Ona je priznata i slavna kao vrhunski neurohirurg. Osećaj da nekome spasava život je njena životna pobeda i nemerljivo priznanje. I to ne menja ni za kakvu poziciju. Ljudski mozak je za nju vasiona u malom. I verovatno ne postoji niko ko nekoliko decenija uspešnije operiše na mozgu, niti bi iko na ovom jeziku napisao bolji esej o mozgu od nje. Njoj pacijenti veruju i vole je, kod kolega, uz to, uživa i veliko poštovanje
A Danica Grujičić (64) najveću zahvalnost za pravi izbor i ispravnost svog životnog puta duguje svojim roditeljima, ocu Milu, ekonomisti, i majki Cveti, profesorki književnosti, koji su joj bili bezrezervna podrška. Za sigurnost u sebe, koja je jedna od njenih osnovnih osobina, kaže da je zahvalna ocu. Roditelji su joj podarili osnovno domaće vaspitanje koje je podrazumevalo:
„Moraš puno da radiš, moraš sve svojim trudom da postigneš i nemoj računati ni na koga drugoga. Moraš da poštuješ porodicu, širu i užu, moraš da poštuješ starije a da pomažeš mlađima. Bila sam jedinica, ali se moj brat od tetke rodio sedam dana pre mene, pa sam imala sreće da smo kao blizanci rasli zajedno.“
Šta je danas ostalo od tog sistema vrednosti u kome je odrastala i vaspitavana ljubazna sagovornica CORD-a?
„Moje okruženje je takvo da se držim principa na kojima sam odrasla. Mislim tu na svoju porodicu, na prijatelje, na starije profesore koji su me učili. Dok sam bila u ambulanti, kada uđe starija osoba da je pregledam, ja bih ustala. To je vaspitanje koje mi je ostalo, i to je za mene normalno. I kad mi se dogodi da ja uđem u prostoriju, a mlađi kolega sedi i drži noge na stolu, dobije od mene lekciju iz lepog vaspitanja.“
Rođena je u Užicu i u tom gradu na Đetinji je živela 11 godina. Pamti svoju učiteljicu Nadeždu Petronijević, svoje drugove iz škole. Prva četiri razreda je bila u jednom odeljenju, a posle ju je majka prebacila u drugo gde se učio engleski jezik. Radovala se izletima u okolinu Užica, odlascima u Stari grad, na Zlatibor:
„Bilo je to bezbrižno detinjstvo bez ikakvih potresa, uz strogu majku koja držala konce u svojim rukama, znala je da kazni, ali i da nagradi. Tata je bio često odsutan, ja sam bila njegova mezimica i bio mi je više drug i prijatelj. Mama je bila ta koja se morala poštovati, uvek malo strožija ali uvek pravedna. Kad sam odrasla, bila je mnogo nežnija i to je objasnila činjenicom da sam bila mnogo nemirno dete pa je morala da bude stroga, da bi me držala pod kontrolom. I hvala joj na tome što je od mene napravila pre svega dobrog čoveka.“
Kao dete je počela da svira harmoniku. Imala je divnog profesora Dragana Vasiljevića koji je kod nje razvio želju da se stalno popravlja, da bude sve bolja. Svakog dana je vežbala po tri-četiri sata, svirala je Bahove koncerte. Kasnije, na fakultetu, njena harmonika je bile neizostavna u druženjima. Gde god bi išli, kolege su nosile harmoniku da bi mogli da zapevaju uz Daninu pratnju.
