Od ove godine je umetnički direktor Bitefa. Režirao je u zemljama nekadašnje Jugoslavije, u Beču, Atini, Londonu, Delfima, Epidaurusu…Dobio nekoliko Sterijinih nagrada, a u Atini je za svoju postavku Čehovljeve ’Tri sestre’ priznat za najboljeg reditelje u toj godini. U londonskom Glob teatru postavio je ’Henrija Šestog’ koji je igran na srpskom jeziku! Odavno je profesor na Akademiji u Novom Sadu, a 2014. godine osnovao je Šekspir festival u Čortanovcima koji početkom leta privlači brojnu publiku.
Nikita Milivojević (62) je rođen u Vojvodini, u Inđiji, za koju kaže da je njegova Itaka, njegova Jasna Poljana, ili Bergmanovo ostrvo Faro. Njegovi preci su poreklom iz Crne Gore, pa su odatle došli u Dalmaciju. Nikita veruje da su u njemu, kao dva snažna kontrasta, zauvek utisnuti zimski pejzaži ravnice Srema i vrelina kamena Dalmacije. Andrić kaže da je ’čovek dužan svome zavičaju’:
„U mom slučaju ’zavičaj’ podrazumeva dva odredišta: Inđiju, u kojoj sam rođen, i Dalmaciju, tačnije selo Polača kod Knina, poreklo mojih roditelja, gde sam najčešće provodio letnje i zimske raspuste. Kada sam nedavno, posle dugo godina ponovo bio u tim krajevima Dalmacije, iznenadio sam se koliko su razne slike, mirisi, zvuci… i dalje živi u mom sećanju. Selo mojih roditelja je za mene bilo nešto kao Makondo kod Markesa. Mesto prepuno mitskih, neverovatnih priča, događaja, likova…Priča o mojim korenima bila mi je oduvek važna. Svoj prvi dokumentarni film snimio sam upravo inspirisan jednim događajem vezanim za život u tim krajevima.“
Srećno detinjstvo u malom mestu podrazumeva pre svega neograničenu slobodu. Čitav dan je Nikita kao dete provodio na ulici, u igri, kući je odlazio samo kada ogladni:
„Ispred moje kuće, kao nekakav ogroman tepih, prostirale su se bašte (i danas su tamo), koje su uvek bile pune ljudi, koji su nešto sadili, kopali, zalivali… Sredinom tih bašta proticao je potok, sve je izgledalo pomalo kao na idiličnom pejzažu nekog slikara. Pošto sam ’zimsko dete’, zima i sneg za mene imaju posebno mesto u mom sećanju. Verovatno zbog toga u mojim predstvama često pada sneg.“
Kada mi je sin moga prijatelja, koji je imao 12 godina, rekao da nikada nije bio u bioskopu, odlučio da ponovo u Inđiji otvorim bioskop.To smatram jednom od boljih stvari koje sam napravio u životu
Bežeći iz Crne Gore od Turaka, Nikitini preci su naselili u Dalmaciju ispod Dinare:
„Zbog toga je devojačko prezime moje majke bilo Crnogorac. Slušajući razne priče o životu u tim krajevima, uvek sam se pitao kako su ljudi uopšte mogli da žive u tom kamenom, surovom okruženju. Kako im je život bio u pravom smislu reči borba, mnogi su naravno u potrazi za boljim uslovima odlazili, te je tako i moj otac stigao u Vojvodinu. Dalamatinci su bili dobri građevinari, naročito su bili vešti da rade sa kamenom, a kako se u to vreme dosta gradilo u Beogradu i okolini, vrlo brzo su uspeli da se snađu. Majka je vrlo rano otišla da se školuje u Pulu , tamo je živeo njen najstariji brat, i danas joj nešto italijanskog jezika ostalo u sećanju. Od nje sam nasledio nekakvu ’umetničku žicu’, radoznalost, energiju, upornost… i, naročito, strast za čitanjem. Neverovatno mi je koliko još uvek stalno nešto čita, zanimaju je razne stvari, neprestano nešto planira …“
Otac je često zbog posla bio odsutan. Nikita je imao jedanaest godina kada je dobio brata, a vreme je uglavnom provodio sa majkom. Ona mu je, kao veoma vredna i radoznala, odredila neke najvažnije životne principe koji su ga formirali. Suštinu svog vaspitanja sažima u izrazu ’manje je – više’.
