Mapa sajta

Više...

Komentar Zorana Panovića

Plan rasta

Krajem aprila Evropski parlament dao je zeleno...

Dr Aleksandar Mitić, naučni saradnik u Centru za studije „Pojasa i puta“ pri Institutu za međunarodnu politiku i privredu

Srbija je podigla nivo saradnje sa Kinom na najviši nivo u Evropi

I Nemačka i Francuska priželjkuju blisku saradnju...

Prof. dr Slobodan Zečević, redovni profesor, naučni savetnik, Institut za evropske studije

Delikatna klackalica

Francuska i Nemačka imaju različite poglede na...

Vuk Vuksanović, viši istraživač, Beogradski centar za bezbednosnu politiku

Rusija će biti izazov, ali Kina ostaje dilema XXI veka

Američko-kineski geopolitički i bezbednosni rivalitet oblikovaće međunarodni...

Vesti

Luksemburg i Irska zabeležili najveći BDP po glavi stanovnika u EU

Bruto domaći proizvod (BDP) po glavi stanovnika, mera ekonomske aktivnosti, pokazao značajne razlike među članicama Evropske unije u 2023....

Kralj Frederik Deseti otvorio prvi deo podvodnog tunela koji povezuje Dansku sa Nemačkom

Danski kralj Frederik Deseti otvorio je prvi deo budućeg 18 kilometara dugog železničko-drumskog tunela ispod Baltičkog mora, koji će...

Hiljade tona zamrznute vode otkriveno na vrhu vulkana na Marsu

Američki naučnici su otkrili hiljade tona zamrznute vode na vrhu vulkana na Marsu, objavljeno je u novoj studiji u...

Najnovije istraživanje pokazalo da sve više ljudi izbegava da prati vesti

Sve više ljudi odbija da prati vesti, opisujući ih kao depresivne, nemilosrdne i dosadne, sugeriše globalna studija koju je...

Prečišćavanje otpadnih voda u Beogradu povereno francuskim kompanijama Suez i Vinci

Projekat izgradnje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Velikom Selu u Beogradu biće poveren konzorcijumu "Suez International SAS" i...

Žene koje je voleo Dejan Medaković

Znameniti srpski istoričar srednjovekovne umetnosti, akademik, predsednik SANU Dejan Medaković (1922-2008), u testamentarnoj petotomnoj knjizi ‘Eferemis’, progovorio je prvi put, opsežno i sa puno dokaza i emocija, o svojim precima. Tako je javnost saznala koliki je značaj porodičnog stabla Medakovića, koji su kroz dva prethodna veka srpskom narodu podarli mnoge od znamenitih poslenika na raznorodnim poljima društvenog delovanja

Dejanov pradeda Danilo bio je sekretar kneza Mihaila Obrenovića, a srpsku kulturu zadužio je štampanjem sabranih dela Dositeja Obradovića. Danilov brat Milorad bio je sekretar crnogorskog kneza Danila, a u dobroj meri će formirati lik i delo Petra II Petrovića Njegoša, budući da mu je znameniti srpski romantičarski pesnik tražio korekturu ‘Gorskog vijenca’. Dejanov deda Bogdan bio je predsednik Hrvatskog sabora i  izgnanik iz rodne kuće na Zrinjevcu 15 odakle je pobegao pred ustaškim pogromom 1941. godine.

O ženama Medakovićevih, rođenih ili udatih za ove Ličane poreklom iz Medaka, nije se mnogo znalo, sve dok ih Dejan Medaković nije opisao u svojim knjigama iz ciklusa ‘Efemeris’.

Autor ovog teksta je imala zadovljstvo i privilegiju da se godinama druži sa ovim umnim intelektualcem. Jednom ovakvom prilikom, kada sam pisala o značajnim ženama iz srpske istorije, zamolila sam ga da mi svedoči o ženama koje su najviše uticale na njega, koje su mu najviše značile, koje su na njega ostavile traga, na koje je ponosan…

I evo njegove ispovesti nastale 1999. godine.

