Ona je vlasnica jednog od najvrednijih glasova koje je imala i ima jugoslovenska muzika. Njen život i pogled na svet su poslednica dragocenog vaspitanja koje je dobila od roditelja, oca Bosanca i majke Slovenke. Njoj je Jugoslavija bila rodni i emotivni prostor u kome se tako dobro osećala. Nikada nije jurila za novcem, htela je da živi mentalno i duhovno bogato, jer je to jedino bogatstvo koje čoveka čini istinski vrednim i kvalitetnim
Kada je bila mala, profesor pevanja joj je predviđao da će napraviti karijeru tada slavne operske pevačice Zinke Kunc, jer je sa takvim čudom od glasa bilo nekako prirodno da bude operska pevačica. Tako su mislile majka i sestra, ali Bisera je rano zavolela džez i soul, rano otkrila Saru Von koju nije prestala da voli i sluša. I bilo je gotovo sa Verdijem, Pučinijem i ostalima. Otkrila je muziku kao ljubav, kao strast, kao jedino životno opredeljenje:
„Meni je muzika bila zamena za maštu, mene su nosile note u svet najlepših boja, u morsko plavetnilo i zelenilo trave. Šta bih dala da umem da naslikam to što osećam u muzici!“
Kaže da je bila loš đak, za razliku od starije sestre Senke koja je bila odličan đak, oslobođena polaganja mature, završila studije ekonomije. A Bisera je samo gledala kako će da pređe u sledeći razred:
„Od kada sam postala svesna sebe, za mene je postojala samo muzika. Ona mi i danas znači sve.“
Sestre Veletanlić su talenat nasledile od oba roditelja:
„I mama i tata su divno pevali. U kući su se pevale bosanske pesme, jer je tata Mehmed koga smo zvali Meho bio poreklom iz Bosne, i slovenačke jer je mama Rozalija bil poreklom Slovenka. Zvali smo je Rozika. Upamtila sam kako smo svo četvoro pevali maminu omiljenu pesmu:’Kamen šeta kamen, vodi se obrne, oj mladosti moja, nič već se ne vrne.’“
Bisera je duhovita, ponekad fino cinična, dobronamerna i iznad svega emotivna osoba. Teško ćete je privoleti da govori o svojim uspesina. I umesto nje, poznanik, Beograđanin mi je svedočio kako je Bisera na samom početku karijere pevala u Nemačkoj, pre svega u američkim oficirskim klubovima gde je sjajno ispekla zanat radeći sa izvanrednim muzičarima. Dogodilo se da je jedne večeri, tom Beograđaninu koji je slušao i uživao u Biserinoj pesmi, jedan crnac rekao: ’Mrzim je. Mrzim je jer peva i kreće se kao crnkinja!’ I bio je to jedan od najvećih komlimenata koje je dobila.
I mama i tata su divno pevali. U kući su se pevale bosanske pesme, jer je tata Mehmed koga smo zvali Meho bio poreklom iz Bosne, i slovenačke jer je mama Rozalija bil poreklom Slovenka
Bisera je odavno jedna od najboljih pevačica u nekadašnjoj Jugoslaviji, u Evropi. I osobena ličnost koja je svoju karijeru vodila sigurnim izborom pesama postavljajuči sebi visoke kriterijume. Rođena u Zagrebu, odrasla je u Sarajevu i Sisku, karijeru je pravila u Nemačkoj i Beogradu. Ono što je ponela iz kuće postalo je vrednost koja traje:
„Moje domaće vaspitanje se ogleda i u mom današnjem životu. Bilo je to klasično vaspitanje koje su roditelji ugradili sestri Senki i meni. Iz našeg zajedničkog života postoje trenuci koji se zauvek pamte: nedeljom smo svi zajedno za stolom na ručku i razgovaramo. Moji roditelji su bili čisti ljudi, čisti iznutra jer se spolja valjda podrazumeva. To se prenelo na nas i hvala im na tone. Koliko god to danas nema prođu, nekima zvuči tupavo i naivno, ponekad je i smešno, ja sam presrećna što sam tako vaspitana od tako čistih i čestitih ljudi, i što sam takva kakva sam. Ja sam srećna i bogata osoba koja je imala roditelje različitih vera koji su se voleli u Zagrebu, dobili dve ćerke i dali im divna imena. Ponosna sam na njih i ponosim se vaspitanjem koje sam od njih dobila. Koliko god da je poslednjih decenija teško živeti u skladu sa svojim načelima, ja nisam odustajala od onoga što je predstavljalo moj životni i umetnički izbor. Srećom, imam divne prijatelje u Beogradu sa kojima se dobro razumem i sa kojima delim slične emocije.“