Bioskop je u detinjstvu na Nikitu ostavio neizbrisiv trag:
„Moj drug je kao poklon za Novu godinu dobio mali dečiji kino-projektor i tako sam kod njega prvi put otkrio film. To je jedan od najvažnijih i najjačih doživljaja u mom detinjstvu. U zamračenoj sobi raširi se beli čaršaf, i kada se uključi projektor pojavi se čarobna linija svetla koja se na belini platna pretvara u pokretne slike…Čudesno! Kasnije mi je ujak s nekog putovanja za poklon doneo malu ‘optičku kutiju’, u koju sam mogao da stavljam slajdove-sličice, a one su se u kućištu uvećavale zahvaljujući ‘objektivu’, u stvari uveličavajućem staklu, što mi je stvaralo nekakvu iluziju ‘laterne magike’. To je ona vrsta doživljaja koji ostaju urezani u najdubljem delu našeg nesvesnog. Bergman je tome posvetio autobiografsku knjigu, napravio film. Ja pripadam generaciji kojoj je bioskop predstavljao jednu od najvažnijih institucija u životu. Kasnije , u vreme studija, moj kum Živko Popović i ja smo bukvalno svake večeri obavezno odlazili u bioskop, što je za mene bio poseban doživljaj. I onda je devedesetih godina bioskop u Inđiji, kao i mnogi drugi širom zemlje, zatvoren. Prilikom jednog od sve ređih dolazaka kući, sin moga prijatelja, koji je imao 12 godina, rekao mi je da nikada nije bio u bioskopu!? To je za mene bilo potpuno neverovatno. Tako sam odlučio da ponovo u Inđiji otvorim bioskop iz svoga detinjstva. Nazvao sam ga Stalker po filmu Tarkovskog. To smatram za jednu od boljih stvari koje sam napravio u životu.”
Sa prijemnog ispita posebno pamtim miris scene. Mogao bih da kažem da sam pozorište u stvari zavoleo zbog tog mirisa! Pozornica ima poseban miris: zavese, kostimi, svetlo…Neverovatno uzbudljivo
Želeo je da studira književnost, ali je na prijemni za režiju, koju je završio na novosadskoj Akademiji umetnosti, krenuo više zbog društva. Iako se tokom leta dobro spremao, razmišljao je da verovatno neće proći, pa će upisati ono što je i planirao – književnost: „Ono što posebno pamtim s tog prijemnog jeste miris scene. Mogao bih da kažem da sam pozorište u stvari zavoleo zbog tog mirisa! Pozornica ima poseban miris: zavese, kostimi, svetlo…Za nekoga ko je prvi put sve to osetio, bilo je to nešto neverovatno uzbudljivo. Tako su mi jedino mirisale nove knjige za lektiru kada sam ih dobio na početku školske godine.”
