Mapa sajta

Više...

Srpski đaci ostvarili uspeh na internacionalnoj maturi

Na ovogodišnjoj internacionalnoj maturi, koja je namenjena...

Dragan Velikić, Pisac

Život u književnosti

Dvostruki je dobitnik NIN-ove nagrade, najvećeg srpskog...

Srpski gimnazijalci osvojili četiri bronzane medalje na Hemijskoj olimpijadi

Učenici iz Srbije osvojili su četiri bronzane...

35 godina postojanja Erazmus+ programa i dvadeset godina Tempus fondacije

Erazmus+ je najveći program Evropske unije koji...

Vesti

Ambasador Kristofer Hil: Želimo Srbiju ne samo kao prijatelja, već i kao saveznika

Ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu Kristofer Hil odgovarao je na pitanja koja su mu građani postavljali na društvenim...

Švajcarska vojska helikopterima prenosi vodu žednim životinjama

Helikopteri švajcarske vojske angažovani su da prenesu vodu hiljadama žednih životinja na farmama tokom toplog leta. Nedostatak padavina ove godine...

Rekordan broj srpskih turista letuje u Hrvatskoj

Broj gostiju iz Srbije koji letuju u Hrvatskoj ove godine za 60 odsto je veći nego prošle godine u...

Ambasador Jorgos Dijakofotakis: Grčka ne menja stav i neće priznati Kosovo

Grčka ne menja svoj stav i neće priznati Kosovo, kaže grčki ambasador Jorgos Dijakofotakis i ističe da pritisak na...

Republika Srpska planira izgradnju 50.000 malih solarnih elektrana

Vlada Republike Srpske usvojila je program postavljanja manjih solarnih postrojenja na stambene i poslovne objekte, koji predviđa 50.000 takvih...

Ivanka Popović, profesor na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu

U  osnovi svih sukoba je strah od drugačijeg

Bila je u prošlom mandate rektor Beogradskog univerziteta i pokazala odlučnost i snagu kojom se održavaju njegov dignitet i jasna pozicija kao javnog dobra koje treba da služi društvu, a ne da bude sredstvo u nekim političkim ili društvenim obračunima. Može se reći da je ponešto od političke misli nasledila od svog dede David Daka Popović (1886-1967), senatora, prvog bana Dunavske banovine, ministra za agrarnu reformu. A ponešto od smirenog ponašanja usadio joj je otac, ugledni jugoslovenski doplomata Gavra Popović.

Kada nekome u ličnoj karti piše  – mesto rođenja Rio de Žaneiro, Brazil, novinar se neminovno  uhvati za taj podatak. I odmah dobije odgovor  da je te 1959. godine  kada se rodila, Ivankin tata Gavra Popović bio  diplomatski službenik u Brazilu. Tako je njegova kćer jedinica progovorila na portugalskom, ali je imala dve i po godine kada  je tata završio mandat u toj zemlji. Kasnije je otac u dva navrata  službovao u Vašingtonu  i to je obeležilo  Ivankino  školovanje:

„Menjajući škole, morala sam da naučim da se prilagođavam. Uvek ste novi u razredu i morate da budete komunikativni i da nalazite zajedničke teme sa novim poznanicima.  Kada sam bila dete, ideološke podele su bile vrlo velike. Živeći u Americi, mi smo predstavljali jednu socijalističku zemlju, pa vas na momente svi gledaju kao čudo. Sa druge strane, život svugde donosi ista iskušenja i meni je bilo najvažnije da se snađem i prilagodim u novoj sredini. Ta iskustva koja sam stekla kao veoma mlada, su mi dobro došla kasnije.“

Vaspitanje koje je dobila u kući odredilo je njeno životno ponašanje. Bila je to vredna porodična zajednica gde se mnogo polagalo na to da, ako nešto radiš, moraš sebe potpuno da posvetiš tom poslu. Sve čega se poduhvatiš, treba da uradiš najbolje što možeš. Da budeš odgovoran za ono što si uradio i da staneš iza toga:

