Srbija je zvanično započela pregovore o pristupanju Evropskoj uniji pre jedne decenije, u januaru 2014. godine. U tom periodu otvoreno je 22 prgovaračka poglavlja od ukupno 35, zatvorena su samo dva. Treba imati u vidu da je Republika Hrvatska otvorila i zatvorila sva pregovaračka poglavlja u roku od šest godina. Dakle , pridruživanje Srbije Uniji je mukotrpni proces, neizvesnog ishoda
Proces pristupanja Evropskoj uniji postao je tehnički izuzetno složen. Kandidat mora da ispuni stroge kriterijume razvrstane po oblastima u šest „klastera,“ koji opet sadrže 35 poglavlja. U slučaju Srbije 35 poglavlje posvećeno je normalizacije odnosa sa Albanskim institucijama na Kosovu. Radi se o nedovoljno određenom zahtevu, obzirom da za pojedine država članice, „normalizacija“ znači priznanje Kosovske nezavisnosti.
Mogli bi da budemo samokritični u taženju srži problema. Krajem XX veka srpska intelektualna i politička elita nije bila dorasla da pripremi svoj narod i državu za savremene evropske integracione procese. I danas je u Srbiji prisutno nerazumevanje suštinskih potreba za ulaskom u Evropsku uniju. Od nastanka procesa evropske integracije, demokratski politički sistem je jedan od ključnih uslova za članstvo. Nefunkcionisanje demokratskih institucija, izborni inžinjering, dominacija Vlade nad medijima, jesu činioci koji izazivaju otklon prema jednoj zemlji u procesu evropskih integracija. Na kritike Evropske komisije redovno nailazi stepen usklađenosti srpske spoljne politike sa sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske unije. Srbija je jedna od retkih evropskih država koja nije uvela ekonomske sankcije Ruskoj Federaciji. Odgovor srpskih vlasti na ove primedbe jeste da će usaglasiti svoju spoljnu politiku sa evropskom, u trenutku prijema u Uniju. Srbija je trpela osude i zbog odsustva reforme pravosuđa, koje je ocenjeno isuviše zavisnim od zakonodavne i izvršne vlasti. Ova primedba je otklonjena ustavnom reformom izvršenom na referendumu održanom 16 januara 2022. godine.
Ako gledamo stvari sa geostrateškog aspekta, objektivno gledano, došlo je do sudara srpskih nacionalnih i spoljnopoitičkih interesa Zapadnog saveza
S druge strane poslednjih godina na pozitivne ocene Komisije nailazi ekonomski razvoj Srbije. Radi se o jačanju sposobnosti njene privrede da izdrži konkurentski pritisak na evropskom tržištu, u koje je dobrim delom i integrisana. Na pohvale je nailazilo i povećanje BDP-a, niska inflacija i visoke strane investicije. Ukidanjem carina i mera istog dejstva i usklađivanjem domaćeg privrednog zakonodavstva sa evropskim, Srbija je gotovo u potpunosti otvorila nacionalno tržište za proizvode i preduzeća iz Unije. Zauzvrat kao kompenzaciju dobila je skromna sredstva za razvoj, svega 200 miliona evra godišnje kroz „predpristupne fondove.“ Radi se o gotovo 11 puta manjem iznosu od susednih država članica Evropske unije, iako je Srbija faktički u gotovo istovetnom ekonomskom položaju kao i one.
Ako gledamo stvari sa geostrateškog aspekta, objektivno gledano, došlo je do sudara srpskih nacionalnih i spoljnopoitičkih interesa Zapadnog saveza. Srbi su nezadovoljni pasivnim stavom prema poštovanju ljudskih prava srpske manjine u Hrvatskoj, prema problemu očuvanja nadležnosti Republike Srpske unutar Bosne i Hercegovine kao i spornim proglašenjem nezavisnosti Crne Gore 2006. i Kosova 2008. godine. Politika rasparčavanja ili ti „balkanizacije“ srpskog nacionalnog prostora doprinela je nestabilnosti i ekonomskog zaostajanju novostvorenih država na Zapadnom Balkanu. Kod građana Srbije raste uverenje da Evropska unija uslovljava Srbiju nečim što je neprihvatljivo i duboko ponižavajuće sa stanovišta Srpske istorije, kulture i civilizacije.
Ukrštanje prethodno pominjanih fenomena, doprinelo je višedecenijskom „statusu kvo,“ koji zapravo ne odgovora ni jednoj a ni drugoj strani. Srbija je evropska država i sastavni je deo Evropske civilizacije. Šta više njena ekonomska i politička uloga ključna je za stabilnost Balkanskog poluostrva.