Postoji priča kako je Nikita svoj prvi ispit iz režije spremao u kasarni s vojnicima, i kako je njegov profesor Boro Drašković došao na taj ispit u kasarnu u Niš:
„Desilo se da sam posle prijemnog ispita na Akademiji morao da idem u vojsku, tada je uveden zakon da osamnaestogodišnjaci moraju odmah posle srednje škole u vojsku.To je u mom slučaju značilo da su, po povratku iz vojske, kolege s kojima sam primljen na režiju već druga godina, a ja bih morao da krenem s prvom godinom i profesorom koji te godine prima klasu. Da bih ostao u njegovoj klasi, Boro Drašković je napravio gotovo nemoguć presedan. Predložio je da prvu godinu polažem iz vojske.Tako se desilo da ja prvu godinu režije nisam odslušao, već sam je ‘odslužio’ i došao direktno na drugu godinu režije. Uradio sam dramatizaciju Čehovljeve pripovetke Kameleon, napravio podelu među mojim kolegama vojnicima, u raznim pauzama krali smo vreme za probe, i nekako uspeli da napravimo predstavu koju smo odigrali u praznom gledalištu vojničkog kluba u Nišu, samo za profesora Boru Draškovića.Tako sam položio a scena vojničkog kluba niške kasarne bila je moje prvo pozorište.“
Prva Nikitina režija bila je ’Žak ili pokornost’, Ežena Joneska, u Salonu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a postala je čuvena po pasulju koji je služen publici. Publika je u stvari bila pozvana na svadbu, pa su tako i sedeli, za svadbarskim stolovima koji su bili postavljeni duž zidova Salona. A onda je u jednom trenutku služen i pravi domaći pasulj, koji je za svaku predstavu stizao iz obližnje kafane preko puta pozorišta, sve zajedno sa živom muzikom. Izgledalo je kao da stvarnost, direktno s ulice, ulazi u predstavu: “Ono što ću sigurno pamtiti zauvek je prva kritika koju sam tada dobio, u NIN-u. Vlada Stamenković je napisao izvanrednu pohvalu predstavi, naslov je bio ’Pobednička mašta’.
Kada sam došao u Atinu, u njoj je bilo više od 100 pozorišta, danas ih ima blizu 200! Grčka je u to vreme za mene značila između ostalog i jedno novo sazrevanje. Proširila mi je vidike, otkrila mnogo toga novog
Devedesetih godina prošlog veka, Nikitine predstave U potpalublju, Banović Strahinja, San letnje noći…bile u centru pažnje na domaćoj pozorišnoj sceni. U tom trenutku, Janis Houvardas, reditelj i vlasnik najprestižnijeg atinskog off pozorišta ’Amore’, tragao je za mladim rediteljem iz Srbije i stupio u kontakt sa Nikitom. Kada je postavio prvu predstavu, ’Ivanov’ A.P.Čehova i koja je imala ogroman uspeh, Nikita je dobio poziv da i sledeće sezone režira u Janisovom pozorištu. Bio je to komad ’Zločin i kazna’, i ta predstava je zajedno sa Gojinom izložbom slika te godine proglašena za kulturni događaj u Atini! Od tog trenutka su mu mnoga vrata pozorišta bila otvorena:
„Došao sam u jednu, u svakom smislu, mnogo bogatiju sredinu od naše. U tom trenutku u Atini je bilo više od 100 pozorišta, danas ih ima blizu 200! Jedno od prvih velikih iznenađenja bila je veoma razvijena i zanimljiva alternativna scena. Pozorište ‘Amore’ je, recimo, bio čuveni letnji bioskop, s divnom otvorenom terasom na vrhu zgrade. Grčka je u to vreme za mene značila između ostalog i jedno novo sazrevanje. Proširila mi je vidike, otkrila mnogo toga novog, upoznao sam brojne zanimljive ljude. Nažalost već dugi niz godina kod nas se toliko toga promenilo nagore, tako da ni pozorište nije ostalo pošteđeno. Za ozbiljan rad potrebno je vreme, koncentracija…Nemoguće je napraviti ozbiljnu predstavu bez discipline, posvećenosti, istraživanja, normalnog vremena za probe. Uvek kada o ovome govorim, znam da izazivam negodovanje kod mnogih svojih kolega, ali istovremeno znam da i mnogi od njih dele moje mišljenje. Suštinski problem je naš pozorišni sistema. Nedavno mi je jedan reditelj rekao da nije imao sve glumce ni na jednoj probi, čak ni pretpremijeri!?”
Od 2014. kada je Čortanovcima osnovao Šekspir festival, ova letnja pozorišna manifestacija je postala neodvojivi deo ovog reditelja:
„To da će u Čortanovcima da se rodi Šekspir festival i da će upravo Šekspirov Gloub teatar iz Londona da ga otvori (ni manje ni više nego baš Hamletom!?), to verujem da niko ni u najluđem snu nije mogao zamisliti. ‘Vile Stanković’ je za deset godina postala jedno neverovatno pozitivno, uzbudljivo mesto, prava svetska pozornica. Naši gosti su bila pozorišta iz Irana, SAD, Finske, Gruzije, Velike Britanije, Belorusije,Turske, Nemačke, Jermenije, Indije , Kine, Grčke, Slovenije, Makedonije, Hrvatske …Oko 25.000 gledalaca je posetilo za sve ove godine Šekspir festival i videlo više od 60 predstava do sada.”