Kao što pamti ručak nedeljom, tako pamti i letovanja sa mamom i tatom. Jedno posebno:
„Išla sam na more sa mamom koja je vodila đake u Zaostog. Šnajderka mi je sašila novi kupaći kostim. U istom tom Zaostrogu, u isto vreme, letovala je i moja sestra. Jednom prilikom smo mama i ja sedele na obali i gledale Senku okruženu drugovima, bila je prelepa. Dečaci je zadirkivali i u jednom trenutku su je sa mola gurnuli u vodu. Ja sam potrčala, preletla preko mola i skočila da spašavam sestru, koja je, inače, znala da pliva. A ja nisam znala da plivam. Bućnula sam u vodu kao kamen, potonula do dna i isplivala na površinu. Tako sam naučila da plivam.“
Ja sam srećna i bogata osoba koja je imala roditelje različitih vera koji su se voleli u Zagrebu, dobili dve ćerke i dali im divna imena. Ponosna sam na njih i ponosim se vaspitanjem koje sam od njih dobila
Roditelji nisu saopštavali šta žele kad je reč o izboru zanimanja svojih kćeri, mada Bisera pretpostavlja da su poput većine drugih, hteli da im deca budu lekari ili nešto slično iz domena sigurnih profesija. Kasnije se nisu bunili, ali nisu baš bili oduševljeni što su im obe ćerke izabrale da budu pevačice. Bisera je odmah posle završene srednje ekonomske škole znala da neće studirati jer bi to značilo gubljenje vremenena za nekoga ko je već izabrao svoj životni poziv:
„Ja se čudim kako sam i to završila ako se zna koliko sam bežala sa časova. Pobegnem iz škole, odem na obalu Kupe, pustim jedan mali tranzistor koji sam dobila, trešti muzika, ležim u travi, niko me ne vidi…Moj je ceo svet!
Popularna radio emisija tih godina bila je ’Mikrofon je vaš’ koja je davala šansu talentovanim mladim pevačima u celoj tadašnjoj Jugoslaviji. Kada su stigli u Sisak, ja sam se prijavila i pevala, ni manje ni više nego ’Lullaby of Birdland. Umela sam na engleskom da otpevam samo refren, ali dalje je bilo teško razumeti šta sam htela da kažem. Slušao me je slavni kompozitor i dirigent Miljenko Prohaska koji je pohvalio moju muzikalnost, ali mu nije bilo jasno na kom sam jeziku pevala!“
Bez obzira na to što je njen engleski jezik bio malo čudan, Bisera je pobedila!
Od početka svoje umetničke karijere birala je put kojim se teže ide, pripadala je snažnoj manjini bez koje ne bi nastajale vrhunske vrednosti u muzici:
„Mene, jednostavno, nije zanimalo ništa drugo osim muzike. Ja sam bila i ostala zaljubljenik u zvuk, u muziku i za mene nisu postojali milioni, kamioni, kuće…Ja ne znam šta bih sa tim. Naravno da nemam ništa protiv novca, naprotiv. Ali nisam od onih koji će po svaku cenu da uradi nešto da bi došla do para. Dok trajem, neka bude ovako kako je danas. Da živim mentalno i duhovno bogato. To je jedino bogatstvo koje čoveka čini istinski vrednim i kvalitetnim.“
Koliko god da je poslednjih decenija teško živeti u skladu sa svojim načelima, ja nisam odustajala od onoga što je predstavljalo moj životni i umetnički izbor
Nekada su se granice Jugoslavije slikovito opisivale – od Triglava do Đevđelije. Danas ta dva toponima pripadaju državama Sloveniji i Makedoniji. Kada je Bisera postala mera vrednosti od Triglava do Đevđelije u domenu popularne muzike, jedan reditelj sa TV Beograd je tada duhovito sročio formulu za uspeh svakog programa na domaćoj televiziji:
„Moraš da imaš Biseru, crtani film i prenos iz Bi Bi Si-ja.“
Bisera je od samog početka karijere bila veoma cenjena kao vokalni solista, ali ne i dovoljno vrednovana koliko je zasluživala. Tek nakon što je četvrti put konkurisala, dobila je nacionalno priznanje koje se dobija kada zaslužni umetnici steknu pravo na penziju, pa se taj dodatni mesečni prihod popularno zove nacionalna penzija. Na džez festivalu u Nišu, 2017. godine je dobila nagradu za životno delo, a u poslednjih godinu dana stigla su joj dva velika priznanja – nagrada za životno delo Udruženja muzičara džez, zabavne i rok muzike Srbije, koju joj je uručio prethodni laureat, džez muziičar Jovan Maljković. Tada je rekao da je Bisera „najveća pevačica koju je ikada upoznao“.
