Korona je promenila i svet i Srbiju. Zemlja u koju smo zakoračili, tek je dva meseca „starija“ od one koju smo imali pre pandemije, ali je u velikoj meri drugačija. Tek nam sledi suočavanje sa dugoročnim političkim posledicama straha koji mnoge građane „ispraća“ na biračka mesta.
Da li je karantin bio samo prolazno stanje koje smo, sa prvom mogućnošću da iz njega izađemo, netom I zaboravili? Ili nas je ovo vreme trajno oblikovalo? Da li smo posle karantina zakoračili u Srbiju koja je autokratskija ili demokratskija? Da li smo bliži ili dalji od Evrope, solidarniji ili više okrenuti sebi, srdačniji ili distanciraniji? Šta vreme korone znači za budućnost srpskog društva? Ova smo pitanja postavili našim sagovornicima. Ovo su njihovi odgovori:
Boris Jašović, sociolog
Disciplina misli
Vanredno stanje, policijski čas, karantin, pokazuju kako bi ubuduće moglo da izgleda disciplinovanje građana i suzbijanje njihovih sloboda putem uredbi i dekreta povezanih sa sankcijama
Srbiju pre i posle karantina ne možemo posmatrati izvan širih globalnih procesa koji iz dana u dan slabe demokratski potencijal zapadnog sveta.
Na prvom mestu reč je o procesu desuverenizacije koji podrazumeva slabljenje države i njeno podređivanje interesima korporativnog kapitalizma, što ostavlja ozbiljne posledice po ljudska prava i slobode.
U Srbiji se pomenuti procesi, kao uostalom i u drugim zavisnim zemljama, pokazuju u krajnje ogoljenoj formi. Izbori ne predstavljaju garant demokratičnosti sistema budući da jedino služe legalizovanju dolaska na vlast ove ili one lokalne oligarhije koja će zatim služiti interesima globalnog korporativizma. Po sredi je autoritarni sistem vlasti koji je u Srbiji uspostavljen daleko pre karantina, a koji karakteriše (ne)poštovanje ustava u zavisnosti od političke volje i interesa vladajuće oligarhije, donošenje zakona bez javne rasprave, preglasavanjem i uz potpuno odsustvo demokratskog dijaloga, nepostojanje vladavine prava…
Vanredno stanje, policijski čas, karantin, upravo pokazuju kako bi ubuduće moglo da izgleda disciplinovanje građana i suzbijanje njihovih sloboda putem uredbi i dekreta povezanih sa sankcijama. Reč je o autoritarizmu koji se kreće u pravcu mikrototalitarizma, ali unutar jednog većeg procesa totalitarizacije globalnog društvenog poretka. U tom smislu Srbija se udaljava od evropskih vrednosti i principa, kao što se od njih udaljava i evropska birokratija, ali se s druge strane približava evropskoj birokratiji brzinom otvaranja i zatvaranja pristupnih poglavlja.
Permanentno plasiranje zapovesti putem medija u periodu karantina: izoluj se, distanciraj se od drugih ljudi u javnom prostoru, …, pokazuju zapravo kakvu ulogu mediji mogu imati u nekom budućem pokušaju disciplinovanja građana
Permanentno plasiranje zapovesti putem medija u periodu karantina: ostani kod kuće, izoluj se, distanciraj se od drugih ljudi u javnom prostoru, izbegavaj okupljanja, stoj u redu na propisanom odstojanju…, pokazuju zapravo kakvu ulogu mediji mogu imati u nekom budućem pokušaju disciplinovanja građana. S druge strane, građani nisu ni solidarniji niti više okrenuti sebi nego što su to bili pre karantina. Distanciraniji svakako jesu ali se i tu mogu očekivati promene, doduše u skladu sa političkom voljom i interesima onih koji donose odluke. To je ujedno i odgovor na pitanje kakva će biti budućnost društva Srbije? Distopijska, sa još otvorenijim ukidanjem građanskih prava i sloboda.
