Dok jedan deo radne snage koji spada u kategoriju onih koje nazivamo talentima, napušta Srbiju i region zbog boljih uslova rada i života i time smanjuje nezaposlenost, velike i uspešne kompanije već dugo svakog zaposlenog tretiraju kao talenat
Iako se u Srbiji beleže sve niže stope nezaposlenosti to nužno nije i dobra vest. Iza nje stoji neprekinut talas odlazaka dobro obučenih ljudi u inostranstvo i otvaranje mnogobrojnih ranih mesta na kojima su uslovi rada niskog kvaliteta. Pored ovih trenova koji odlikuju naše tržište rada na njemu je prisutna i digitalizacija i automatizacija i primena veštačke inteligencije koj nije uvek neutralna u donošenju odluka, kaže Ivana Kovačević, vanredni profesor na Katedri za menadžment ljudskih resursa na Fakultetu organizacionih nauka.
Sve češće pričamo o budućnosti rada koji je u velikoj meri uslovljen tehnološkim progresom. Koja pitanja ove promene otvaraju u upravljanju ljudskim resursima?
U funkciji procesa digitalizacije menjaju se opisi poslova, neki poslovi postaju izlišni, automatizovani, paralelno sa pojavom novih, a od zaposlenih se traže nove veštine. Od zaposlenih se očekuje visok nivo digitalnih kompetencija i stalno usavršavanje koje treba da prati dinamiku razvoja napretka tehnologije. S obzirom da se softveri stalno unapređuju, obuke zaposlenih ne mogu biti više usmerene samo ka konkretnim alatima, već generalno prema radu u tehnološki posredovanom okruženju. Kod većine zaposlenih to stvara dodatni stres, te je u poslednje vreme odomaćen i pojam tehnostres koji se upravo vezuje za neadaptivne reakcije na „saradnju“ sa tehnologijama.
Tokom prošle godine suočili smo se sa jednim novim globalnim fenomenom masovnih otkaza usled nezadovoljstva zaposlenih uslovima koji m nude poslodavci. Koliko je ovaj trend zaista raširen i da li je prisutan u Srbiji?
Postoje podaci koji govore u prilog tome da je fluktuacija zaposlenih velika, naročito u određenim industrijama. Međutim, kao što je uvek slučaj sa statističkim podacima, potrebna je dublja analiza da bi se nešto zaista zaključilo. Ni naše tržište rada nije imuno na globalne promene, ali treba imati u vidu da u Srbiji veliki broj zaposlenih radi za nisku novčanu nadoknadu i nema baš mnogo opcija.
Pregovori o uslovima rada na relaciji poslodavac-zaposleni, rezervisani su za kategoriju zaposlenih koji imaju zanimanja za koje postoji veća tražnja i poseduju veštine koje su deficitarne na tržištu rada
Pregovori o uslovima rada na relaciji poslodavac-zaposleni, rezervisani su za kategoriju zaposlenih koji imaju zanimanja za koje postoji veća tražnja i poseduju veštine koje su deficitarne na tržištu rada.
U Srbiji i regionu se posle dugo vremena suočavamo sa relativno niskom nezaposlenošću i nedostatkom radne snage. Kako ovakvi trendovi utiču na potragu i zadržavanje talenata?
Sigurno je da se borba za talente zaoštrava i da već dugo ima globalne dimenzije. Ipak, u Srbiji je još uvek nerazrešeno pitanje prema kojim kriterijumima se vrši prebrojavanje zaposlenih i nezaposlenih. Takođe, da se nadovežemo na prethodni odgovor, jedan procenat radne snage, a koja spada u kategoriju onih koje nazivamo talentima, napušta i Srbiju i region zbog boljih uslova rada i života i time smanjuje nezaposlenost. Potom dolazimo do toga da su velike i uspešne kompanije već dugo okrenute praksi da se svaki zaposleni tretira kao talenat i da je naglasak na pozitivnim kvalitetima svake individue.
Istovremeno vidimo da Vlada Srbije sprovodi aktivne mere da bi na ovo tržište dovela radnu snagu iz drugih zemalja. Da li smo institucionalno i organizaciono spremni da se prilagodimo ovakvim promenama na tržištu rada?
