Na telemigriciju prvenstveno treba gledati kao na mogućnost razvoja kroz prizmu povećanja izvoza (intelektualnih ) usluga i urediti na obostrano zadovoljstvo zemlje domaćina i pružaoca tih digitalnih usluga
Telemigracija je nusproizvod globalizacije, pandemije i kalkulacije troškova poslovanja od strane vlasnika biznisa. Ona ne predstavlja ništa drugo nego prodaju usluga i u direktnoj je korelaciji sa mogućnošću zapošljavanja u zemlji obitovanja i visinom prosećne zarade.
Na telemigriciju prvenstveno treba gledati kao na mogućnost razvoja kroz prizmu povećanja izvoza (intelektualnih ) usluga i urediti na obostrano zadovoljstvo zemlje domaćina i pružaoca tih digitalnih usluga.
Pružaoc usluga tj. potencijalni telemigrant, zemlji domaćinu (Srbiji) plaća porez (PDV) svaki put kad se uhvati za novčanik da plati nešto bilo da je to voda, struja, gorivo, hrana, stan, ili bilo koji proizvod koji kupuje ili uslugu koju hoće ili koju je koristio. Ako mu se oteža ili onemogući da taj isti novčanik puni, iz razno raznih razloga, lako će sebe da „teleportuje“ u prvu susednu zemlju i da radi isto to što mu je zemlja življenja onemogućila jer mu je za to potrebno da ima kompjuter, stolicu, vreme i dobra volju.
Da bi se imao pravi odnos prema ovim ljudima i da bi se zauzeo pravilan stav na njih ne treba gledati kao na ljude koji dobro zarađuju i koje treba „očerupati“ na svaki mogući način. Treba imati u vidu kuda ide tržište radne snage u periodu od deset godina pa naviše, kako će se u tom periodu kretati razvoj tehnologije koja nepojmljivom brzinom utiče na život čoveka, a pre svega veštaška intelegencija. Onda treba sagledati kretanja nataliteta, starost stanovništva, kako će se i u kom smeru će se kretati obrazovanje, zdravstvena zaštita i svi oni aspekti koji čine i utiču na život čoveka kroz rad, radne uslove do privatnog života.
Uz malo razmevanja i rada došlo bi se do vin-vin rešenja gde bi se ostvarili interesi svih učesnika i zainteresovanih strana, države, potencijalnih telemigranata i stranih poslodavaca
Takve ljude je lako izgubiti a teško i skupo steći. Treba omogućiti i stvoriti sasvim novi pristup koji bi bio za njih razumljiv i prihvatljiv (digitalni) i koji bi dao dobre rezultate. Na primer, napraviti platformu preko koje bi se sve odvijalo i preko koje bi država mogla da ima kontrolu poslodavaca, zaposlenih i međusobnih tokova novca. Takođe bi trebalo početi od „nametanja“ obaveze da pristupe toj platformi prvo poslodavci kroz „obaveštajni“ marketing i davajući razne pogodnosti, počev od pristupa informacijama o tržištu radne snage pa na dalje, pa onda i tražiocima posla tj. pružaocima usluga.
Uz malo razmevanja i rada došlo bi se do vin-vin rešenja gde bi se ostvarili interesi svih učesnika i zainteresovanih strana, države, potencijalnih telemigranata i stranih poslodavaca.
Važno je znati da su oni neminovnost sadašnjosti i budućnosti kada je u pitanju organizacija rada, jer se time smanjuju troškovi za poslodavca, a to je imperativ svakog vlasnika biznisa, i uređenju digitalnog biznisa treba pristupiti što pre kako bi se od izvoznika pretvorili u prijemnika telemigranata.
