Država bi bila dužna da ne zabija glavu u pesak, već da simultano razvije nekoliko scenarija za vreme koje dolazi, te bude spremna za različite obrte. Na žalost čini se da smo prepušteni stihiji
Leto ubrzano prolazi, tako da o njemu ne treba govoriti u budućem vremenu, već u sadašnjem, a možda čak i u prošlom. Ovo stapanje vremenskih perspektiva najbolji je indikator situacije u kojoj smo živeli od početka pandemije, živimo još uvek, a verovatno ćemo živeti i narednih meseci. Zbog potpune neizvesnosti koja prati pandemiju ovog nepoznatog virusa, sve što danas planiramo već sutra može da deluje apsurdno, izlišno ili nemoguće, te kao da nam se ponavlja jedan te isti dan. Kao u „Zidanju Skadra na Bojani“: „što majstori za dan ga sagrade/ to sve vila za noć obaljuje“.
Država bi bila dužna da ne zabija glavu u pesak, već da simultano razvije nekoliko scenarija za vreme koje dolazi, te bude spremna za različite obrte. Nema se utisak da se to dešava, nego da se prepuštamo stihiji, što i inače odgovara našem društvu, nesklonosti da strateški i dugoročno bilo šta planiramo… Za razliku od države, mi kao pojedinci imamo pravo da svakog dana na tom istom pesku gradimo kule koje će razneti plima novog jutra. Imamo pravo da se, dakle, samozavaravamo nekim, iz objektivnih razloga vezanih za pandemiju, nemogućim projektima, ali mislim da to nije psihički dobro. Taj stalni efekat izneverenih očekivanja strašno iscrpljuje. U ovom vremenu najvažnije je procniti šta su one aktivnosti koje koliko-toliko možemo lično da kontrolišemo, od profesionalnih do privatnih, i da onda u njih ulažemo najviše pažnje i energije, jer ćemo tako dobiti bar neku, možda samo psihološku satisfakciju; ali, ona je i najvažnija.
Ne mislim da će se stvari zadugo vratiti u normalu, ali ne verujem ni da će nas ova situacija trajno promeniti: jednostavno, mislim da će oporavak biti spor. Bojim se da će se pozorištima i umetnicima biti posebno teško
Ne mislim da će se stvari zadugo vratiti u normalu, ali ne verujem ni da će nas ova situacija trajno promeniti: jednostavno, milsim da će oporavak biti spor. Paradoksalno, mislim da ćemo ponajpre, ovako ili onako podići imunitet, zaštiti se od virusa i povratiti zdravlje, a da će oporavak u drugim oblastima, ekonomskoj i socijalnoj pre svega, ići mnogo sporije… Bojim se da će pozorište biti jedna od ljudskih aktivnosti koja će se najsporije oporavljati jer će ona, što je paradoksalno i nepravedno, biti u potpunosti suspendovana dok se ne stvare uslovi za koliko-toliko normalni telesni kontakt.
Oporavak će biti spor zato što će, vrlo je moguće, biti potrebno savladavati strahove publike od povratka u ove zatvorene prostore koji su sada, za razligu od tržnih centara, restorana, prevoznih sredstava i teretana, bezrazložno obeleženi kao visoko rizični. Pitanje je i da li će i kako izvođači, muzičari, plesači i glumci, održavati svoju stvaralačku kondiciju u ovom interegnumu i na kom će ona nivou biti kada se stvari normalizjuju. Ipak, moja najveća bojazan je kakve će pozorište finansijske posledice trpeti, da li će biti označeno kao luksuz i društveni višak jer, eto, mogli smo bez njega mesecima.