Ivana Dimić, pisac, dramaturg
Strah je gori od svakog virusa
Strah čini ljude bespomoćnim, neslobodnim i sklonim da budu lako izmanipuslisani. Svako pojedinačno mora da se bori protiv straha u sebi u svakom trenutku i kao političko biće i na dubljim nivoima bitisanja.
Pandemija je jednako pogodila celu zemaljsku kuglu, pa smo tako i mi postali bliži Evropi i svetu. Odjednom smo se svi našli u karantinu. Virus korone se pojavio kao nevidljiv i smrtonosan. Za svako ljudsko biće to je zastrašujuće kad njegov bližnji odjednom postane potencijalna smrtna opasnost. To ljude čini distanciranijim i više okrenutim najosnovnijem sopstvenom interesu: da prežive.
Ali ljudi su različiti i moje iskustvo je da u katastrofalnim situacijama reaguju pojačano, ali isto kao i inače: ko je dobar, još je bolji u teškim okolnostima, a ko je rđav još je gori. Izdvajam strah kao najtežu posledicu pandemije.
Strah je gori od svakog virusa, jer čini ljude bespomoćnim, neslobodnim i sklonim da budu lako izmanipuslisani.
Zato mislim da je najvažnije da se svako pojedinačno bori protiv straha u sebi u svakom trenutku i kao političko biće i na dubljim nivoima bitisanja.
Moje iskustvo je da u katastrofalnim situacijama ljudi reaguju pojačano, ali isto kao i inače: ko je dobar, još je bolji u teškim okolnostima, a ko je rđav još je gori
Kod nas u Srbiji je sistem autoritaran i očekujem da će postati demokratskiji. Međutim, istovremeno su ljudi kod nas bili prilično solidarni i srdačni i nisu se plašili za vreme korone. Skoro mi je nemoguće da pravim predikcije iz više razloga. Imam stoički pogled na svet i interesuje me veština življenja u sadašnjosti. Drugo, imam sklonost da uopštavam, ali ne u politčkoj oblasti jer je ne poznajem i stoga me ne zanima. Verovatno da iz tih razloga uočavam pojave različito od toga kako su ih vaša pitanja sugerisala. Ne znam, dakle, kakva će biti budućnost srpskog društva. Znam da je Srbija mala zemlja i da će morati da se uklopi. Emil Sioran je na jednom mestu rekao da su veliki narodi subjekti istorije, a mali narodi objekti, tako da je za male narode istorija neminovno devastirajuća. Nadam se da filozof nije u pravu. Videćemo.
Milan Podunavac, profesor političke teorije i političke kulture, Fakultet političkih nauka UB i Humanističke studije UDG
Korona je učvrstila nove despotije
U Srbiji je na delu osobita i opasna simbioza straha vlastodršca i straha građana koja ne može biti prevladana ako građani ne nauče da oslobode svoj um od apatije i ponovo steknu građansku hrabrost.
Pandemija straha. Pandemiju korone koju još uvek preživljavamo prati pandemija straha. Globalni val straha ponovo je prekrio celi svet. Živimo u „novoj normalnosti“ (Baumann) koja je oblikovana „plutajućim strahom“. Pokazuje se da strah i nije ništa drugo do zajedničko ime za prostor nesigurnosti i polje neizvesnosti, praćeno našom nemoći da odgonetnemo izvorišta opasnosti kojima smo izloženi. I građani i zajednice okiva strah. Naša egzistencijalna nesigurnost igra važnu ulogu u istoriji ljudske civilizacije. Bojimo se bogova, bolesti, smrti, gubitka, moći, stranaca, nepoznatog. Postoje moćni razlozi, zašto se bitke sa strahom ne mogu dobiti, mada moguće je pod posebnim uslovima izbeći institucionalizovanu (naročito političku) eksploataciju destruktivnih i iracionalnih strahova. Sva ljudska bića i političke zajednice „organizuju strah“ i naoružavaju se instrumentima i alatima kako bi zatomile i prevladale strah ne samo ogradama svojih kuća, zidinama gradova, već isto tako i zakonima. Institucijama, simbolima, mitovima, religijom, kulturom. Istorija civilizacije i nije ništa drugo do „škola hrabrosti“ (Ferrero).
