Srpska opozicija i dalje robuje mitu da je Zapad doveo Vučića i Srpsku naprednu stranku na vlast i da će ih pustiti niz vodu kad im više ne budu trebali. Pa bi onda tek bilo apsurdno da Zapad pomogne da Vučića pobedi sadašnja uglavnom ’nacionalno-demokratska’ opozicija koja bi kao vlast poništila dogovore koje je Vučić napravio sa Zapadom, pre svega oko Kosova, pa čak i sa određenim investitorima.
Ta teorija opozicije o ’marionetskom’ (prozapadnom) karakteru vlasti pravi logički kolaps kad se ukrsti sa takođe jednom popularnom opozicionom tezom – da je Vučić samo formalno za EU, a da je ustvari srcem, dušom i potezima za Rusiju. A sve to i jeste tačno jer Vučić je monumentalizovao Koštuničinu politiku vojne neutralnosti i Tadićevu ’četiri stuba’ (Moskva, Vašington, Brisel i Peking). To sve, pored pragmatične konfuzije vlasti, govori i o nepragmatičnoj konfuziji opozicije koja ne shvata da mora uveriti EU da ima alternativni model stabilnosti u odnosu na Vučićev. Kao što je SNS to uverila spoljni faktor 2011/2012. i postala poželjan partner. Kao što ni ’istočni faktor’ verovatno ne bi imao nelagodu da se sporazume sa nekim ’demokratskim nacionalistima’ koji bi zamenili naprednjake, kao što su Rusi 2000. aminovali odlazak Miloševića.
Januarski referendum o promeni Ustava Srbije u domenu pravosuđa upravo je pobeda formalne politike približavanja Srbije EU, pri čemu EU ne insistira, a Srbiji se ne žuri.
Opozicija se raduje što je oko 40 odsto izašlih građana zaokružilo ’ne’, a to ’ne’, smatra, bilo je ne Vučiću, a ne EU, ili je možda bilo slatka opoziciona osveta evropskim parlamentarcima koji gledaju kroz prste Vučiću oko izbornih uslova. Vučić je u referendum stavio osigurač (i neki njegovi su javno bili za ’ne’), tako da bi u odnosu na anemično ’da’ njega i premijerke Ane Branbić fingirali pluralizam mišljenja.
Januarski referendum o promeni Ustava Srbije u domenu pravosuđa upravo je pobeda formalne politike približavanja Srbije EU, pri čemu EU ne insistira, a Srbiji se ne žuri
Vučić je sa referendumom postigao neke vrlo pragmatične efekte: Normalizovao je psihološki izlazak ljudi na birališta, kako bi relaksirao bojkotaški grč opozicije pred izbore 3. aprila, a istovremeno je pokazao sa odnosom 60 (za) : 40 (ne) da bi želeo i takve rezultate za predsednika Srbije – da on uzme 60 odsto (pobedi u prvom krugu), a svi ostali protivkandidati 40 odsto. Izlaznost od oko 30 odsto za ovako hermetičnu temu nije mala, ali je problem što se opozicija raduje rezultatima koje im je suštini dao Vučuć, jer opozicija nije imala kapacitet da iskontroliše referendum.
U celoj ustavnoj gunguli nije toliko zasmeto proevropski cinizam vlasti (jer atmosfera i praksa u srpskom društvu nisu baš proevropske), koliko može da vas ponovo uhvati transfer neprijatnosti kao onaj iz 1990. kad je Slobodan Milošević opstruirao uvođenje višepartizma pa je prvo raspisan referendum za Ustav (manipulativno pravdan odbranom Kosova), umesto višepartijskih izbora koje je Srbija ogranizovala zadnja u Jugoslaviji.
Manipulativan je bio i Miloševićev referendum iz 1998. na kome su se građani izjašnjavali o stranim posmatračima na Kosovu, a Kosovom su manipulisale i demokratske vlasti kad su se građani 2006. izjašnjavali o novom ustavu. Ali kvalitet u odnosu na referendum iz jula 1990. ili ovaj iz 2022. je taj što je 2006. napravljen kompromis glavnih političkih aktera – Tadića, Nikolića, Koštunice i Dačića. Bio je to, naravno, truli kompromis ali ipak kompromis koji je uprkos indolenciji građana obezbedio politički konsenzus.
Takav konsenzus u Srbiji danas je nezamisliv. I vratili smo se na nultu tačku – prvo Ustav, pa onda izbori. Valjda treba obrnuto.