Predstave na ovogodišnjem 56. Bitef-u ne tretiraju sumorne teme rada na ljutit, ostrašćen, opor način; naprotiv, dominiraju topli i duhoviti tonovi, čak i kada je tema fenomen rada u pozorištu.
Gubitak posla, angažman na više poslova paralelno da bi moglo da se preživi, sve su to teme koje su aktuelne u našim životima ali ih gotovo nikada ne nalazimo na naslovnim stranama i u medijama, u izlaganju političara, i na simpozijumima. Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa odlučio je da ovogodišnji 56. Bitef, koji će se održati od 23. septembra do 1. oktobra pod sloganom „Mi, junaci rada svog“ posveti upravo ovoj temi.
Da li je bilo teško naći devet predstava koje dovodite na Bitef, ili je to tema o kojoj se mnogo promišlja u umetničkim krugovima?
Ova tema nije baš trend u svetskom pozorištu, ali smo, ipak, uspeli da sastavimo selekciju bez teškoća. Tematski luk ide od bede meksičkih fabričkih radnika koji žive na minimalcu, preko masivnog odliva srpskih zdravstvenih radnika u inostranstvo i sudbine čuvara svetskih muzeja koji su često prekvalifikovani za taj posao, do uslova rada u samom teatru, s posebnim naglaskom na položaju žena. Ova poslednja tema – fenomen rada u pozorištu – čini posebnu programsku potcelinu, jer je ona u središtu čak tri predstave, belgijske Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima, slovenačke Solo i naše Svet bez žena.
Posle dve godine depresivnog stanja u kojem su čitulje i otkazi bili posredno ili neposredno vesti dana u bezmalo svačijem životu, izabrali ste turobnu temu. Šta po vašem mišljenju privlači publiku na ove predstave koje duboko kopaju po njihovim dušama? Sa kojom mišlju biste želeli da oni odu kući kad se spusti zavesa?
Tema jeste turobna, ali ja sam duboko uveren da estetska emancipacija nije jedina misija Bitefa, već da je to i ona socijalna. Drugim rečima, Bitef je i festival angažovanog, kritičkog, emancipatorskog, progresivnog pozorišta. Imajući to u vidu, logično je da, u brehtovskoj tradiciji, gledaoci odu kući razmišljući o onome što su videli, da ih to pokrene na kritičku refleksiju vlastite egzistencijalne pozicije – u ovom slučaju, u pogledu uslova rada i radnih prava. Međutim, mislim da ne lišavamo gledaoce ni katarze, a protiv koje je Breht žestoko bio. Mnoge predstave pružaju mogućnost da osetimo empatiju, da se identifikujemo s manje ili više nesrećnom sudbinom njihovih junaka. Zanimljivo je to što se u izabranim predstavama ove sumorne teme ne tretiraju na ljutit, ostrašćen, opor način; naprotiv, čini mi se da dominiraju topli i duhoviti tonovi.
Bitef otvara predstava s ekološkom temom. Šta ovu temu baš danas čini silom koja pokreće mnoge ljude uključujući i one koje protestuju na našim trgovima? Šta je razlikuje od protesta 80-tih godina prošlog veka kad smo imali ista znanja, ali više vremena da reagujmo?
Samo Vaše pitanje sadrži i odgovor. Ovu temu danas čini urgentnom to što čovečanstvo više nema vremena. Kada bi se i odmah donele potrebne političke odluke na globalnom nivou i one dosledno sprovodile (recimo, o emisiji štetnih gasova), pitanje je da li bi bilo dovoljno vremena da se zaustave klimatske mutacije i drugi ozbiljni ekološki problemi. Osim pomenute urgentnosti problema, ne znam tačno šta je razlika u odnosu na proteste 80-tih. Možda tendencija da se ekološki pokret uzdigne iznad građanskih akcija i ideološki šire i jasnije isprofiliše tako da može da pruži odgovore na sva bitna društvena pitanja, a ne samo ekološka.
Time bi on postao ono što neki teoretičari zovu „politička ekologija“ i postao nova, drugačija i relevantna politička snaga, koja bi čovečanstvu možda i mogla da pruži nadu. Iz intelektualne radoznalosti ovih dana sam počeo da s francuskog prevodim knjigu čuvenog filozofa i sociologa Bruna Latura, a koju je napisao u saradnji s Nikolajem Šulcom, a koja baš tretira ova pitanja. Već je njen naslov znakovit, programski – Beleška o novoj ekološkoj klasi.