Otac je radio u Rusiji, Danica je imala 15 godina, išla je u prvi razred Pete beogradske gimnazije i presudila je u odluci da se svi presele u Moskvu:
„U tim godinama nisam imala idola ni u pevačima, ni glumcima, ni umetnicima, što možda nije bilo dobro, već je moj idol bio moj tata koji je uvek bio u pravu. Tata je predložio da se selimo, mama se dvoumila, a ja sam bila dovoljno pametna da shvatim kako je to šansa za upoznavanje jedne druge kulture, da ću naučiti da govorim novi jezik jer sam engleski već govorila. Sve je to moglo da bude pravo bogatstvo i prelomili smo da idemo.“
Vaspitavana sam da moram puno da radim, da sve postignem svojim trudom, da poštujem porodicu, da poštujem starije a pomažem mlađima
Tako je Danica iz Pete beogradske gimnazije otišla u 28. srednju školu Oktobarskog reona grada Moskve. Njena majka je u jednoj televizijskoj emisiji svedočila da je završila deseti razred u toj školi kao najbolja učenica. Ona ne voli time da se hvali jer je smatrala da bi bilo sramota da se obruka pred đacima:
„U Moskvi smo proveli dve i po godine, sa 17 godina sam završila srednju školu i upisala fakultet. Rusi su me jako lepo prihvatili i osim po imenu i prezimenu, nisam se ni po čemu razlikovala od njih. Polagala sam maturu u ruskoj i u jugoslovenskoj školi, ustajala sam u tri ujutru da učim, svirala harmoniku. Posebno me je oduševilo to što je u tadašnjem SSSR bilo osnovnih škola na 198 jezika. To je bio moćan pokazatelj poštovanja nacionalnih manjina.“
Na pitanje zašto medicina, koju je upisala u Moskvi, a nastavila i završila u Beogradu, dobijamo zanimljiv odgovor:
„Mene je oduvek fasciniralo nešto što je beskonačno. Želela sam da budem konstruktor raketa i aviona, ali nisam mogla to da upišem jer su tada na tom fakultetu mogli da studiraju samo građani Sovjetskog saveza. Moj sledeći izbor je bila medicina, znajući da ću se baviti neurohirurgijom, jer vam je ljudski mozak zapravo jedan mali svemir. Mozak je i danas nedokučiv, mogućnosti ljudskog mozga su verovatno beskonačne. To što mi ne znamo da koristimo sve te mogućnosti na najbolji način, to je drugi problem. Ja sam se u svom poslu potpuno pronašla.“
Nastavak studija medicine u Beogradu pokazao je da je zaista bila željna znanja. Već na poslednjoj godini fakulteta je počela da volontira na Neurohirurgiji. Primljena je na posao posle godinu i po dana od položenog stručnog ispita, sa prosečnom ocenom studija 9.6. Treba joj verovati kada danas kaže:
„Čini mi se, da nisam završila na neurohirurgiji, ja bih upisala istoriju ili nešto drugo, to završila i time se bavila. I žao mi je dece koja imaju ideju gde bi mogli najviše da pruže, a nemaju mogućnosti za to. Ne mogu svi da dobiju ono što žele. Mislim da nemedicinski predmeti na Medicinskom fakultetu moraju mnogo više da se bave etikom. Možda za medicinski fakultet treba uvesti psihološki test. Morate ispunjavati određene etičke norme, morate imati određeni stepen empatije, da biste bili dobar lekar. Džaba ste vi vrhunski hirurg ako pacijent ne može da ima poverenja u vas.“
Kad neko toliko voli svoj posao neurohirurga i izriče ode mozgu, zanimljivo je čuti kako je izgledao njen prvi susret sa mozgom:
„Kada sam prvi put videla da pulsira život, ja sam, naravno bila oduševljena. Gledala sam nekoliko operacija koje tehnički nisu bile komplikovane. A onda sam gledala jednu jako ružnu operaciju. A to je, kada u traumi, da biste nekoga spasili, morate da skinete deo mozga. To je radio moj stariji kolega koji je radio perfektnom tehnikom. Svaki njegov potez je imao smisla. Gledala sam i kukala kako nikada neću naučiti tako da radim. Ali sam naučila da bez obzira na hitnost operacije, uvek mora da postoji red. Jer ako izgubite taj red, vi gubite pacijenta. To mi je bila velika škola. Inače, kolegama, opštim hirurzima koji su ubeđeni da je samo njihova hirurgija prava, govorila sam: Kada otvorim lobanju i vidim mozak, ja kažem: dobar dan, vaše veličanstvo.
