Naravno da se nije dogodila najnormalnija stvar za popravljanje odnosa, a to je da se u Jasenovcu – zloglasnom ustaškom logoru iz Drugog svetskog rata – zajedno pojave srpski i hrvatski predsednici – Aleksandar Vučić i Zoran Milanović i polože cveće. Ako je to nemoguće u Kninu, bilo je moguće u Jasenovcu. Ali za to je trebalo ono što se zove politička volja (obostrana). Koju niko pragmatično i licemerno nema. Ovako se nastavlja večno vraćanje istog
Hrvatska strahuje da bi Vučić marketinški iskoristio Jasenovac i uoči proslave „Oluje“ (za Hrvate oslobodilačke, za Srbe zločinačke akcije), destabilizovao sakralizovani mit „Domovinskog rata“. Aktuelna srpska vlast se, opet, nada da će Jasenovcem relativizovati i amnestirati poltiku devedesetih, jer ta politika se masovno rehabilituje u ovoj reakcionarnoj fazi Vučićeve vlasti. Čime se ta vlast dodatno legitimizuje. Dok se period kad su na vlasti u Srbiji bili protivnici Miloševića i Šešelja predstavlja kao istorijska anomalija.
Zaoštravanje odnosa na liniji Zagreb-Beograd je ciklično i ritualno i obema stranama najisplativije. Kao „omiljenim neprijateljima“. A nije da nije bilo pokušaja da se odnosi poprave: To su probali i Koštunica i Sanader, i Tadić i Josipović i Vučić i Grabar-Kitarović. Bilansi su mršavi jer snaga narativa je neprikosnovena. Što ne znači da u tim odnosima ne postoje paralelne dimezije, pa u sferi kulture, estrade, zabave, turizma, privrede ili nekih običnih međuljudskih odnosa, postoje momenti koji su jako dobri. Niti je tu potrebno famozno pomirenje, kao što je u narativnim stvarima ono i dalje bespredmetno, pa bi otuda limit pomaka bio kad bi se odustalo od huškanja, odnosno kad bi se visoke teme prepustile čarima protoka vremena, i „hladnog mira“.
Zaoštravanje odnosa na liniji Zagreb-Beograd je ciklično i ritualno i obema stranama najisplativije. Kao „omiljenim neprijateljima“
I Vučićeva poseta Zagrebu februara 2018, bila je radi spuštanja tenzija. Opet je reč bila o Jasenovcu, tačnije o izložbi posvećenoj Jasenovcu u središtu Ujedinjenih nacija u Njujorku koju je hrvatska strana ocenila kao provokaciju. Vučić je tada u Zagrebu rekao da dve zemlje nemaju otvorenih pitanja oko budućnosti. Nemaju ni danas, samo što su utvrdili i jedni i drugi da za njih postoji isključivo prošlost. Kao što je danas Vučić nezamisliv u Zagrebu, nažalost do daljneg i u Jasenovcu, tako je i nezamisliv i hrvatski predsednik ili premijer u Beogradu. Sad deluje nadrealno da je Kolinda Grabar Kitarović ukrala šou na Vučićevoj inauguraciji povodom prvog predsedničkog mandata.
Da ima političke volje, Vučićeva poseta Jasenovcu bila bi temeljno pripremljena kao poseta Borisa Tadića Opatiji 2010. gde ga je dočekao Ivo Josipović i kad ništa u fazi pripreme za susret nije procurilo u javnost. Ali, što kaže Ana Brnabić povodom najnovijeg skandala – Jasenovac nije Opatija.
Uslovni levičari – Boris i Ivo jesu bili uglađeni i međusobno uviđajni, verovatno donekle i iskreni, ali to ništa nije vredelo na duge staze. Što ne znači da bar nije postalo nedostižni standard komunikacije.
Bar je sad definitivno pala politički privlačna, ali klimava teza o tome da se desničari najbolje razumeju i da će za Srbiju i Hrvatsku biti najbolje kad tamo i ovamo budu na vlasti nacionalisti, preciznije kad tamo budu Tuđmanovi, a ovamo Miloševićevi i Šešeljevi đaci.
Hrvatska svoju državnost ne može emancipovati od lika i dela Franje Tuđmana. Miloševićevo paktiranje s Tuđmanom i mlaka (nikakva) reakcija na „Oluju“ demotivišu i revizioniste. Što ne znači da će na komemoraciji povodom „Oluje“ postaviti pitanje Miloševićeve odgovornosti.