Ako je utakmica Srbije na Mundijalu u Kataru ptotiv Brazila bila veliki taktički poraz Srbije (0:2), onda je dogovor u Briselu Beograda i Prištine oko registarskih tablica bio, kako kaže predsednik Vučić, mala taktička pobeda.
Ako je euforija u Srbiji pred utakmicu sa Brazilom bila klasičan primer srpskih nerealnih očekivanja, onda je Vučićeva politika prema Kosovu upravo suprotno – zasniva se na relanim očekivanjima. Odnosno na Briselskom sporazumu iz aprila 2013. čiji je moderator i pokrovitelj bila upravo EU. Vučić nikada ne govori o povratku Kosova pod puni suverenitet Srbije. Već uvek naglašava potrebu za kompromisom.
Zapad, od ambasadora Hila u Beogradu do Borelja u Briselu, kao da je pokazao viši stepen senzibiliteta prema Srbiji. Dok je kosovski premijer Kurti upozoren daljim odlaganjem vizne liberalizacije za građane Kosova. Naravno i Srbija je upozorena da je „senzibilnost“ limitirana i da podrazumeva optimalizaciju rešenja u formatu koji nije previše rastegljiv ali je podložan raznim eufemistčkim bravurama i nizom podrazumevanja bez eksplicitnosti koja može da povredi nečije narative. Odnosno, može li Zajednica srpskih opština biti bar „lajt“ Republika Srpska?
Upozorenje Srbiji je Rezolucija o proširenju EU Evropskog parlamenta u Strazburu gde se ponovo traži da Srbija uvede sankcije Rusiji. Vladimir Bilčik, izvestilac Parlamenta za Srbiju ističe da je to „politički signal“, iako srpska ministarska za evropske integracije Tanja Miščević, celu stvar racionalizuje neobavezujućim karakterom Rezolucije koja ne znači zamrzavanje evropskih fondova za Srbiju.
Ipak je ozbiljan inženjering da krizu koja je počela ni godinu dana nakon Titove smrti – albanskim demonstracijama na Kosovu 1981 (iako kriza realno seže mnogo dublje u istoriju), sad treba zatvoriti u kontekstu rata u Ukrajini. Zapadu se žuri.
Ipak je ozbiljan inženjering da krizu koja je počela ni godinu dana nakon Titove smrti – albanskim demonstracijama na Kosovu 1981 (iako kriza realno seže mnogo dublje u istoriju), sad treba zatvoriti u kontekstu rata u Ukrajini. Zapadu se žuri
U diplomatskim krugovima ćete čuti da su se Amerikanci opredelili za „strateško strpljenje“ prema Srbiji što znači da sad nema „holbrukovanja“ – termina skovanog po brutalnoj diplomatskoj praksi Ričarda Holbruka. Isti izvori naglašavaju da je „geopolitički vakum“, to stanje „iscrpljujućeg limba“ najgore moguće za Srbiju. Uvođenje sankcija Rusiji je ritualno pitanje, dok je pregovarački proboj ka konačnom sporazumu za Kosovo esencija.
Ne znam da li ste primetili da Amerikanci sad ne pominju braću Bitići, što može biti i gest pomenute senzibilnosti. Da je ovog novembra proslava sto godina od pobede u Prvom svetskom ratu, kao što je bila 2018. u Parizu, sumnjamo da bi protokol Jelisejske palate napravio ono što je Figaro tada okarakterisao kao „neprihvatljiv propust“ i da bi Kurtija (kao 2018. Tačija) stavio na bolje mesto od Vučića.
I Makron i Šolc trude se da ponude „jedriju šargarepu“. I Borelj govori maltene kao Klod Levi-Stros o „strukturalnom rešenju“ za Kosovo. A i Rusi, načuo sam, kad bi mogli da biraju – pre bi da im ne uvodimo sankcije nego da ostanemo postojani po pitanju Kosova.
Umesto plana „dve Nemačke“ nemačkog diplomate Volfganga Išingera iz 2007. na stolu je, kako Demostat saznaje, model „Išinger plus“ (da, to je ta aktuelna Šolc-Makron „jedrija šargarepa“). Sporazum ne predviđa međusobno priznanje niti da Beograd na bilo koji način omogući članstvo Prištine u UN, ali predviđa Srbiji jasniju perspektivu punopravnog članstva u EU, značajnu ekonomsku pomoć, zaštitu prava Srba po modelu Ahtisari plus, kao i pomoć Srbiji da se oslobodi energetske zavisnosti od Rusije.
Ipak je malo nežnije, zar ne?