Što je reputacija važnija, to više postaje predmet napada. Mediji su sposobni da stvore i da unište uglede. Senzacionalizam i tablidonost dodatno ubijaju novinarstvo. Zaboravlja se da izgovorena i napisana reč nose sa sobom i odgovornost
Mediji i novinarstvo doživeli su zenit sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka. Tokom prve tri decenije XXI veka potvrđuje se da su mediji, ipak, u rukama posednika ekonomske i političke moći. Mediji i novinarstvo nalaze se pred brojnim izazovima. Komercijalizacija je dovela do omekšavanja standarda novinarstva. U borbi za tržišta zaboravljena je ključna razliku između „javnog interesa“ i onoga što „interesuje javnost“. Komercijalni uspeh baziran je na jeftinoj prozvodnji lakih vesti. Mediji postaju površniji i destruktivniji rukovodeći se logikom da se „dobro prodaju samo loše vesti“.
Sve je manje jasna granica između informacije i zabave. Medijska prezentacija neminovno teži tome da podilazi ukusu šire publike, korišćenjem svih oprobanih formi zabave, talk show, celebrity, enterteiment, infotainment, kako bi prezentacija bila zanimljivija i kako bi se zadržala pažnja. Merilo su tiraži i piplmetri. Profesionalno novinarstvo otvorilo je vrata ogromnoj industriji odnosa s javnošću koja je jedva čekala da novinare zasipa materijalima o svojim klijentima. Mediji ne samo da reflektuju stvarnost već je i konstruišu. Ne samo da izveštavaju sa događaja, oni i stvaraju događaje. Sve više je „retroaktivnog novinarstva“ u kojem se najvažnije priče pojavljuju naknadno.
U vreme dominacije elektronskih medija, pre svega televizije, ali i interneta, pojačava se vizuelizacija koja dovodi do vizuelne kulture. Danas smo zagledani u obilje ekrana: televizija, kompjutera, tableta i „pametnih“ telefona. Civilizaciju knjige zamenila je civilizacija slike. Novine se prelistavaju, štampa se prelistava na teliviziji, kao i TV – kanali daljinskim upravljačem. Pojava interneta dovela je do novog optimizma za revitalizaciju novinarstva, ali se ispostavilo da očekivanja nisu bila realna. Vesti se lakše proizvode, brže šire i jeftinije distribuiraju. Internet je površina bez dubine.
Stari mediji bili su sredstvo kontrole vlasti, (novi) društveni mediji postali su instrument za nadziranje građana.Mediji nemaju više cilj da nas informišu, već da nas kontrolišu
Internet je oduzeo ekonomsku bazu novinarstvu i postao konkurencija advertajzingu. Sada je fluidnija granica između proizvođača informacija i krajnjih korisnika. Građansko novinarstvo i mogućnost građana i publike da učestvuju u procesu informisanja i izveštavanja dovodi do masovne amaterizacije. Stari mediji bili su sredstvo kontrole vlasti, (novi) društveni mediji postali su instrument za nadziranje građana.Mediji nemaju više cilj da nas informišu, već da nas kontrolišu. Društveni mediji doveli su do „nadzorne paradigme“ – građani su nadzirani u ekonomske, političke i bezbednosne svrhe. Pomoću mikročipova, procesora, kamera i algoritama obrađuju se podaci šta smo i gde plaćali (preko kartica), gde smo putovali (gugl map), sa kim smo komunicirali (Fejsbuk, Viber, Votsap), sa kim smo se fotografisali i snimali (Instagram, Jutjub). Društveni mediji su realizacija distopijske budućnosti u kojoj živimo.
Više nego ikada važna je reputacija. Što je reputacija važnija, to više postaje predmet napada. Mediji su sposobni da stvore i da unište uglede. Senzacionalizam i tablidonost dodano ubijaju novinarstvo. Zaboravlja se da izgovorena i napisana reč nose sa sobom i odgovornost. Novi mediji doveli su do novih zanimanja. Sada imamo: tviter-političare, blog-analitičare, fejsbuk-aktiviste, gugl-novinare, vikipedija-intelektualce, jutjubere i druge influensere. Ono što nije bilo u medijima kao da se nije ni dogodilo. A to ne znači da se dogodilo onako kako mediji prikazuju. Evolucijom medija informisanje je postalo dezinformisanje, vesti su postale lažne vesti a istina je postala postistina. Puna sloboda informisanja je „zagarantovana samo vlasnicima medija“. Ako prepoznajemo i dijagnostifikujemo o čemu se radi na dobrom smo putu da odlučimo šta da se radi.