„Moji roditelji su se posebno angažovali oko razvijanja mojih radnih  navika, jer, budući da sam jedinica, nisu hteli da budem stereotip  razmaženog deteta. Davali su mi podršku za sva interesovanja koja sam ispoljavala, naučili su me šta je sloboda, ali uz slobodu je išla i odgovornost. Kad ste dete, možda vam se ta odgovornost mnogo ne dopada, ali meni je to kasnije pomoglo u životu. Sve što sam ponela iz porodice, u kojoj su vladali dobri odnosi, bilo je osnova koja mi je dala sigurnost i samopouzdanje da verujem da mogu da se okušam u svemu što želim. Ako i ne uspem, to nije poraz, već da treba na drugi način da pristupim situaciji. Važno je ne odustajati.“

Vi u stranoj sredini predstavljate svoju zemlju, što daje drugi kontekst svemu. Odnosno, nikad se ne kaže to je uradila osoba ta i ta, već je to uradila ona mala iz Jugoslavije

 U njenom detinjstvu ničeg nije manjkalo, ali nije ni preticalo. Sa onim što se imalo, ponašalo se domaćinski, nije se rasipalo. Diplomatska služba može da deluje glamurozno i da se prikazuje kao privilegovan život, ali za Ivanku je to bila spoznaja o ozbiljnom poslu, ozbiljnoj profesiji koji je njen otac savlađivao tokom godina karijere koja je zahtevala veliku posvećenost jer se posao diplomate obavlja 24 sata dnevno:

“Vi u stranoj sredini predstavljate svoju zemlju, što daje drugi kontekst svemu. Odnosno, nikad se ne kaže to je uradila osoba ta i ta, već je to uradila ona mala iz Jugoslavije. Kada smo živeli u inostranstvu, roditelji su me na to stalno podsećali. Kao što ni prijemi nisu bili mesta za provod, već mogućnost za neposrednu razmenu informacija i poslovne razgovore.  Moj otac je bio vrlo zauzet, tako da sam se radovala kada je imao vremena da bude sa porodicom. S obzirom na to da smo stalno putovali, mama je teško mogla da ima svoju karijeru, i posvetila se nama. Tati je bila snažna podrška, a i meni. Imala sam lepo i mirno detinjstvo. To je bilo vreme u kojem je bilo moguće praviti dugoročne planove jer se živelo u stabilnim uslovima. To je danas skoro nemoguće.”

Iako su joj oba roditelja  poreklom iz Vojvodine, Ivanka nikada nije živela u Vojvodini. Pa na pitanje šta je to vojvođansko u njoj, sa smeškom odgovara da se to vojvođansko  osećalo u kući:

“Zbog istorijskih okolnosti, jer dugo nisu bili u matici zbog pripadanja drugoj državi, Vojvođani su vrlo posvećeni svojoj zemlji, tako da je u porodici Popović postojala  tradicija javnog angažovanja u društvenom životu. Možda je vojvođansko u meni ono što sam nasledila od svog oca, a to su mir i strpljivost. Naravno, nisu svi Vojvođani takvi. Za Sremce kažu da su temperamentni, a mi Bačvani blage naravi. Jako sam vezana za Vojvodinu koju volim zbog multikulturalnosti.”

Kultura dijaloga nestaje, a model sukoba se nudi kao rešenje, što je zaista neverovatna regresija za ljudsko društvo

Živela je u Americi u godinama kada je bio veoma snažan pokret za prava crnaca, protiv rasne diskriminacije, protiv rata u Vijetnamu i za nju je to bio jedan vid građanskog  angažmana koji inspiriše:

„Gledajući ljude koji su predvodili te pokrete ne možete da ostanete ravnodušni, inspiriše vas da se vredi boriti za ideale. Vidite ljude koji su mnogo uložili u svoju borbu. Zato mi je žao kada gledam šta se događa danas, kako se urušavaju  rezultati svih tih teških borbi u kojoj su ljudi stvarno žrtvovali sebe, neki su dali i živote. Danas smo opet suočeni sa ogromnim razlikama i velikim podvajanjima u društvu u različitim kategorijama, što veoma obeshrabruje, posebno u vreme kada bi trebalo, uz takvim tehnološki napredak,  da svet napreduje.“

Bogato iskustvo i saznanje daju za pravo Ivanki Popović da povodom razlika u društvu koje su danas  uzrok mnogih velikih sukoba, kaže:

„U osnovi svega, čini mi se da leži strah od drugačijeg, tačnije ljudi po pravilu zaziru od drugačijeg, od onog što ne poznaju. Zbog toga je važno insistirati svakog trenutka, u svakoj situaciji, da ljudi mogu da komuniciraju, uprkos svim razlikama. I mi smo duboko podeljeno društvo. Neophodno je to prevazići, važno je razgovarati, biti strpljiv i tolerantan, naći načina da se prevaziđu razlike da bismo živeli u skladu i miru.“

Modeli koji su trenutno na javnoj sceni ne ulivaju poverenje da je kultura dijaloga jača strana u Srba:

„Kultura dijaloga nestaje, a model sukoba se nudi kao rešenje, što je zaista neverovatna regresija za ljudsko društvo.”

