Kako smo u ovo vreme 2019. zamišljali ovu 2020 godinu. Pre svega,kao jednu, u odnosu na prethodnu,daleko bolju godinu. No, ona nas je toliko iznenadila da ju je gotovo tesko oceniti.
Prvi zaključak bi mogao da bude da je potpuno dovela u pitanje naše poverenje u budućnost i još pre, našu mogućnost predviđanja. I konačno i mnogo ozbiljnije, dovela je u pitanje našu ideju o ljudskoj samouverenosti i čoveku kao gospodaru prirode. Čovek je ovladao tehnikom, komunikacijom, pokrenuo digitalnu revoluciju i posrnuo u sukobu sa prirodom. Kako bi rekao Noam Čomski: klimatska kriza, pretnja nuklearnim ratom i porast autoritarnosti, trenutno predstavljaju najveći rizik za održivost čovečanstva.
Svedoci smo duboke krize demokratije u celom svetu, demokratije koja nam je bila jedina nada da ćemo se izboriti sa krizama i da ćemo uspeti da zaustavimo njihovo širenje. Jer jedino sveobuhvatna demokratija koja uključuje informisane građane i koja podrazumeva njihovo učešće u razvijanju programa za savladavanje kriza, može u tome da nam pomogne. Mnogi naučnici su skloni da veruju da pandemija koju živimo nije nezavisna kriza ,već pre proces klimatskih odnosno ekoloških promena. Naime, pandemija je samo krajnja forma našeg neodgovornog odnosa prema prirodi, prema ekologiji. Neumerena želja kapitalizma za novcem, za ekonomskim uspehom koji se meri prekomernim sticanjem bogatstva, koštaće milione života i napraviti velike pukotine u svetskoj ekonomiji, produbljujući i dalje socijalne razlike.
No čemu nas je možda naučila ova velika kriza koju živimo.
Suočila nas je, pre svega , sa potrebom za kreiranjem novih formi solidarnosti i izoštrila našu potrebu da uvedemo kontrolu nad svakom vrstom moći. Suočila nas je sa neophodnošću da razmišljamo o stvaranju nove vrste odnosa medju ljudima. Mi trenutno živimo osetljive, krhke i nesigurne živote, praćene stalnom pretnjom. Nova normalnost, koja treba da usledi posle pretpostavljenog kraja pandemije, mora da bude drugačija od one koju smo do sad živeli.
Izgleda da nam je bila neophodna jedna ovakva katastrofa, da bi smo bili kadri da mislimo o društvu u kojem živimo i u kakvom društvu zapravo želimo da živimo: da kao prvo, postavimo sebi pitanje o prirodi solidarnosti kao načinu prezivljavanja. Uspostavljeni oblici ljudskih odnosa i suživota ne mogu se više uzimati kao nešto što je zauvek dato. Ono sto smo do sad doživljavali kao“ dnevnu rutinu pretvoriće se u nostalgiju“.
Mislim da na neki način, živimo Jedinstven istorijski trenutak. Budućnost od nas zahteva da ozbiljno razmislimo o novom načinu života i da izmislimo nove „ rituale“ ponašanja, druženja i suživota. Način života koji smo poznavali neće se vratiti ni po prestanku pandemije. Čini mi se da politička elita, ni levica ni desnica, ne razumeju realnost koju živimo i odbijaju da prihvate pune konsekvence sadašnje slike sveta. Samo-organizacija ljudskog života neprestano je izložena dezintegraciji. Posledice pandemije i prateće ekonomske krize, postaviće ubrzo bitna pitanja: da li će biti dovoljno hrane, kako se dolazi do posla, kako se školuju deca. Mi smo tek na početku klimatske krize.
Sa svakim danom izolacije i borbe sa pandemijom, prirodno raste strah da ćemo još mozda niz godina živeti u izolaciji i da ćemo, kako kaze Žižek, živeti u svetu u kojem sanjamo, gledamo Netfliks i gubimo smisao za vreme.
Ostaje nada da ćemo u novoj godini, naći put da izadjemo iz ove opšte krize i da ozbiljno postavimo pitanja i promislimo smisao nasih života kao i njegove humanizacije. Niko ne može da vodi smisleni život sam po sebi; ljudi su odgovorni jedni za druge. Nova godina koja je pred nama, mogla bi da bude godina promišljanja i konstruisanja te nove odgovornosti.