Autsorsovanje radne snage iz nerazvijenih zemalja uzima maha kada su u pitanju teški i rizični poslovi. Jasno je da sistemski nismo spremni za deo izazova koje to sa sobom donosi, jer su brojni primeri nedozvoljenih radnji ostali bez epiloga.
Među njima se ističu primeri u kojima su radnici iz drugih zemalja zaposleni u Srbiji prijavili fizičko nasilje, oduzimanje putnih isprava i nehumane uslove rada. Pretpostavljam da za to još uvek ne postoji adekvatna pravna regulativa. Bilo bi loše ukoliko je razlog tome nepostojanje volje da se takvi primeri sankcionišu.
Kakva su danas očekivanja zaposlenih od poslodavaca u Srbiji i obratno i koliko su se ona promenila posle uspona fenomena rada od kuće?
Pandemija je omasovila određene modele rada koji su i ranije postojali, kao što je na primer rad na daljinu. Zaposleni očekuju da im organizacija pruži veću fleksibilnost u izboru načina rada, dok je poslodavcu u interesu da posao organizuje tako da ima što manje troškove. Jedna od mogućih ušteda i u vremenu i u novcu (prostoru), jeste rad od kuće, koji je za neke zaposlene željeni model rada, dok je za druge bio nužno zlo. Jedno od rešenja jeste hibridni pristup organizaciji rada, uz postizanje dogovora oko toga koji poslovi mogu da se obave na daljinu, a koji zahtevaju prisustvo u prostorijama organizacije.
HR koja je doživela značajne promene sa napretkom tehnologije i predstavlja jednu od oblasti u koju je među prvima ušla primena veštačke inteligencije. Koje su prednosti a koje mane primene AI u ovoj oblasti?
Automatizacija određenih aktivnosti u HR-u štedi vreme i olakšava donošenje rutinskih odluka, čime se smanjuje radno opterećenje zaposlenih. Primena softverskih rešenja najčešća je, za sad, u domenu selekcije kandidata i praćenja rada zaposlenih. Ideja je, između ostalog, i da će razvoj veštačke inteligencije omogućiti veću nepristrasnost prilikom selekcije, i jednako tretiranje svih zaposlenih i kandidata za posao.
Elektronsko praćenje zaposlenih koje je unapređeno digitalizacijom do stupnja praćenja rada zaposlenih preko računara, može biti i etički problematično i otvarati niz pitanja vezanih za privatnost na radnom mestu
Međutim, postoje primeri „programirane“ pristrasnosti veštačke inteligencije, kao u slučaju kada je softversko rešenje za izbor kandidata za posao prednost davalo muškarcima i na taj način održavalo rodni disbalans prisutan u strukturi zaposlenih. Dalje, elektronsko praćenje zaposlenih koje je unapređeno digitalizacijom do stupnja praćenja rada zaposlenih preko računara, može biti i etički problematično i otvarati niz pitanja vezanih za privatnost na radnom mestu, ali i za neposredne efekte na performanse rada.
Koliko ovakve promene utiču na važnost zaštite personalnih podataka zaposlenih kao dela HRM i koliko je u pristupu HRM u Srbiji rasprostranjeno znanje o poštovanju Zakona o zaštiti podataka o ličnosti?
Pitanje zaštite personalnih evidencija oduvek je bilo važno. Kako su sada podaci o zaposlenima mahom pohranjeni u digitalnom obliku, od 2018. godine, kod nas i u svetu primenjuje se novi regulatorni okvir koji pred poslodavce i zaposlene u HR-u stavlja nove zahteve koji bi trebalo da onemoguće dostupnost podataka neovlašćenim licima. Tema se aktuelizuje najčešće tek kada dođe do neke zloupotrebe, a kako je u pitanju nova regulativa, potrebno je sistematski upoznavati stručnu javnost o tome. Sa ciljem da se, između ostalog, budući HR menadžeri upoznaju i obuče za primenu ovog Zakona, na Master program Menadžment ljudskih resursa na Fakultetu organizacionih nauka, uvršten je kurs koji se odnosi na upravljanje zaštitom podataka o ličnosti.