Mozak je i danas nedokučiv, mogućnosti ljudskog mozga su verovatno beskonačne. Samo mi ne znamo da koristimo sve te mogućnosti na najbolji način
Iznenadili biste se šta sve mozak može da istrpi, koje veličine tumora, a da mislite da je čovek potpuno normalan. Sve zavisi da li se proces razvija jako brzo, gde pacijent brzo pada u komu, ili jako sporo. Neki dobroćudni tumori mogu da rastu po 25 godina. Mozak se polako prilagođava i taj trenutak kada nema više mogućnosti za prilagođavanje, obično je trenutak kada nam se pacijent javi.“
Rano je spoznala da mora kao žena da radi više od muških kolega, i da zna više od njih, da bi pacijenti želeli da ih ona operiše. Taj ogroman trud i rad, ali i izvanredan talenat za posao kojem se posvetila, učinili su da se za nju kao vrsnog hirurga znalo kada je imala 35 godina, a sa 40 je bila veliko ime u svetu neurohirurgije. Ne zaboravlja da poimence zahvali svim profesorima i kolegama sa kojima je radila, od kojih je učila. I nikada ne prihvata da je ona zaslužna za nabavku gama –noža, već da ga je država nabavila.
Imala je 25 godina kada se zaposlila na Institutu za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije. Potom je bila načelnica Odeljenja za neuroonkologiju Klinike za neurohirurgiju KCS, pa direktorka Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, a od pre godinu dana je ministarka zdravlja u Vladi Srbije. Svemu tome treba dodati aktivnosti profesorke Medicinskog fakulteta i druga zaduženja od kojih nije bežala. Njeno geslo je da svakog trenutka mora da bude na raspolaganju svojim pacijentima, i da je to obaveza svakog vrhunskog lekara. Svojim velikim uspehom smatra to što je formirana dnevna bolnica Klinike za neurohirurgiju.
Gde god da je radila, njeni radni dani je počinjao ustajanjem u šest ujutru. U pola osam bi već počinjala sa operacijom i ako ih je bilo dve tog dana, a ako su teže i duže, završavala bi u sedam uveče. Ako su jednostavnije, radila bi tri operacije dnevno, ali ako se nešto iskomplikuje, ostajala bi na Klinici do deset uveče. Uvek je uspevala da oformi dobar tim sa kojim je radila:
„Veoma je važno da imate dobre saradnike i za onu oblast u koju se ne razumete. Ja sam naučila da ono što ne znam pitam one koji znaju. Kada rukovodite jednom ustanovom, najvažnije je da konsultujete dobre pravnike.“
Svojim predlozima i njihovom realizacijom uz pomoć tima sa kojim je radila, znatno je poboljšala rad Instituta u organizacionom smislu. Toga su svesni svi koji su nastavili da rade za dobrobit pacijenta:
„Starije generacije su nasledile od svojih starijih učitelja taj hladan odnos prema pacijntima i želju da se pobegne od umirućeg pacijenta. To je nedozvoljeno.“
Čini mi se, da nisam završila na neurohirurgiji, ja bih upisala istoriju ili nešto drugo, to završila i time se bavila
Od kada je pre godinu dana postavljena za ministarku zdravlja u Vladi Srbije, najteže joj padaju sastanci kojih ponekad ima i 6-7 dnevno. Iako pokušava da sve završi do šest, pola sedam i da se posle toga posveti ocu, često sastanke završava kasno uveče. Glavni joj je cilj da u saradnji sa Ministarstvom finansija obezbedi što više novca za zdravstvo, da pokrene inicijative za promene u radu i ponašanju koje treba da poboljšaju funkcionisanje zdravstvenog sistema Srbije. I sve što je obrazlagala, pokazivalo je njenu ogromnu brigu za pacijente. Ali, i da se medicinskim radnicima sačuva dostojanstvo u radu. Ne ide sve lako i na pitanje šta joj najteže pada, odgovara:
„Kao neko ko dolazi iz operacione sale i najzahtevnijeg dela zdravstva, trebalo mi je vreme da se naviknem na „nehirurške procedure“ u funkcionisanju državnog aparata. Mi hirurzi smo navikli da donosimo odluke u sekundi i „sečemo“. U funkcionisanju države to često nije moguće, što u pojedinim slučajevima i nije loše jer vam da vremena da sagledate sve aspekte problema i donesete prave odluke. Iskreno, nekada me nervira sporost sistema, ali to je problem i mnogih drugih država. Navikavamo se – sistem na mene i ja na sistem.