KATARINA MIHAJLOVIĆ, udata MEDAKOVIĆ

Baka Katica je bila očeva majka, udata za mog dedu Bogdana Medakovića. U jednom trenutku naše porodične drame, ona je odigrala izuzetnu ulogu. Ja sam je, prosto, obožavao. Onako čudna, neobuzdana, volela je i ona mene. Posebno je bila lepa ljubav između nje i moga dede. Ona ga je, naprosto, obožavala. I on nju, na svoj način. A bili su  potpuni antipodi. Deda je bio veoma ozbiljan, ona je bila vesela, ćudljiva, volela je da putuje, da kupuje i poklanja nakit. Bila je prelepa. Samo jednom sam video kada je pustila kosu i to je bio veličanstven prizor. Za mene je bila neiscrpan izvor inoformacija, ne samo porodičnih, već i o vremenu u kome je živela. Njen otac je bio dr Rista Mihajlović, javni beležnik, bečki đak, prvi prevodilac Hajnea u Srba. On je bio sin Justina Mihajlovića, prijatelja Vuka Karadžića koji je dva puta dolazio u tu uglednu vukovarsku kuću.

Olga Rajić

Baka moje bake Katice bila je rođena sestra Kornelija Stankovića. Zvala se Katarina i po njoj je moja baba dobila ime. Iz kuće Mihajlovića je bila i Ruža, udata Radičević, mati Branka Radičevića.

Teško je do kraja dočarati lik jedne tako snažne i jake žene, žene koja je odrasla u kući sa klavirom, knjigama, koja je i sama imala literarnog dara. Pamtim najlepše doživljaje iz detinjstva vezane za nju. Kada je bila dobre volje, a umela je često da bude i veoma hirovita, dovlačila bi iz romana jednu veliku kožnu torbu u kojoj su bili svežnjevi pisama – Zmajeva, Laze Kostića…Laza Kostić je jedno vreme bio čest gost u našoj kući i brinuo se za odgoj mog oca kada je došao u Zagreb da bi radio na prevodu Pandekta. I sada čujem melodiju njenog glasa dok bi čitala ta pisma, vadeći ih onako nasumice kao iz neke čarobne kutije.

Posle dedine smrti, baka bi bar dva puta nedeljno išla na zagrebačko groblje Mirogoj i ja sam je često pratio. Posle posete dedinom grobu krenuli bismo dalje, po arkadama, i ona bi mi pričala grobljansku hroniku, budući je znala maltene sve koji su tu bili sahranjeni. Njeni komentari su bili sjajni, nekonvencionalni, ironični i nije je obavezivalo da o mrtvima govori sve najbolje. To je mene impresioniralo.

Onako široke ruke, kakav je bila, posle dedine smrti prosto je počela da rasipa bogatstvo i dobro je načela porodični imetak.

OLGA RAJIĆ, moja baka po majci, bila je čisti antipod baka Katici. Nije imala njenu veselost, možda i stoga što je u 36. godini ostala udovica. Imala je sjajan brak sa mojim dedom koga nisam poznavao, a koji je bio bečki đak, lekar u Mohaču. U njoj je bilo nešto neveselo, melanholično, zatvoreno, bila je sva u emociji koju je trošila na svoju decu. Imala ih je petoro i obožavali su je. Bila je pijanistikinja sa apsolutnim muzičkim darom, već zakoračila ka profesionalnom nastupanju, koje je prekinuto zbog porodičnih obaveza. Nama, porodici, priređivala je u kući koncerte sa velikim repertoarom. Obožavala je Šopena, Betovena, Bramsa…A cela porodica, pa i moja Olga, bili su veliki obožavaoci Vagnera. Vagner je u to vreme, u jednom zatvorenom zagrebačkom krugu bio “a la mode”, što bi se reklo. Moj ujak, doktor Rajić, iz Nemačke je doneo prve velike ploče Vagnerovih opera. Imao sam tu privilegiju da navijam gramofom, a ponekad i zaspim slušajući, naročito Parsifal koji traje čitavu večnost. Pamtim taj salon kod Rajićevih pun fine zagrebačke gospode.