Politički učinci pandemije straha. Pandemija straha temeljno menja pojam političkog u savremenosti. Tri su tendencije koje posebno opominju. Prva, je naraslo nepoverenje prema demokratiji. Demokratija je krhka. Demokratija traži posebne uslove i građanske vrline. One se teško generiraju i još teže održavaju. Otuda i nije glavni problem kako nas uči Monteskje (Montesquieu) koliko vrlina treba republika (demokratija) , već kako da se izbegne stanje da se republika ne uruši u otvorenu despotiju. To se upravo događa u Srbiji.
Druga , je normalizacija „novih despotija“. Nova pošast natkrila je savremena politička društva, pošast „novih despotija“, režima koji se rugaju predstavničkim, odgovornim i nadgledanim demokratijama. Pandemija korone dodatno je legitimizirala i osnažila demonstracijski efekt „oligarhijskog kartela autokrata“ (Si ĐI Ping, Putin, Erdogan, Lukašensko, Orban) . Srbija i srpski vlastodržac svesrdno i otvoreno su se preporučili ovom autokratskom kartelu. Rđavije vlasti u savremenoj istoriji Srbija nije imala. Imala je nesreću da je u poslednjih pedeset godina porodila dva najregresivnija režima u savremenoj Evropi (Milošević, Vučić) . Jedina je postkomunistička zemlja u kojoj je na delu politička restauracija.
Demokratija traži posebne uslove i građanske vrline a one su posebno u uslovima straha. No stoici nas uče da pored straha i hrabrost spada u najsnažnije ljudske porive i javne vrline.
Na leđima osiromašenog, politički desubjektiviziranog i degradiranog naroda izrasla je samodržačka autokratska vladavina. Ohlokratska vladvina obukla je političkom društvu Srbije antidemokratsko i antievropsko odelo. Treći, je hubris, nezajažljiv poriv vlastodršaca za političkom moći. Perikla je odnela kuga. Hubris političkih vođa koji su ga nasledili udružen sa iracionalnim i destruktivnim strahom koji se permanentno proizvodi i obnavlja, urušava moralne i fizičke temelje atinske države. Politički život u Srbiji pokazuje upravo ova svojstva. Nezajažljiva želja za vlašću, osnažena egzistencijalnim strahom koju nam je donela pandemija, pokazuje samorazarajuća svojstva. Rastače se politički poredak koji se sve više urušava u stanje bezakonja, anarhije i nesigurnosti. Razaraju se socijalni, politički, simbolički „sigurnosni alati“ kojima se društvo bori protiv destruktivnih učinaka straha i neporetka. Prostor slobode i ljudskih prava zamenjen je nametnutom formom policijske države i „golog života“ (Agamben). Na delu je osobita i opasna simbioza straha vlastodršca i straha građana. Razorena je civilna teologija društva, pogubili su se ujedinjavajući principi koji legitimiziraju strukture moći i osnažuju vezivno tkivo političkog tela društva. Pandemija straha dodatno je omogućila vlastodršcu da kakvu takvu koprenu kvazilegitimne vladavine pretoči u otvorenu uzurpaciju. Zaboravlja se da je vladavina koja uzurpira slobodu i moć građana „kuća na pesku“ (Constant).
Građanska hrabrost. Strah i hrabrost učimo od stoika najsnažniji su ljudski porivi. Hrabrost je najstarija i najsnažnija javna vrlina. Građanska hrabrost prva je vrlina demokratskih društava. Političke i demokratske ustanove podjednako su sredstva i ciljevi za oslobađanje od straha. Među osnovnim slobodama kojima ljudi teže kako bi njihov život bio potpun , sloboda od straha je i sredstvo i cilj.
Narodi i zajednice koji hoće da grade poretke u kojima su čvrsto utemeljene liberalne i demokratske ustanove, moraju da nauče da oslobode svoj um od apatije i straha. Društvo okovano strahom neslobodno je društvo. Hrabrost je drugo lice poretka, pa otuda i oslon dostojanstva, podjednako zajednica i građana. Kultura protesta koju oblikuju novi akteri civilnog društva i autonomne građanske i akademske grupe osloni su osobite „kulture nade“ i izvorišta oblikovanja alternativnog hegemonijskog projekta koji Srbiju vraćaju izvorišnim vrednostima demokratije i političkoj ideji Evrope.
