Nova veza za snabdevanje prirodnim gasom će otvoriti razvojne mogućnosti, nova tržišta i opcije za čistiju životnu sredinu. Izgradnjom će se postići lak pristup gasu za građane i privredu Bele Palanke, Pirota i Dimitrovgrada – tri grada koja do sada nisu imala pristup gasu.
Izgradnja gasovoda Niš-Sofija, 108 km duge deonice na teritoriji republike Srbije trebala bi da otpočne početkom 2021. godine. Ukupna vrednost radova procenjena je na oko 85 miliona evra od čega je donacija Evropske unije 49,6 miliona.
Osnovni cilj izgradnje ovog gasovoda koji će povezati postojeće transportne sisteme Srbije i Bugarske je povećanje sigurnosti snabdevanja Srbije prirodnim gasom. Srbija je među retkim zemaljama koje imaju samo jednu ulaznu tačku snabdevanja, na granici sa Mađarskom. I nakon izgradnje gasovoda Balkanski tok uloga ovog gasovoda se neće smanjiti: on će omogućiti snabdevanje potrošača u Srbiji gasom iz drugih izvora, postojećih ili izgrađenih u bliskoj budućnosti.
Projektovani kapacitet od 1,8 milijardi m3 gasa godišnje moći će da zadovolji 80% trenutnih potreba Srbija za gasom. Izgradnjom dodatne kompresorske stanice na teritoriji Srbije u budućnosti mogao bi se omogućiti i reverzibilni tok gasa iz Srbije u Bugarsku. Sve ovo stvorilo bi tehničke preduslove za stvaranje finansijski likvidnog tržišta prirodnim gasom u regionu.
Danas kada je zaštita prirode, smanjenje uticaja klimatskih promena i energetska efikasnost u fokusu energetske politike svih zemalja kao i Evropske unije, postavlja se pitanje svrsishodnosti ulaganja u nove gasne instalacije. Pitanje je opravdano, ali na primeru Srbije i jednostavno za objašnjenje. Srbija je zemalja sa procentualno najvećim učešćem niskokaloričnog uglja – lignita u proizvodnji električne energije i to oko 65%. Neminovno smanjenje učešća uglja u proizvodnji električne energije u Srbiji i sve veće investicije u obnovljive izvore energije, koji su po svojoj prirodi slabije predvidivi u smislu planiranja proizvodnje otvaraju pitanje balansiranja proizvodnje električne energije u Srbiji. Upravo tu prirodni gas eventualno može da posluži kao tranziciono fosilno gorivo koje mnogo manje zagađuje sredinu, a omogućava veliku fleksibilnost u proizvodnji električne energije. Veći broj gradova u Srbiji sa razvijenim sistemima daljinskog grejanja bio bi idealan za izgradnju većeg broja manjih kombinovanih sistema za proizvodnju električne i toplotne energije sa visokom efikasnošću.
Ako se uzmu u obzir velika i skupa ulaganja u novu opremu za prečišćavanje gasova iz termoelektrana i veliki pad troškova proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora, jasno je da dalja ulaganja u proizvodnju električne energije iz uglja nisu opravdana.
Osim toga, dalja integracija Srbije u Evropsku uniju zahteva striktnu primenu mera i poštovanje direktiva EU u oblasti zaštite životne sredine. Sve međunarodne finansijske institucije kao što su Evropska investiciona banka, Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj i Svetska Banka prestale su sa finansiranjem projekata koje koriste ugalj kao gorivo, što drastično umanjuje tržište kapitala koje je spremno da učestvuje u takvim projektima.
Srbija sa druge strane poseduje neke prednosti koje joj daju jedinstvenu šansu za brz razvoj energetskog sektora. Ona se geografski nalazi u centru Balkana i jedina je evropska država koja se graniči sa osam zemalja. Samim tim predstavlja prirodnu raskrsnicu puteva pa i energetskih koridora. Dok su koridori za prenos električne energije već dobro razvijeni, gasni sektor je u zaostatku. Takvu razvojnu šansu bi trebalo iskoristi.