ISIDORU SEKULIĆ  sam upoznao za vreme okupacije u Beogradu, 1943. godine. Bio sam asistent, volonter u Muzeju Kneza Pavla (današnji Narodni muzej), a moj šef je bio Kašanin. Osmelio sam se da jednog četvrtka odem kod nje, jer je to bio dan kada je  primala posete. Imao sam neku predspremu, ako smem tako reći, jer je porodica Rajić poznavala gospođu Sekulić. Naime, Isidora je kao devojka bila u svatovima sestre moje bake Olge. Rekao sam joj to, pokušavajući da je podsetim na svoje Rajićeve, ali na moje veliko iznenađenje, ona nije prihvatila tu priču, taj detalj je nije baš previše impresionirao i prešla je preko toga kao nisam ništa rekao.

Počela je da me preslišava i to me je malo uznemirilo. Pitala me je ko sam, šta sam, šta sam završio, gde radim. Kada je čula da radim u Muzeju, kod Kašanina, iskazala je svoje simpatije za njega. Volela ga je mnogo više od Veljka Petrovića, za koga je smatrala da je vrlo darovit, ali da je tašt. “On je crni labud”, kazala je za Veljka. Ja sam tada bio opsednut sveopštom umetnošću, gutao sam knjige i nikada nisam toliko radio kao tada. Na kraju tog našeg razgovora me je ispratila do same ograde bašte, što me je iznenadilo, i vrlo suvo rekla:”Dođite opet”. To je bio znak da sam ostavio neki utisak na nju i  posle toga sam dolazio kod nje četvrtkom, što mi je veoma značilo.

Isidora je bila čudan spoj fenomenalne učenosti, izuzetnog znanja, ali i ponašanja koje sam teško mogao da razumem. Recimo, obožavala je Čehova, kao i ja. Umela je da me ponese u tom razgovoru o literaturi, doživeo bih neko vaznesenje što slušam tako umnu i pametnu ženu, a onda bi naglo, kao neka promena tonaliteta u muzici, prešla iz mola u dur i neverovatno grubo spustila taj tonus. I počela je, najstrožije rečeno, da ogovara, da priča neke prizemne priče, što je mene istinski čudilo. Pitao sam se kakav je to košmar u toj ženi.

Izuzetno je skrivala emocije. Jednom mi je samo, bez ikakvog mog povoda jer ne bih imao hrabrosti za to, pomenula svoj brak sa Stremickim. Rekla mi je, kao danas to pamtim: “Ja sam se udala iz sažaljenja. Znala sam da će za nekoliko meseci umreti”. Kasnije sam saznavao ironične i ružne priče o tom fiktivnom braku, da ga je ona izmislila i da ga nikada nije imala, da je to sve njena obmana…Bilo mi je žao kada sam to slušao, jer naš svet prosto voli da ljude uvalja u blato.

Isidora i ja smo se razišli. Kada naknadno razmislim, znam da sam  pogrešio. Ako ništa drugo, nisam se pametno poneo u jednom trenutku i naneo sam joj nepravdu. I to iz prevelike ljubavi. A ona je, jednostavno, bila suviše tašta da bi prihvatila moju bezazlenu iskrenost koja je u to vreme, možda, proizašla iz onih sedeljki u Siminoj 9 a. Posle nekoliko godina sreli smo se baš na vratima Srpske akademije nauka i umetnosti. Ona je krenula da otvori ova teška vrata koja se i danas ne otvaraju lako, i ja sam joj otvorio uz pozdrav :”Dobar dan, gospođo”. Isidora je tada već teško videla, imala je kataraktu, i po sluhu me je poznala. Pitala me je kako sam, odgovorio sam i pitao je:”Da li vaš četvrtak još uvek radi?” Odgovorila mi je:”Za vas radi”. Prepričao sam ovaj razgovor Žiki Stojkoviću i on me je naterao da ponovo odem na Senjak. I tako smo sledećeg četvrtka otišli kod nje, ali, to više nikada nije bilo ono od pre.

