Posle oružanog incidenta u Banjskoj i sednice Saveta bezbednosti UN posvećene Kosovu, pitanje manevarskog prostora za Vučića postaje urgentno i sve teže se može govoriti o „strateškom strpljenju“
Srbija jeste i zemlja paradoksa. I predsednik Vučić vlada zahvaljujući tehnologiji uzajamno funkcionalnih paradoksa: Jedan od glavnih je da je Vučić predsednik države koja želi punopravno članstvo u EU, ali istovremeno se nada i da će današnja deca iz Srbije sutra živeti u svetu koji će oblikovati BRIKS. Ima i akutno ozbiljnijih paradoksa od ove futurologije: Zemlja sa kojom Srbija ima najveću robnu razmenu – Nemačka – nije ujedno i politički saveznik Srbije (i zbog Kosova, i zbog Bosne i Hercegovine), bar kako javnost u Srbiji razume savezništvo. Paradoks je i da SAD – zemlja sa kojom Srbija ima najveću razmenu usluga, nije politički pokrovitelj Srbije (bar donekle jednako kao nekih drugih na ex-YU prostorima).
Posle oružanog incidenta u Banjskoj i sednice Saveta bezbednosti UN posvećene Kosovu, pitanje manevarskog prostora za Vučića postaje urgentno i sve teže se može govoriti o „strateškom strpljenju“ kako se to dalo čuti u obaveštenim diplomatskim krugovima od kada je američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil.
Opsesija Zapada Kosovom se nastavlja, i to je potvrdio i dolazak „velike petorke“ zapadnih posrednika za Kosovo u Prištinu i Beograd. Traži se i od Vučića i od Kurtija striktno poštovanje Ohridsklog sporazuma. Za sada su bar dve stvari izvesne: Teško je zamisliti Kosovo ponovo pod punim suvrenitetom Srbije, kao što je teško zamisliti Kosovo kao nekakvu građansku državu o kojoj licemerno govori kosovska predsednica Osmani čiji etnonacionalizam (malo u senci Kurtijevog) teško mogu da zamaskiraju demokratske fraze i nategnuta poređenja Vučićeve politike sa Miloševićevom i Putinovom.
Teško je zamisliti Kosovo ponovo pod punim suvrenitetom Srbije, kao što je teško zamisliti Kosovo kao nekakvu građansku državu o kojoj licemerno govori kosovska predsednica Osmani čiji etnonacionalizam (malo u senci Kurtijevog) teško mogu da zamaskiraju demokratske fraze i nategnuta poređenja Vučićeve politike sa Miloševićevom i Putinovom
Srpska premijeka Ana Brnabić na sednici Saveta bezbednosti UN posvećenoj Kosovu, pokazala je pedantnost u navođenju pritisaka pod kojim se nalazi srpska zajednica na Kosovu, osidila je nasilje i založila se za dijalog. Nije bilo nade u bolji i pravedniji globalni svet koji tek treba da dođe, a čemu se samo koji dan pre Banjske u UN na Generalnoj skupštini nadao predsednik Vučić u svom govoru. Bilo je sad kod Brnabić nade da će se održivo rešenje za Srbe naći u ovom nepravednom svetu gde se čini da zemlje posrednika „velike petorke“ ipak više mogu pomoći kosovskim Srbima – i u formiranju famozne zajednice srpskih opština (dogovorene po Briselskom sporazumu), nego što može pomoći „veći deo čovečansta koji ne priznaje Kosovo“, a kako to srpske vlasti vole da naglase.
Vučić je na Generalnoj skupštini UN osetio „miris slobode“. To je slobodarski duh zemalja koje više ne žele da trpe diktat „kolektivnog Zapada“. Na promociji „Pupin inicijative“ (ime je dobila po slavnom američkom naučniku srpskog porekla Mihajlu Pupinu), pred ambasadorom Hilom, a posle incidenta u Banjskoj, Ana Brnabić je iskoristila sličnu metaforičnost samo u drugom kontekstu rekavši da „oseća dašak svežeg vazduha“, što je ipak manje pretenciozno od Vučićevog „mirisa slobode“ kojeg je udisao u Njujorku. Možda i zato što je na istom skupu ambasdaor Hil govorio o odnosima Srbije i SAD u kategorijama savezništva. Čak je i Vučić verovatno spokojniji otišao u Kinu kod „brata Sija“ kad je Hil pojasnio da savezništvo sa SAD „ne znači da ne možete imati prijatelje i na drugoj strani sveta”.
Možda Trampova ili sadašnja Bajdenova Amerika, ne bi ni priznala tvorevinu kao što je Kurtijevo Kosovo, ali kao što kaže nekadašnji američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri „nema vraćanja nazad“. I to Vučić zna.