Drugo priznanje je Specijalna nagrada ’Zadužbine Iiije Milosavljevića Kolarca’ za trajni doprinos muzičkom životu Beograda. Nagradu joj je uručio novi direktor Kolarca Aleksandar Peković, ističući da je Bisera izuzetna umetnica sa izvanrednom i dugom karijerom koja je svojom muzikom učinila mnogo za ovaj grad i našu zemlju, posebno za hram muzike i umetnosti kakav je Kolarac:
„Dvadeset godina nisam ništa dobila, a onda u jednoj godini dobijem dve nagrade. I uplašim se. Pomislim da oni možda misle kako će ja uskoro da putujem, pa daj da mi učine. Meni bi ovakva priznanja daleko više značila da sam ih dobijala kada sam bila u punoj snazi, i kada moja kreativnost nije imala kraja. To bi onda bilo dokaz vrednovanja tog vremena i tog rada. Koliko god mnogi ljudi nisu razumeli šta ja to radim, ipak su osetili ono što sam htela da kažem. Ali, priznanja su izostala kada sam ih stvarno zasluživala.“
Sa Vasilom na sceni prorade mi krvna zrnca, uživam sa njim i njegovim bendom. Oni su talentovani, obrazovani, vredni i ja za njih kažem da su gospoda muzičari
Biserini koncerti i turneje su za sladokusce, za znalce i za pamćenje. Najpre je učila zanat u Nemačkoj, tri puta je gostovala u zemljama nekadašnjeg SSSR gde su pevači iz Jugoslavije odlazili da bi zaradili novac, ali su se u to ime i temeljno šlihtali publici pevajući na ruskom izvorno engleske, ili srpske pesme. Bisera nije podilazila publici:
„Pevala sam im ono što bih inače pevala, pevala sam na engeskom, pevala sam pesme Eltona Džona i domaće kompozicije. I izvanredno sam prolazila.“
Ipak, posebna ilustracija njenog emotivnog naboja bili su koncerti iz 2007. godine održani u čast nekada veoma popularne i voljene grupe ’Indeksi’. Održani su u Sarajevu i Zagrebu, zatim u Novom Sadu i u Beogradu. Postoji opasnost da joj skoči pritisak i zasuzi oko kada se toga priseća:
«Posle rata, prvi put sam te 2007. ponovo bila u Sarajevu. Došla sam sa užasnom tremom, mešale su slike od pre dvadesetak godina, emocije, prolazile su mi kroz glavu slike iz devedesetih, srela sam neke ljude koje toliko dugo nisam videla. Uz pratnju Bate Kovača na klaviru, na basu je bio Fadil, koji je bio iz ’Indeksa’, a ja sam pevala’Jutro će promijeniti sve’, omiljenu pesmu koju je pevao Davorim Popović. Dok smo tog dana probali za večernji koncert u ’Zetri’, sve vreme je išla muzika ’Indeksa’. U jednom trenutku smo se svi mi, koliko nas je bilo, zagrlili i počeli da plačemo jer nas je bolelo do neba. A sa neba nas je gledao Davorin i odjekivao je njegov glas. Kada je uveče trebalo da izađem na scenu, napunila sam se svim potrebnim tabletama – za pritisak, za smirenje, za srce…Pojavila sam se, poklonila publici, i nastao je vrisak. Ja ne podižem glavu, držim je pognutu prema podu, jer osetim da mi kreću suze. I počnem sebe najgroznije da psujem, da bih se smirila, a aplauz ne prestaje. Nekako se priberem i krenem da pevam. Kada sam otpevala, nastao je haos.“
Beogradska publika je godinama za Biseru predstavljala veliki strah. Nikada do tada nije imala samostalan koncert u gradu u kome je provela najveći deo života, pogotovu nikada nije pevala u Sava centru, kao te večeri kada je pevala Indeksima u čast. A bilo je tako dobro, da nije mogla ni da zamisli. Publika ju je ispratila aplauzom koji nije prestajao. Kompozitor i neraskidivi duh ’Indeksa’ Kornelije Bata Kovač, tada mi je svedočio da je od svih koncerta na toj nezaboravnoj turneji, na ovom koncertu u Sava centru Bisera najbolje pevala!