VERA VELJKOV, udata MEDAKOVIĆ. Svoju buduću  ženu sreo sam u jednom izbegličkom krugu u Beogradu za vreme okupacije. Ona je u to vreme bila u dubokoj crnini jer je izgubila oca koga je obožavala. On je kao lekar, rezervni sanitetski major, bio komandant sanitetskog voza. Nemci su tukli taj voz iako je bio obeležen, on je bio teško ranjen i sutradan je u mukama umro. Bilo je to 6. aprila 1941., praktično prvog dana rata. Viđali smo se i kod nje, na tim kućnim okupacijskim koncertima, kako smo ih zvali. Njena roditeljska kuća je bila u Krunskoj 15, gde je bila i očeva ordinacija. Kada je počelo savezničko bombardovanje na Usakrs 1944., Vera je sa majkom i sestrom otišla u Banat, u Bavanište gde je i rođena. Jednom sam je tamo posetio u krajnje dramatičnim okolnostima. Mogao bi se od toga napisati čitav roman. Među nama je već bila ljubav i ja sam samo na jedan dan otišao da je vidim. I to na biciklu. Tamo i nazad, do dunavske skele, vozio sam više od 60 kilometara.

Anastasija Medaković

Venčali smo se 1947. godine i Vera, koje je već bila pijanistkinja,  ubrzo posle toga otišla je na dužu specijalizaciju u Pariz kod Levija, koji je bio veliko ime francuske pedagodije. Bila je i u klasi virtuoza Margarite Long. Posle tri godine izbivanja, vratila se u Beograd sa diplomom, puna entuzijazma, puna velikog sveta. A ova sredina, to vam je tipična naša situacije, nije je prijateljski dočekala. Njen profesor Hajek je bio zastupnik jedne druge škole i došlo je do razlaza između njih. Počele su intrige, nameštanja, sklanjanje njenih  ponuda, direktne zavere…Nisam bio u poziciji da je zaštitim, da joj pomognem. Veru je jako bolelo sve to što se događalo oko nje, i predala se pedagogiji. Završila je karijeru kao redovan profesor Muzičke akademije, uvek prikraćena za ono za šta se spremala.

ANASTASIJA  MEDAKOVIĆ, moja unuka koja ima 21. godinu, na naše opšte iznenađenje izabrala je da studira stomatologiju. Ona je danas student treće godine i izuzetno je zadovoljna svojim izborm. Veoma je suptilna, nežna, sva je gracilna kao devojka koja je dugo godina vežbala balet i završila srednju baletsku školu. Dovoljno mi je da se ona malo pomazi samnom i ja odmah kapituliram. Volim njenu nesvakidašnju lepotu, njenu eleganciju, prefinjeno ponašanje. Ona je devojka sa stilom u ovim vremenima kada se forsira bezličnost, kada se individualnost poništava i vuče u masu. Ako je nešto povukla od svojih predaka, onda je to možda osobena lepota koja je odlikovala moju baku Katicu.

P.S.

Vera Veljkov Medakoviće je rođena 1923. godine, preminula je 2011. Unuka Anastasija je dobila ime po majci Dejana Medakovića, koja je ostavila Dejanovog oca sa petoro zajedničke dece, o čemu on bolno svedoči u ‘Efemerisu’. Unuka Anastasija je ćerka dirigenta Pavla Medakovića, jedinca Dejana  i Vere Medaković. Završila je studije stomatologije i ima sina.