Slobodan Cvejić, Professor of sociology, University of Belgrade, član Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM)
Sa čvrstom rukom nema pametnih rešenja
Način na koji je upravljano vanrednim stanjem i način na koji je to medijski predstavljano i korišćeno je dodatno smanjio i inače nisko poverenje građana Srbije u institucije. Sa takvim teretom ulazimo u sledeću fazu razvoja pandemije, u kojem se očekuje njen pun efekat na već osiromašeno društvo
U vreme pandemije Covid-19 skoro sve zemlje u svetu našle su se pred izazovom potrebe da se naglo promeni uobičajeni način svakodnevnog funkcionisanja društva i privrede. Ali, nisu sve na isti način definisale odgovor na ovaj izazov. Iz nekih su stizale vesti o značajnoj uzurpaciji građanskih sloboda i koncentraciji moći paralelno sa visokim brojevima zaraženih i preminulih, dok su druge zemlje dobrom organizacijom efikasno stabilizovale prvi udar i dobro usmeravale ponašanje svojih građana ka brzom izlasku iz vanrednih mera. Pandemija je, dakle, za svaku državu predstavljala test snage institucija.
Ovde je važno naglasiti da se pod pojmom jakih institucija ne misli na institucije spremne da primene silu da bi postigle rezultat, jer alarmantnost krizne situacije je olako prizivala upravo takvu reakciju. Jake su u ovakvoj situaciji one institucije koje omogućuju efikasno traženje rešenja, laku koordinaciju, optimizaciju resursa, transparentan rad i brzo odlučivanje.
Pandemija je za svaku državu predstavljala test snage institucija. Mi smo ga shvatili kao demonstraciju moći dok su druge zemlje dobrom organizacijom efikasno usmeravale ponašanje svojih građana ka brzom izlasku iz vanrednih mera
U ovom smislu, pandemija Covid-19 je naglasila sve kontroverze i kontradiktornosti društvenog razvoja u Srbiji. U zemlji razapetoj između nastojanja da ojača sopstveni međunarodni položaj u eri intenzivne promene globalnih odnosa snaga s jedne strane i duboke unutrašnje političke podeljenosti i ekonomskih nejednakosti s druge strane, nije bilo lako angažovati potrebne resurse, definisati odgovarajuću političku akciju i podstaći građane na odgovorno ponašanje tokom karantina. Vlasti u Srbiji su se opredelile za tvrđi, autoritarniji pristup. Proglasile su vanredno stanje, a ne vanrednu situaciju, vrlo rano je uveden policijski čas, izvedena je vojska na ulicu.
Neki postupci se čak mogu okarakterisati kao nepotrebna demonstracija moći, kao što je suspenzija rada parlamenta i proglašenje vanrednog stanja od strane triumvirata (predsednik, premijerka i predsednica Narodne skupštine). Zbog ovoga su mnogi mediji i međunarodne organizacije Srbiju stavile na listu zemalja koje su značajno ograničile demokratiju u vremenu pandemije. Način na koji je upravljano vanrednim stanjem i način na koji je to medijski predstavljano i korišćeno je dodatno smanjio i inače nisko poverenje građana Srbije u institucije. Ta slabost utiče i na ponašanje građana. Budući da je borba protiv pandemije bila bazirana više na prisili nego na odgovornosti i solidarnosti građana, nije čudno da sa popuštanjem mera uvedenih tokom vanrednog stanja većina građana ne pokazuje dovoljno odgovornosti i solidarnosti preko potrebnih da bi se pandemija povukla. To je rezultat sa kojim svi zajedno u Srbiji ulazimo u sledeću fazu razvoja pandemije, u period u kojem se očekuje njen pun efekat na kretanje stanovništva, privredu, zapošljavanje i ekonomski položaj građana.