U našem svetu svaki čas iskoči nova tema, od ekologije preko teškog i nedostojanstvenog rada do rata u Ukrajini. Šta vas, kao umetničkog direktora Bitefa, opredeljuje da kažete „ovo je to čime moramo da se bavimo ove godine“? Da li ste pomislili da rad, ma koliko težak, bledi ko tema pred senkom rata bezmalo na našem pragu?
Selekcija se pravi tako što u prvom periodu Filip Vujošević, dramaturg festivala, i ja gledamo vrlo različite predstave, sve dok se, na osnovu umetničke vrednosti i društvene bitnosti, ne izdvoji nekoliko njih na istu ili sličnu temu. Onda se ta tema, oko sredine procesa selekcije, „zacementira“ i do kraja se traga samo za projektima koji ulaze u taj okvir.
Nažalost, u našoj sredini, ni među profesionalcima, ne zna se ko su najrelevantiji teatarski autori današnjice, pojave, kompanije, festivali. Ovogodišnji Bitef popunjava tu prazninu
To znači da je tema 56. Bitefa bila izabrana, a mnoge predstave već pozvane, krajem prošle godine, dakle nekoliko meseci pre početka rata u Ukrajini. Mada, sve i da nije bilo objektivnog, datumskog razloga, mislim da bih ostao pri temi rada. Gledano iz marskističke vizure, pitanja društvenih nepravdi, nejednakosti, eksploatacije, klasnog tlačenja… starija su od pitanja rata. Ove pojave su manje posledica ratova, a više njihov uzrok.
Konstantno čitamo o odlukama brojnih pozorišta, opera, baleta da sa svog repertoara skinu dela ruskih autora makar oni, kao Čehov ili Čajkovski, bili vekovima udaljeni od aktuelnog političkog trenutka. Šta bi ste vi učinili da se među predstavama koje ste želeli da dovedete na Bitef našlo delo nekog klasičnog ili novog ruskog autora ili teatra, ili ruskog i ukrajinskog? Gde je primereno spojiti umetničko i političko a gde to postaje neukusno i groteskno?
Na ovu temu sam već davao izjave na početku ruske invazije Ukrajine. Ukratko, apsolutno je nedopustivo da se „kansiluju“ mrtvi ruski umetnici koji, iz očiglednih razloga, nisu mogli da pruže doprinos, potporu, opravdanje ovoj invaziji. Kao što kažete – to je potpuno groteskno. Isto važi i za veliku većinu živih ruskih umetnika: nju, naime, čine oni autori koji se suprotstavljaju Putinovoj politici i zbog toga snose posledice, neki su morali čak i da emigriraju.
S druge strane, kada bih u ruskom pozorištu znao za nekog Nikitu Mihalkova, nekog ko je otvoreno podržao invaziju na Ukrajinu, njegov rad bih izbegavao, a čak možda i podržao „kansilovanje“. Što se Bitefa tiče, da je bilo nekog ruskog autora ili predstave u selekciji ne bih ih sigurno „otkazao“, jer znam da bi to bili umetnički i društveni diskursi koji nikako ne bi podržavali ratnu i imperijalsitičku politiku.
Ove godine su, sa izuzetkom autora domaćih predstava, svi reditelji i koreografi po prvi put na Bitefu, takoreći stranci su za domaće gledalište. Šta vas je opredelilo za ovakav izbor?
To je bio sticaj okolnosti, nismo od toga počeli kao od unapred zadatog cilja. Međutim, kad se videlo da se selekcija kreće u tom pravcu, onda nam se to svidelo, pa je pri samom kraju selekcije postalo i jedan od njenih mnogih kriterijuma. „Novum“ na Bitefu shvatamo kao ne nužno potpuno nove, ali izvesno i dalje radikalne, drugačije pozorišne prakse. Ove godine je to devised theater, a prethodnih su bile instalacije, durational performances, immersive theater… Međutim, „novum“ može da se shvati i u jednostavnijem značenju – kao autorske poetike koje su nove za našu sredinu. Mislim da to ima velikog značaja, jer se, nažalost, u našoj sredini, ni među profesionalcima, ne zna ko su najrelevantiji teatarski autori današnjice, pojave, kompanije, festivali. Za razliku od filma ili popularne muzike, taj nam kontekst izmiče. Recimo, Kejti Mičel je godinama jedna od vodećih svetskih rediteljki, a bojim se da to u nas nije poznato. Dakle, izbor imena koja su nova za našu sredinu ima i izvesnu informacionu i edukativnu vrednost.
Šta ovako gladni Bitefa ne smemo da propustimo a nije u glavnom programu?
Biću surov – ništa ne treba da propustite.