Ako ne bude sinhronizacije između Evrope i Amerike kao dva ključna spoljna faktora, pravac pregovora između Beograda i Prištine i njegov krajnji poželjni rezultat mogu biti potpuno nepodudarni. To bi ugrozilo i sam pregovarački proces i njegov uspešan završetak.
Amerika ili Evropa. Ili i Amerika i Evropa. Ovo su ključna pitanja kada je reč o tome u kome pravcu će se odvijati najavljeni pregovori između Beograda i Prištine. Naime, posle očiglednog dosadašnjeg neuspeha u vođenju ovog procesa od strane EU, na sceni se pojavio novi igrač u liku Amerike. Sada, kada se najavljuje nastavak pregovora, niko do sada nije dao suvisao odgovor na pitanje kako će se odvijati sinhronizacija između ova dve ključna međunarodna faktora i da li će je uopšte biti. Ovde već u startu imamo dvostruku asinhronost. Kada je reč o Americi, imamo dva zvanična izaslanika za pregovore – Metju Palmera i Ričarda Grenela. Kada je reč o Evropskoj Uniji stvar je još komplikovanija. Zvanično, u ime Evropske Unije pregovore će voditi Žozep Borel, odnosno njegov specijalni izaslanik. Ali i do sada je iza zvaničnog predstavnika EU stajala jedna od ključnih članica Evropske Unije, odnosno Nemačka, a sada kada je Angela Merkel na odlasku tu ulogu želi da preuzme Francuska, odnosno Emanuel Makron direktno. I konačno, postoji mogunost asinhronog delovanja EU i Amerike.
Ako je definitivno propala varijanta razgraničenja, što bi bila dobra vest, pregovori bi trebali ići u drugom pravcu sa najmanjim zajedničkim imeniteljem za obe strane.
Prilikom nedavne posete Beogradu i Prištini Borel je izjavio da se ne nadmeće sa Amerikancima i da će raditi zajedno. Ali nije objasnio kako.
To je tim pre upitno ako od početka Trampovog mandata Amerika doživljava EU kao konkuretntsku silu.
Ako je definitivno propala varijanta razgraničenja (što bi bila dobra vest), pregovori bi trebali ići u drugom pravcu sa najmanjim zajedničkim imeniteljem za obe strane. To bi bila Briselskim sporazumom već predviđena Zajednica srpskih opština, ali ne kao nevladina organizacija, nego funkcionalni organ sa izvršnim ovlašćenjima, koja bi imala vezu i sa Prištinom i Beogradom i eksteritorijalnost srpskih verskih objekata na Kosovu. Uz pritisak sa strane to bi moglo na kraju biti i najmanje bolno rešenje za Prištinu, a za Beograd alibi da je ostvario neku vrstu autonomnosti za sever Kosova i ujedno sačuvao srpske svetinje. Uz veći pritisak od strane Amerike koja ima presudan uticaj na Prištinu, ali i na Beograd, i EU koja uslovljava put Srbije ka EU rešenjem problema Kosova, ovo rešenje bi mogao biti kraj dugog pregovaračkog puta. Ali ostaje ključno pitanje sa početka teksta. Naime, ako ne bude sinhronizacije dva navedena ključna spoljna faktora, pravac pregovora i njegov krajnji poželjni rezultat mogu biti potpuno nepodudarni, što bi ugrozilo i sam pregovarački proces i njegov uspešan završetak.