Ove godine gledali smo na ovom festivalu sjajnu predstavu Nikitinog studenta Ivana Vanje Alača ’Bogojavljenska noć’. Da li profesor Milivojević na studijama lako prepozna talenat budućeg umetnika:
„U Bosni ima ona izreka da se kašalj i siromaštvo ne daju sakriti.Verujem da se tako nekako ni talenat ne da sakriti. Naravno talenat je nešto što mora da se razvija, ako ne napreduje – on nazaduje. Vanja Alač je upravo jedan od talentovanih čiji talenat se neprestano razvija. Kada vidim da su talentovani i vredni, osećam obavezu da ih podržim. U mojim predstavama po pravlu uvek igraju i moji studenati, a reditelji su redovno moji asistenti na predstavama. Ako ih nečemu učiš, onda treba nekako i da pokažeš kako veruješ u njih, u to što smo zajedno prošli tokom studija.
Suštinski problem je naš pozorišni sistem. Nedavno mi je jedan reditelj rekao da nije imao sve glumce ni na jednoj probi, čak ni pretpremijeri!?”
Ove godine, Nikita Milivojević je imenovan za umetnikog direktora Bitef festivala. Na pitanje koliko ga to raduje, kolilo ga plaši, on odgovara tvrdnjom da je Bitef jedna od naših najvažnijih kulturnih institucija, čvrsto ugrađena u idenitet Beograda i Srbije:
„To je, naravno, ozbiljan motiv za bilo kog pozorišnog čoveka da bude deo jedne tako velike priče. Ali, s obzirom da je ovo za mene na neki način ’povatak’ u Bitef, tu postoji i vrlo poseban, lični razlog. Naime, četiri godine koliko sam proveo u Bitefu, između 2005-2009, smatram vrlo važnim i kreativnim periodom u svom pozorišnom životu, tako da dolazak na mesto umetničkog direktora Bitefa sada doživljavam na neki način i kao povratak kući. Jednom prilikom govorio sam o tome da jedna od najlepših stvari koje su mi se desile svih ovih godina koliko sam u pozorištu, vezana je upravo za to vreme, tačnije za trenutak kada sam odlazio iz Bitefa, 2009. i kada je čitav kolektiv potpisao peticiju da ostanem još četiri godine. To, naravno, ne treba bilo kome nešto posebno da znači, sem meni, ali je ipak vredno pažnje, to nije uobičajeno kod nas. Ovaj poziv da se vratim u Bitef, s obzirom da je došao upravo iz Bitefa, mogao bi da bude i nekakav nastavak te priče. U svakom slučaju uvek je lepo ići tamo gde znaš da si dobrodošao.“
Iz istorije Bitefa, pored brojnih predstava, Nikita posebno pamti susret s Otmarom Krejčom (1921-2009) posle premijere svoje predstave U potpalublju. Krejča je bio veliko ime evropskog pozorišta i još uvek je mnogima u sećanju bila njegova predstava Tri sestre, za koju je dobio i glavnu nagradu na Bitefu:
„Taj susret i razgovor s Otmarom Krejčom bili su nešto važno za mene. Zatim, sve što je rekao sutradan na Okruglom stolu, način na koji je govorio, sve to je tada na mene ostavilo snažan utisak. Kritičar Politike je na kraju tog Bitefa, u oceni Festivala, napisao da je za njega najveći događaj bio ‘ono što je Krejča govorio o predstavi U potpalublju’. Pored pohvala predstavi, bilo je to i zanimljivo razmišljanje velikog reditelja o savremenom pozorištu i kako ga on vidi.”
Kao umetnički direktor, Nikita veruje da će ovogodišnji Bitef biti pre svega veoma raznovrstan, obilovaće različitim formama.