razne prilike. Gumene obavezno. Imam gumene do kolena, dva para gumenih do kuka, i dvoje koje se zapravo produžavaju u kombinezone sa kojima možete da uđete u vodu. Mogao bih da otvorim prodavnicu ne samo po broju cipela, već i po njihovoj nameni. Veliki sam drugar sa ljudima koji se bave prodajom opreme za ovu vrstu istraživanja i putovanja kojom se ja bavim. I što god se pojavi novo, oni jave. Ako nisi dobro obučen, ako nemaš adekvatnu obuću, put se pretvori u noćnu moru. Najvažnije je ono šta imam na sebi kao prvi kontakt do tela. To je obavezno vuna – najsitnija, najfinija, najtanja. Naravno, zato što je tanka, ona se brzo istroši. Posebna je priča o jaknama koje nosim na putovanjima. Ako je previše debela, ne možeš da uđeš sa njom u kola, ne možeš sa njom da pešačiš jer se ubrzo pretvara u teg na leđima i počinješ da se znojiš. Sada postoje razni grejači – stavite jedan uložak u cipelu i on drži toplotu deset sati.“

Pre nego je dobio ponudu da bude voditelj popularnog kviza ’Potera’ koji se emituje na RTS, ovaj novinar je verovao da on to može da radi. Znao je da veliki deo uspeha u svakom kvizu počiva na činjenici da svako ko se pojavi u njemu treba da bude ono što jeste:

„Volim ’Poteru’ jer se ja u tom kvizu ni jednog trenutka ne pretvaram, ne igram, već sam ono što sam. A najvažnije mi je da takmičara opustim, da mu priđem na najbolji način, da ga oslobodim treme. Nismo mi neka kviz-nacija, ne pravimo dobre kvizove, sve naše kvizove su napravili neki drugi, a mi ih prenesemo i prilagodimo. Naš narod pred kamerom nije zabavan kao neki drugi narodi. Naš čovek gleda da se ne obruka i samo razmišlja šta će drugi da kažu o njemu. Nekad davno mi je jedan upućeni sagovornik objasnio da je to zato što smo mi uglavnom depresivan narod. Nisam proveravao.“

Kad smo se dogovarali za ovaj razgovor, Jovan Memedović mi je rekao da je do 5. septembra na odmoru. Zanimljivo je znati šta za njega znači odmor:

„ I na odmoru sam nosio kompjuter i pisao tekst. Posle tri dana sam shvatio da se neću odmoriti. Zatvorio sma laptop i zaboravi na njega. A čeka me puno posla.“

Nažalost, televizija je najčešće u rukama ljudi koji ne znaju posao i program se velikim delom svodi na banalnost i navijanje. Kod nas je prisutna navijačka televizija

Ima jedna zabavna priča o osobi koja je bila pod hipnozom, jer je rađen projekt-eksperiment, koliko hipnoza može da pomogne ljudima da se odviknu od bolesti zavisnosti. Projekat je vodio dr Tihomir Kojić, a učestvovala je i Jovanova mama kao psiholog. To je trajalo nekoliko godina, a jednom je dr Kojić dozvolio da svaki član ekipe pita pacijenta pod hipnozom ono što ga zanima. Jovanova mama je pitala štra će biti sa njenom decom, tada školarcima, a devojka pod hipnozom je odgovorila: ’Ćerka će vam biti naučni radnik, a sin će vam biti jako poznat i popularan’.

Svi su se tada smejali, Jovan se i danas smeši dok to prepričava šta je prorekla devojka pod hipnozom.

A sa velikom dozom zadovoljsta na kraju ovog razgovora kaže:

„Suština ovoga što sam do sada radio i što verujem da ću još raditi, je u tome što se to malo, ili gotovo nimalo ne razlikuje od onoga kako živim. Sudbina me dovela u ovaj posao i shvatio sam da ja ovo mogu uvek da radim jer bih tako živeo i bez kamere. Ja volim ovaj posao i sve što radim za mene je ogromno zadovoljstvo. Inače, ko bi išao u Beč da snima đubretare. Samo u ovoj godini, snimio sam tri emisije na deponijama, i nikada nisam video ni jednog drugog novinara da se time bavi.“

Ova rubrika je, kao nijednom do sada, posvećena isključivo onome što radi ovaj televizijski autor. O onom privatnom, po zahtevu Jovana Memedovića, ni reči.

CorD Recommends

Više...

Slobodan Šnajder, pisac

O Titu danas mislim bolje nego onda

Jedan je od najvećih majstora pisane reči koga su njegove drame i romani učinili hrvatskim klasikom. Preveden je na petnaestak jezika, a njegova najpoznatija...

Miomir Korać, direktor Arheološkog instituta SANU

Arheologija nije nauka senzacije

Ovaj svetski priznati istraživač tvrdi da je prostor između Alpa i Karpata jedan je od najkreativnijih na Planeti. Proveo je više od 40 godina...

Tomislav Toma Garevski, arhitekta

Voleo bih da ostavim trag i u rodnom Beogradu

Decenijama je imao titulu najuspešnijeg beogradskog arhitekte u Parizu. Stotine njegova zdanja se nalaze na četiri kontinenta i pripadaju Šeratonu, Hiltonu, Luj Vitonu, kongresnim...

Zoran Hamović, osnivač izdavačake kuće CLIO

Čemu knjige ako nas ne čine boljima?

Pre tačno 33 godine osnovao je CLIO i to je danas jedna od najstarijih privatnih izdavačkih kuća u Srbiji. Pored brojnih domaćih i regionalnih...

Od zaplenjenog duvana dobijeno je 7 tona najkvalitetnijeg organskog đubriva

Više od 5 tona ilegalnog rezanog duvana, čak 3,5 tone duvana u listu, 26.000 boksova cigareta, 12.000 boksova motanih...

EPS će do kraja decenije uložiti 5,4 milijarde evra u projekte obnovljivih izvora energije

Elektroprivreda Srbije (EPS) će do kraja decenije uložiti 5,4 milijarde evra u projekte obnovljivih izvora energije, od čega će...

Srbija i Angola potpisale Program saradnje u oblasti kulture

Srbija i Angola su potpisale Program saradnje u oblasti kulture koji će, kao je objavljeno u Vladi, važiti za...

Turistička organizacija Zlatibora i Turistička zajednica Labina potpisale Protokol o saradnji

Turistička organizacija Zlatibora i Turistička zajednica Grada Labina potpisale Protokol o saradnji koji podrazumeva unapređenje saradnje u oblasti turističke...

Na vodećem svetskom sajmu organske hrane srpske firme ugovorile poslove koji premašuju 8 miliona evra

Srpske kompanije koje su učestvovale na Međunarodnom sajmu organske hrane Biofach u Nirnbergu ugovorile su poslove čija vrednost premašuje...