Zamrznuti sukobi, koji su po prirodi stvari potencijalni izvori nestabilnosti, pogoduju autoritarnoj vlasti. Tako da se, u ovom času, čini da je zamrznuti interregnum, stanje stabilnosti uz nerešavanje postojećih problema sa susedima, održiv i u skladu sa srpskim interesima. Osnovni problem, međutim, ostaje. Druge strane će tražiti rešenja.
Politika Srbije u poslednje dve decenije ima za cilj održavanje postojećeg stanja. Promene do kojih je došlo u međuvremenu su sve bile posledica odluka koja su drugi donosili. One su, opet, zavisile od međunarodnih odnosa i pre svega od Amerike i Evropske unije. U poslednjih nekoliko godina porastao je uticaj Kine i Rusije pre svega iz dva razloga. Jedan jeste Trampova nezainteresovanost za evroatlantizam, a drugi je pogrešan plan rešavanja kosovskog problema zasnovan na razmeni teritorija u koji je EU polagala određene nade. Posledica povlačenja Amerike i neostvarive evropske politike je povećan uticaj Kine i Rusije. Što je po prvi put posle 2000. učinilo politiku nerešavanja problema i trajnog interregnuma učinilo održivom.
Ovo je i usklađeno sa rastućim autoritarizmom srpske politike. Zamrznuti sukobi, koji su po prirodi stvari potencijalni izvori nestabilnosti, pogoduju autoritarnoj vlasti. Tako da se, u ovom času, čini da je zamrznuti interregnum, stanje stabilnosti uz nerešavanje postojećih problema sa susedima, održiv i u skladu sa srpskim interesima.
Erozija vladavine prava i dodatno naoružavanje ne mogu da utiču povoljno na spoljnopolitičku poziciju Srbije u uslovima života sa zamrznutim sukobima
Osnovni problem, međutim, ostaje. Druge strane će tražiti rešenja. A u toku je i povratak Amerike atlantizmu. Dosta će, naravno, zavisiti od Evropske unije i njene balkanske strategije. Kako god da se sve to bude menjalo, ostaje osnovni problem srpske politike: nespremnost rešavanja problema što će opet imati za posledicu da će odluke donositi drugi.
Ako se ostave po strani problemi stabilnosti i bezbednosti, održavanje postojećeg stanja ne pogoduje privrednom napretku. Evropski interesi su da se privredni prostor koliko je moguće više poveže, jer su inače veća ulaganja neisplativa. To je srž svih programa regionalne saradnje koje je EU podržavao sve od 1999. godine. Ulaganja sa ciljem snabdevanja srpskog ili trećeg tržišta će po prirodi stvari biti ograničena. Jer je srpsko tržište malo, a ima povoljnijih lokacija kada je reč o svetskom tržištu. Američka, ruska i kineska ulaganja uglavnom ne idu u razvoj industrije, tako da ne mogu da budu valjana zamena.
Konačno, uspesi u vakcinaciji su svakako korisni kako god se posmatraju, ali ne bi trebalo gubiti iz vida da je šteta epidemije po javno zdravlje Srbije veoma velika. Po broju zaraženih i po broju umrlih u vreme epidemije po broju stanovnika, Srbija je prošla veoma rđavo. Ne može se reći ni da je to opravdano posebnim privrednim uspesima mada se tome težilo. Zaista mnoge susedne zemlje su prošle znatno gore, a i ne mogu da se pohvale ni privrednim uspesima niti vakcinacijom. To će svakako povećati uticaj Srbije u okolini. To je samo po sebi dobro za političku stabilnost i povećava bezbednost. Nasuprot tome, međutim, erozija vladavine prava i dodatno naoružavanje ne mogu da utiču povoljno u uslovima života sa zamrznutim sukobima.
Sveukupno uzevši, srpska politika zamrznutog interregnuma rizična je kao što je jasno iz iskustva poslednjih tridesetak godina. Bila bi potrebna politika rešavanja problema, koja međutim nije na vidiku.