Dok sam bila rektor Beogradskog univerziteta, uradili smo onoliko koliko smo mogli, koliko su nam okolnosti dozvolile.  Bila je čast obavljati tu dužnost i nadam se da će naš učinak ostaviti nekog traga

U Ivankinoj  biografiji stoji odrednica da “dolazi iz poznate novosadske porodice.” To podrazumeva i činjenicu da su njeni preci imali različite društvene, ali i političke angažmane, kao i to da je mnogo članova te porodice, u redovima antifašista,  učestvovalo u Drugom svetskom ratu. Ipak, najzanimljivija figura  u lozi Popovićevih je Ivankin deda David Daka Popović (1886-1967), građevinski inženjer  koji je  podigao nekoliko značajnih  zgrada  u  Novom Sadu i Vojvodini, senator, prvi ban Dunavske banovine, ministar za agrarnu reformu. Bavio se istorijom Srba u Vojvodini, bio je svestrana ličnost sa širokim interesovanjima:

“To šta je radio moj deda i čime se bavio, koja je iskušenja imao, time sam počela da se bavim tek u zrelijim godinama prateći njegovu karijeru i gledajući gde je on prekinuo svoj javni angažman i iz kojih razloga. To mi je bilo veoma zanimljivo i smatrala sam da na neki način nastavljam porodičnu tradiciju javnog delovanjašto je u našoj porodici bilo važno.

Političko angažovanje zahteva da budete spremni da pravite kompromise. Kompromis ne znači i da ste spremni da pređete preko nekih svojih principa. Kada se od njega očekivalo da ih zanemari, dao je ostavku na pozicije koje je imao i mislimda je to za poštovanje. Bledo ga se sećam, ali neku povezanost sa njim osećam. On je u svakom pismu koje nam je pisaokada bismo bili u inostranstvu,  slao isvoje crteže, kao mali poklon za mene. Umro je dok smo mi bili u Americi, baka nešto kasnije, roditelji moje mame su stradali tokom Drugog svetskog rata, tako da je uvek bilo nas troje kao porodična jedinica, često izmeštana, koja jedobro funkcionisala, ali nam je zbog boravka u inostranstvu izmicala ona šira mreža porodice i prijatelja.”

Još u osnovnoj školi Ivanka je znala da će njen životni izbor biti neka kombinacija prirodnih i tehničkih nauka.  Najpre je naginjala čistim prirodnim naukama, ali  konačna odluka  je bila upis na Tehnološko-metalurški fakultet  gde je doktorirala i ostala kao profesor. Tačnije, prve dve godine studija je završila u Americi, prelazak na beogradski TMF bio je malo komplikovan, ali to nije uticalo na njene veoma uspešne studije. Danas, kao profesor, najsrećnija je kada prepozna dobrog studenta, odnosno dobrog budućeg stručnjaka:

“Uvek odskaču studenti  za koje osećate da nisu samo usko vezani za struku, već da šire sagledavaju aspekte svoje buduće profesije, koji imaju široka interesovanja, koji vas pitaju, koji hoće što više da znaju. To je uvek bila ključna razlika u odnosu na ostale. Srednja ocena jeste merilo, ali ne inajvažnije. Po mom mišljenju je širina gledanja na stvari u slučaju hemijskog inženjera, odnosno  hemijskog tehnologa veoma važna. Činjenica je da je to struka koja je veoma propulzivna, u svetu veoma tražena. Kod nas ta struka direktno zavisi od toga kako funkcioniše naša privreda. Tokom ubrzanogprivrednog razvoja Jugoslavije, bila je velika potreba za ovim, kao i za drugim tehničkim kadrovima. Kada smo ušli u period sankcija i ratova, došlo je do potpunog urušavanja  pojedinih oblasti, posebno hemijske industrije. Sada se ona opet razvija, ali po sasvim drugim principima i kriterijumima koji su obojeni održivim razvojem i svim mogućim ekološkim aspektima koji obezbeđuju tehnološki razvoj koji ne ugrožava budućnost. To je nešto do čega mi je veoma stalo da usadim svojim studentima, da uvek vide širu sliku i da ne gledaju usko na svoju struku.”

