Vučićeva kampanja (iako izbori nisu predsednički) se vodi kao krizni menadžment. Cilj je ubediti svoje pristalice, a još više one opozicione da se sve unapred zna, te da izbore samo rutinski treba sprovesti do kraja
Takva kampanja podrazumeva i naglašavanje da je predsednik Srbije jedini pouzdan partner za strani faktor koji garantuje stabilnost. Doduše kontradiktornu: Za Zapad stabilnost u Regionu i kompromisnu politiku povodom Kosova, a za Rusiju stabilnost da joj Srbija i dalje neće uvoditi sankcije, što je simbolički bitno.
Saradnju sa Zapadom od koje mu zavisi stabinost režima, Vučić tretira kao svoju ekskluzivnu zonu. Ako je opozicija (ona realna) prozapadna – to je izdaja. Na upravo završenom beogradskom Sajmu vina, u sklopu Open Balkana, utisak je da Vučić nije izgledao kao čovek pred sankcijama, iako je sigurno razumeo poruke koje se šalju na tu temu (posle Vulina, američke sankcije Nenadu Popoviću i Miši Vaciću).
Diplomatski izvori kažu, bar smo tako načuli, da je „ispod Banjske podvučena crta“. To znači da je Vučić dobio uslovnu podršku i manevarski prostor od strane Zapada. Podrška je sročena i u dve reči izveštaja Evropske komisije o Srbiji – „ograničeni napredak“. To valjda, po nekoj logici, treba da znači i “ograničeno nazadovanje“ u odnosima sa Rusijom. Ali u Vučićevoj logici tehnologije vlasti (odnosno njene percepcije), to nikako ne znači. To geopolitičko laviranje jeste Vučićeva veština i kičma kečolovskog sistema uzajamno funkcionalnih paradoksa.
Iako opozicija pokušava da to relativizuje, godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku u procesu proširenja, je donekle cinični podsticaj Beogradu za tobožnje približavanje EU, pa otuda Vučić polutrijumfalno i kaže: „Idemo dalje na evropskom putu, nema mera ni sankcija“
Podrška Zapada potvrđena je i vizuelno u osmesima Ursule fon der Lajen u Beogradu i Makrona u Parizu prilikom susreta sa srpskim predsednikom. Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg, poslovično hladan, nije bio nasmejan sa Vučićem kao Ursula i Makron, ali njegova poseta Beogradu bila je poseta kredibilnom partneru. Vučić jeste malo „bildovao“ mišiće zbog scenskog efekta ako briksovci (njegovi birači) dobiju utisak preterane kooperativnosti Srbije. Odnosno, ako nisu baš uvereni da najava o ponovnom otpočinjanju vojnih vežbi NATO i Srbije ne utiče na poziciju vojne neutralnosti zemlje koju Stoltenberg navodno priznaje. „Neutralnost“ koju većina Srbije razume kao eufemizam za prorusku poziciju.
Iako opozicija pokušava da to relativizuje, godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku u procesu proširenja, je donekle cinični podsticaj Beogradu za tobožnje približavanje EU, pa otuda Vučić polutrijumfalno i kaže: „Idemo dalje na evropskom putu, nema mera ni sankcija“.
Vučić je u društvu Aleksandra Čeferina, prvog čoveka UEFA, na otvaranju stadiona u Zaječaru, najavio da će nacionalni stadion u Beogradu biti završen do 1. decembra 2026. čime upravo sugeriše biračima da se do tada ništa neće bitno politički promeniti u Srbiji.
Vučić ima alergijske reakcije na samu ideju kohabitacije. A i Zapad izgleda ne kalkuliše da će se finalno dogovarati o Kosovu sa premijerom iz sadašnje opozicije.
Izbijanjem rata između Izraela i Hamasa, Kosovo je palo u hijerarhiji sukoba, a što je olakšalo konsolidaciju Vučića nakon oružanog incidenta u Banjskoj. On je najavio nakon izbora naprednjačkog premijera, ali to izgleda nije demotivisalo lidera SPS Ivicu Dačića, jer njegov istovetni slogan sa prošlogodišnjih izbora: Dačić-premijer, danas je ipak malo uverljiviji.
Neko bi to nazvao i „podelom odgovorosti“.