Ako je Evropa spremna da plati cenu skupog uvoza LNG-a, to bi moglo ozbiljno potkopati sposobnost Rusije da zarađuje čvrstu valutu putem izvoza gasa za finansiranje rata u Ukrajini. Ali to bi takođe imalo visoke troškove za Evropu
Za nekoliko meseci Evropska unija je toliko smanjila zavisnost od ruske nafte da je sada spremna da uvede embargo. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen najavila je plan za zabranu uvoza ruske sirove nafte u veći deo EU u narednih šest meseci i rafinisanih naftnih derivata do kraja godine. Ali da bi imala značajan uticaj na ruski budžet, Evropa takođe mora da okonča svoju zavisnost od ruskog gasa. Ovo će biti teže ostvarivo.
Evropa je uspela da brzo smanji svoju potrebu za ruskom naftom iz nekoliko razloga. Nafta se lako može isporučiti tankerima, a ne samo cevovodima, a relativno je lako pronaći nove zalihe na svetskom tržištu. Problem je u tome što je takođe relativno lako pronaći dovoljno novih kupaca – a Rusija ih ima u izobilju – da nadoknadi veliki deo gubitaka od embarga EU.
Evropi je potreban prirodni gas da bi obezbedila toplotu zimi i kao sirovina za najveću svetsku hemijsku industriju, koja čini značajan udeo u izvozu EU. A određene karakteristike tržišta prirodnog gasa će učiniti daleko težim i skupljim pronalaženje alternativa ruskom snabdevanju nego što je to bilo za naftu.
Za početak, pošto većina proizvođača prirodnog gasa posluje na osnovu dugoročnih ugovora sa kupcima, postoji malo slobodnih proizvodnih kapaciteta van Rusije. Iako postoje spot tržišta, na kojima se mogu kupiti ili prodati ograničene količine gasa, njihova uloga je da preraspodele postojeću ponudu ili potražnju po regionima, po potrebi, a ne da obezbede dodatno snabdevanje.
Nervozni evropski ministri energetike posetili su različite svetske proizvođače gasa, u nadi da će ih ubediti da povećaju proizvodnju. I veliki proizvođači gasa se rado obavezuju. Ali upozoravaju da je za pokretanje novih projekata potrebno do četiri godine, a to ima komercijalnog smisla samo ako je kupac spreman da potpiše 20-godišnji ugovor.
Ovde će se Evropa suočiti sa još jednim izazovom. Prirodni gas je skup za transport i teško ga je skladištiti. Tečni prirodni gas (LNG), koji se može isporučiti, nudi glavnu alternativu ruskom gasu koji se isporučuje putem cevi.
Jednom kada se gas uteči i utovari u poseban tanker, nekoliko hiljada dodatnih milja putovanja čini malu razliku. Ovo je glavni razlog zašto su azijska i evropska tržišta LNG integrisana, pri čemu su cene na dva kontinenta vrlo slične. Spot cene gasa dostigle su veoma visoke nivoe već prošle jeseni, mesecima pre nego što je Rusija napala Ukrajinu, jer je snažan oporavak u Aziji podstakao potražnju.
Pre nego što je počeo rat u Ukrajini, Evropa je već uvozila skoro isto toliko LNG-a koliko i gasa iz cevi. Ali ako Evropa želi da prekine svoju zavisnost od ruskog gasa, mora značajno da poveća ovaj uvoz LNG. Ovo će biti skupo jer znači preusmeravanje pošiljki prvobitno usmerenih u Aziju ka Evropi. Na sreću, ovo će biti tehnički moguće zbog duboke asimetrije u trgovini LNG: potrebno je mnogo više vremena da se izgrade postrojenja za tečenje nego da se organizuje regasifikacija.
Kada LNG stigne, zemlje uvoznice moraju samo da zagreju tečnost u tankerima. Stručnjaci za energetiku često ističu da mnoge zemlje nemaju dovoljno fiksnih LNG postrojenja za povećanje uvoza. Ali plutajući LNG terminali su takođe opcija, a zemlje poput Nemačke, Francuske i Italije to već koriste, obezbeđujući da mogu da istovare LNG kada stigne.
Ova fleksibilna postrojenja za gasifikaciju, zajedno sa gustom mrežom cevovoda koji povezuju većinu provajdera iz EU, nude određenu zaštitu od pokušaja Rusije da pokupi pojedine zemlje. Evropa je već pokazala solidarnost po tom pitanju. Kada je ruski energetski gigant Gasprom nedavno prekinuo isporuke gasa Poljskoj i Bugarskoj, gasovodi iz Nemačke i Grčke obezbedili su da dve zemlje dobiju ono što im je potrebno. Pitanje je da li će Evropa pokazati istu odlučnost kada sve zemlje budu pod pritiskom.
S druge strane, objekti za tečenje su daleko teže dostupni i potrebno im je mnogo duže da se izgrade, jer su za njih potrebni ogromni frižideri koji hlade gas na -160° Celzijusa. Ovo ima dve politički važne posledice.
Neki se nadaju da Sjedinjene Države mogu da obezbede preko potreban LNG Evropi. Ali SAD trenutno koriste svoja postojeća postrojenja za tečenje punim kapacitetom i biće potrebno nekoliko godina da se izgrade novi objekti.
Sve dok su američki izvozni kapaciteti ograničeni, preusmeravanje američkih isporuka iz Azije u Evropu neće omogućiti da se smanji višak potražnje na kombinovanom tržištu LNG EU i Azije. Za SAD je prednost što su domaće cene prirodnog gasa ostale mnogo niže nego u Evropi ili Aziji.
Izazov izgradnje postrojenja za LNG takođe značajno podiže troškove Rusije u pokušaju da izvozi gas koji Evropa više ne kupuje. Već nekoliko godina Rusija ne može da proda 140 milijardi kubnih metara prirodnog gasa koji je ranije išao u Evropu svake godine.
Ako je Evropa spremna da plati cenu skupog uvoza LNG-a, to bi moglo ozbiljno da potkopa sposobnost Rusije da zarađuje čvrstu valutu izvozom gasa. To bi narušilo ratni budžet Vladimira Putina.