Zaustavljanje odlaska mladih ljudi nije moguće bez dubokih sistemskih promena, a duboko verujem da finansije nisu glavni razlog što ljudi napuštaju Srbiju. Većinu njih bismo mogli zadžati ako pokažemo da sistem i institucije  rade i da ti školovani mladi ljudi  mogu da veruju u njih

Studenti  vole svoju profesorku Ivanku Popović jer sa njom imaju laku komunikaciju i  cene njenu stručnost. Ona je veoma zainteresovana za njihove  probleme, zna da im nije lako i da mnogo teže nego ranije obezbeđuju finansije za svoje studiranje. Svesna je da pored floskule o besplatnom školovanju, sve drugo mnogo košta, da je studentima teško da se ostvare u poslu kojim bi želeli da se bave:

“Danas profesor mora da ohrabruje  studente da se, dok studiraju, ne bave samo studijama, već da rade na svom širem, ličnom razvoju, da savladaju razne druge neophodne veštine, od znanja stranih jezika do vozačke dozvole, koje mogu da ih osnaže za tržište rada. Jer, preduzeća traže ne samo stručne već i snalažljive, dinamične i proaktivne pojedince.”

Kada je 2018. izabrana za rektorku Beogradskog univerziteta, Ivanka Popović je dospela u žižu javnosti, kao retko koji  čelnik BU pre nje. Nije bila stranačka ličnost, i rukovodila se isključivo svojim znanjem i svojim  principijelnim  stavovima  kojima je branila autonomiju univerziteta. Pre toga, dugo je bila prorektorka, tako da je dobar deo funkcionisanja BU  razumevala. Znala je šta je čeka, očekivala je određene vrste komplikacija:

“Ja bih pre rekla da sam očekivala razne vrste izazova.Naravno, nije reč samo o meni već o mom timu bez čije podrške ne bih mogla mnogo da uradim. Pažljivo sam birala svoje prorektore, izuzetno sam ponosna da smo kao kolegijum radili zajedno i skladno, zaista timski, tako da smo mogli bolje da podnesemo sve izazove. Neke stvari smo očekivali, na momente nismo bili sigurni ni da li ćemo izdržati ceo mandat.  Bio je to turbulentan period od tri godine, sa izazovima kojih je bilo možda mnogo više nego u nekim drugim mandatima. I još pride pandemija. Uradili smo onoliko koliko smo mogli, koliko su nam okolnosti dozvolile.  Bila je čast obavljati tu dužnost i nadam se da će naš učinak ostaviti nekog traga.”

Za mene je najvažnije pitanje kakav smo mi, kao akademska zajednica, primer našim studentima

Na šta je najponosnija, šta je dobar trag koji je ostavila sa svojim timom tokom svog mandata? Bivša rektorka na to pitanje odgovara:

“Taj dobar trag je napor da se održi dignitet BU, da bude jasno pozicioniran  kao javno dobro koje treba da služi društvu, a ne da bude sredstvo u nekim političkim ili društvenim obračunima. Univerzitet služi svima i mislim da je jako loše ako se on zloupotrebljava za neke druge namene. Zadatak svih univerziteta u Srbiji, pa tako u Beogradskog, je da brine o obrazovanju mladih ljudi i zato mora da postoji široka društvena podrška univerzitetima. Ne znamo šta nas čeka, i samo sa obrazovanim ljudima možemo da opstanemo i  da odgovorimo na sve izazove savremenog života.”