S druge strane, moramo da radimo na poboljšanju i dopuni Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Obilazim celu Srbiju, razgovaram sa svojim kolegama, sa udruženjima pacijenata i trudim se da sagledam sve predloge kako bismo doneli što bolji zakon. Za mene je Srbija od Subotice do Prizrena i kao ministar zdravlja trudiću se da sa svojim kolegama obezbedim podjednako dobru zdravstvenu zaštitu svim građanima Srbije. U tome ne sme biti razlike bez obzira gde žive naši građani: u Vojvodini, na Kosovu i Metohiji ili u Beogradu.“
Svojim najvećim uspehom na ovoj funkciji smatra činjenicu da se polako kreće u Drugu A fazu Kliničkog centra Srbije, brzo se radi na kapitalnom i možda najvećem projektu – novoj zgradi Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, nada se da će sledeće godine u ovo doba biti otvoren deo novog Kliničkog centra Vojvodine:
„Uspeli smo da rešimo dugogodišnje, da ne kažem višedecenijske probleme oko toga ko je investitor, ko je osnivač. Posle više godina zastoja, u toku je projektovanje Kliničkog centra u Kragujevcu, treba da se završi rekonstrukcija bolnica u Smederevskoj Palanci, Valjevu i u drugim gradovima… Ipak, gde god da odem, svuda me pre svega oduševi požrtvovanost mojih kolega.
Zadovoljna sam što je posle 30 godina donet Pravilnik o povećanju dostupnosti lekova (tzv. off-label). Ovo je veliki korak u srpskom zdravstvu koji će biti značajno olakšanje za naše pacijente. Do sada lek koji je registrovan za jednu indikaciju, niste mogli da ga koristite za drugu iako je efikasan, samo zato što nije bio na listi. Za realizaciju ovog pravilnika u praksi očekujem veliku pomoć RFZO-a.“
Morate ispunjavati određene etičke norme, morate imati određeni stepen empatije, da biste bili dobar lekar. Džaba ste vrhunski hirurg ako pacijent nema poverenja u vas
Zadovoljna je ministarka i činjenicom da je donet Pravilnik o neregistrovanim lekovima, jer u slučaju nestašice mogu da se uvezu lekovi iz Rusije, Kine, Indije, Južne Koreje. Kaže da iz Zapadne Evrope stižu najave o mogućim restrikcijama u dostavi lekova, pa ne želi da čeka trenutak u kome nećemo imati odakle da uvezemo lekove. „Ovo je veliki pomak koji smo zajedno uradili sa Vladom Republike Srbije i uverena sam da će obezbediti sigurnost svim našim građanima.“ Zadovoljna je što se obnavlja Institut za virusologiju, vakcine i serume Torlak i veruje da ćemo za pet-šest godina imati sve naše vakcine, i što su donete izmene Zakon o zdravstvenom osiguranju kad je reč o bolovanju:
„Bili smo jedina zemlja u regionu gde je lekar opšte prakse mogao da prepisuje 60 dana bolovanja. Sada je to 30 dana kao što je svuda u regionu.Radimo na tome da ispravimo veliku nepravdu prema našim veteranima, prema ljudima koji su branili ovu zemlju, mogli da poginu za nju, mnogi od njih imaju postraumatske poremećaje, a nisu imali zdravstveno osiguranje. Sa velikim zadovoljnstvom sam predložila izmenu dela zakona kojim se omogućava da oni sada, uz boračku knjižicu, dobijaju kompletno zdravstveno osiguranje, kao i članovi njihove porodice ako nemaju drugi osnov.“
Izuzetno važan posao je urađen i dogovoren zahvaljujući pregovorima sa Svetskom bankom da se dobije kredit od 75 miliona dolara za projekat ’100 ambulanti po selima’:
„Biće nabavljena sva potrebna oprema, imaćemo i pokretne ambulante koje će obilaziti sela u kojima se ne isplati imati ambulantu, ali će iz najbližeg zdravstvenog centra lekar redovno dolaziti.“
Agilnoj lekarki o čijoj empatiji pacijenti ispredaju bajke, i ministarki Danici Grujičić teško pada odlazak mladih lekara u inostranstvo. I sve čini da oni u što većem broju ostanu u Srbiji. I svakog koga zadrži smatra svojim najvećim uspehom.
Danica Grujičić nije član nijedne stranke, a SNS je podržala zbog svega dobrog što je stranka na vlasti učinila u oblasti zdravstva.