Danas, posle nepunih godinu dana od smrti ovog kompozitora koji je Biseri ostavio neke od njenih najlepših i najvoljenijih pesama među publikom – ’Milo moje’, ’Zlatni dan’, na pomen imena Bate Kovača, Bisera ne može da zaustavi suze:
„Teško sam prebolela njegov odlazak. Veoma teško. On je bio jedno predivno biće. Ljudi kao Bata su neponovljivi. Sve što bih kazala o njemu je premalo. Volela sam ga kao brata, i on mene, bio je u braku sa divnom suprugom Snežanom koja ga je mazila i pazila kao bebu. Nažalost, njega više nema, a ja ću pevati njegove pesme dokle god pevam.“
Pojavila se Bisera i kao glumica u čuvenoj seriji ’Grlom u jagode’. Redielj Srđan Karanović je baš nju zamislio u ulozi devojke sa kojom će glavni junak Bane Bumbar izgubiti nevinost! I ponovo, kada je snimao film ’Sjaj u očima’, pre tačno dvadeset godina, Karanović je pozvao Biseru da otpeva naslovnu kompoziciju u ovom filmu i da šarmantno, kako to ona ume, odigra jednu epizodu:
«To što ovaj izvanredan Điđin film nije prošao kod publike onako kako je zaslužio, kriva je činjenica da je on tako lep, ljudski, nežan, tako fin i tako visokoumetnički napravljen, bez psovki i jeftinih štoseva i gegova. Taj film je tačno ilustracija onoga što sam govorila o muzici koju volim i koju ne napuštam.»
Znala sam da je Madona loš pevač, ali da je toliko loša shvatila sam tek posle koncerta na Vembliju gde je uživo pevala sa Stingom i društvom koje ju je pratilo. Ona zaista nije znala gde je, ni šta peva, a ovi ljudi su svirali i pevali, majstorski naravno, što je još više potcrtalo njeno neznanje
Poslednjih dvadesetak godina, njeni koncerti su nezamislivi bez pratnje njenog sestrića Vasila Hadžimanova, kompozitora i pijaniste, i njegovog benda:
„On je moj sestrić bez koga bi sve bilo prazno. Kad kažem prazno, mislim na moje pevanje uz pratnju nekog drugog ko bi bio korektan, ali to ne bi bilo to. Sa Vasilom na sceni prorade mi krvna zrnca, uživam sa njim i njegovim bendom. Oni su talentovani, obrazovani, vredni i ja za njih kažem da su gospoda muzičari. U junu, Vasil će imati koncert sa velikim Big bendom RTS na Kolarcu.“
Devedesetih godina prošlog veka, u Beogradu je postojalo mesto koje se zvalo ’Plato’, na prostoru između Filozofskog i Filološkog fakulteta, gde je publika dolazila da sluša Biseru i Vasilov bend. Bile su to noći koje su se iščekivale, mesta su bila popunjena, unapred rasprodata:
„Ima onaj slogan da je nešto privlačno za publiku od od sedam do sedamdesetsedam godina. Te večeri na Platou su bile namenjene publici od sedam do devedesetsedam godina. Svaki put kad bih pevala, dolazili bi neki mladi ljudi da me mole, da odemo u foaje fakulteta da bi mi oni pokazali kako pevaju. Da ih saslušam i da im kažem šta da rade. U pauzi koncerta, prišli bi za moj sto i zasuli me pitanjima. Hteli su da pričamo o muzici. Dolazile su, sećam se, i neke mlade profesorke tu sa fakulteta, i družili smo se, razgovarali. Bile su to mračne devedesete, a mi smo se nekako držali, ustvari držala nas je muzika.“
Zanimljivo je slušati Biseru kada govori o svetskom muzičkoj sceni, kada opisuje veličinu jednog Stivija Vondera, naprimer, ili tako vispreno tumači kako je Madona stekla planetarnu slavu:
«Ona je primer nekoga ko je napravio čudo od karijere, a da to ne zaslužuje. Znala sam da je ona loš pevač, ali da je toliko loša shvatila sam tek posle koncerta na Vembliju gde je uživo pevala sa Stingom i društvom koje ju je pratilo. Ona zaista nije znala gde je, ni šta peva, a ovi ljudi su svirali i pevali, majstorski naravno, što je još više potcrtalo njeno neznanje. Ali, skidam joj kapu što je napravila instituciju ni od čega. Ona je dokaz da u ovom poslu kad umeš, ne moraš ni da znaš.»