Mnogi su spremni da kažu kako je poplava privatnih fakulteta sumnjivih kvalifikacija srozala nivo visokog obrazovanja u Srbiji. Međutim, profesorka Popović  smatra da je  normalno da  različiti izvori kapitala danas ulažu u obrazovanje i da su svi privatni univerziteti,  koji su akreditovani, formalno ispunili različite norme koje država očekuje od obrazovnih institucija:

“Njihova pojava je podsticajna za državne fakultete, da ne mogu da se opuste. U ovoj demografskoj situaciji, mi se borimo za svakog studenta, a taj student i studentkinja mogu da biraju šta će upisati. I da biraju šta žele od svog obrazovanja: da li žele profesiju za koju se opredeljuju, ili možda žele da lakše dođu do kvalifikacije koja bi im otvorila radno  mesto.  U svim zemljama imate univerzitete koji se međusobno takmiče, imaju različite prioritete, ikonkurencija dovodi do boljeg kvaliteta celog obrazovnog sistema, ali to je dugotrajan proces.

Koliko su državni fakulteti donekle robovi tradicije, privatni fakulteti mogu da budu fleksibilniji. Studenti imaju mogućnost da biraju, ali biraju i poslodavci, i to one studente sa fakulteta koji daju znanja koja su njima potrebna.”

Osim predsednika države i nekolicine  ministara koji su završili državne fakultete, u  Vladi Srbije je veliki broj ministara koji su završili privatne fakultete  kojima ne možete naći ni adresu na kojoj se nalaze. To javnosti daje za pravo da se pita koji je to sistem vrednosti koji promovišu  ljudi na vlasti? Da ne govorimo o kupljenim diplomama pojedinaca:

“Bilo da je država, bilo da je privatni sektor, na poslodavcu je da odluči koga će da zaposli. Ako mi pristajemo na kompromise da zapošljavamo kadrove koji nisu kompetentni, budućnost takve države ne može biti dobra.  Naravno, odluke su na onima koji imaju moć. Ako se  donese  po razvoj društva  ispravna  politička odluka, ona je možda teška, ali dugoročno donosi boljitak. Samo ne nužno za prvi sledeći izborni ciklus. To su dugoročna ulaganja, a političari  nerado donose  takve odluke, već radije pribegavaju onima sa trenutnim dejstvom.

Ako svojom slobodnom voljom glasate za ljude koji su dobili diplomu na sumnjivi način, jasno je kuda to vodi

Zato je važno vratiti se na ličnu odgovornost, pa tako i na odgovornost glasača kako će da glasaju. Ako svojom slobodnom voljom glasate za ljude koji su dobili diplomu na sumnjivi način, jasno je kuda to vodi.”

Ivanka Popović je često ukazivala na jedan od problema na Univerzitetu, ali i šire u društvu, a to je politika  nezameranja koja donosi sitne koristi pojedincima, a u globalu  pravi štetu. Zbog toga sistem funkcioniše u nekim segmentima, a u drugim ne funkcioniše:

“Za mene je najvažnije pitanje kakav smo mi, kao akademska zajednica, primer našim studentima.  Studenti vrlo pažljivo gledaju šta mi radimo, šta govorimo, i da li je to što govorimo u skladu sa onim što radimo. Ako ta poruka nije usklađena, ne možemo ni da očekujemo da naši studenti  veruju da je moguće opstati na drugi način.  Negde se mora izaći iz tog začaranog kruga, a ne bih volela da je rešenje u odlasku iz zemlje. Zaustavljanje odlaska mladih ljudi nije moguće bez dubokih sistemskih promena, a duboko verujem da finansije nisu glavni razlog što ljudi napuštaju Srbiju. Većinu njih bismo mogli zadžati ako pokažemo da sistem i institucije  rade i da ti školovani mladi ljudi  mogu da veruju u njih.”

Pored  nastavnih obaveza, kojima  je najviše posvećena, Ivanka Popović ima značajne obaveze u međunarodnim organizacijama – u Evropskoj univerzitetskoj  asocijaciji, u Dunavskoj rektorskoj konferenciji, kao i na međunarodnom projektu koji se bavi razvijanjem Evropske univerzitetske alijanse “Circle U.”, čija je članica i Univerzitet u Beogradu. Kada se sve to sabere, njen dan je ispunjen i nema baš mnogo slobodnog vremena. Zbog naučnih obaveza, mnogo toga je sebi uskratila i danas se vraća knjigama koje je redovno kupovala na Sajmu knjiga, a ostale su nepročitane. Od svega, najviše joj prija vreme provedeneo van grada. A Srbija je prelepa, kaže ona i poručuje da u njoj ima mnogo lepih mesta koja vredi istražiti i posetiti.