Bisera se celog života klonila javnih mesta i skandala bilo koje vrste. Govorila je za medije samo kada je imala dobar profesionalni povod. Šaleći se, nazivala je sebe slobodnom, istaknutom i bez posla umetnicom.
Godinama su mnogi, čak i novinari, mislili da je ona negde u svetu, da ne živi ovde:
„Ljudi te zaborave i kada živiš ovde, a pogotovu ako ne živiš. Kad dođeš u godine da si manje aktivan, jednostavno te izbrišu. Čitala sam kako se pisalo o velikom džez muzičaru Dušku Gojkoviću. Poznavala sam ga, radila sa njim. On je bio veliko ime u svetu muzike, on je svirao sa najboljima, ali dok je bio živ, a nije živeo ovde već u Nemačkoj, to nikoga nije zanimalo. Sada, kada je prestao da postoji, pišu o njemu i kao da se čude njegovoj biografiji. Kao da se pitaju da li je to zaista bilo tačno. Ali, to smo mi, ne umemo da cenimo to što imamo, ni da negujemo vrednosti.“
Teško sam prebolela odlazak Bate Kovača. Veoma teško. On je bio jedno predivno biće. Ljudi kao Bata su neponovljivi. Sve što bih kazala o njemu je premalo. Volela sam ga kao brata, i on mene
Svesna koliko su emocije nesiguran životni ulog, Bisera ih se ne odriče jer su one njena najsigurnija spona sa muzikom kojoj se priklonila. Pokazuje ih prema svojoj porodici, prema bliskim prijateljima, a jedanput i prema nepoznatom čoveku, kao što je to bilo u slučaju ubijenog premijera Zorana Đinđića:
„Bila sam pozvana da pevam na nekoj svečanosti kada je on već bio premijer. Pozdravili smo se, a ja sam ga snažno zagrlila jer sam ga osećala kao da je on neko moj. Bio je to moj jedini i najbliži susret sa politikom, sa nekim političarem. Zoran Đinđić je bio jedan i poseban.“
Već nekoliko decenija, Bisera pored muzike ima još jedan afinitet – slikarstvo. Imala je nekoliko samostalnih izložbi, a književnica i prevodilac Silvija Monros Stojaković, povodom njenih slika je zapisala:
„Bisera je jedina koja i dalje traje iz nekadašnjih vremena pionira domaće muzike a koja nije ni doslovno narodna, a ni naknadni sociološki fenomen turbo-folka. Ona je izvorna umetnica dosledna sebi. Zbog toga, između ostalog, ponekad i ne peva…Periodi nepevanja ponekad umeju da potraju čitavi večnost kod ove naše raskošne umetnice koja traje, znači i odoleva..I kada ne može svoje boje da prospe u pesmi, Bisera će se latiti slikarskog platna.“
Čega god se latila, Bisera pretvara u umetničko delo. Baš kao što je njeno ime arapskog porekla, sinonim za nešto najsvetlije, najdragocenije, najlepše.
